Пише: Јелена Чалија
Када су на свом налогу на Иксу написали “Добродошли назад на прави српски начин” клуб кошаркаша Николе Јокића Денвер Нагетс није имао никакве задње намере: објавили су видео одушевљене масе која поздравља српске спортисте, освајаче медаља на Олимпијским играма и међу њима и члана њиховог тима – Николу Јокића. Дочек на прави српски начин, међутим, засметао је једном делу Србије и то толико да су се и они потрудили да приреде незабораван дочек српским олимпијцима, претежно на друштвеним мрежама где су их овенчали псовкама и клетвама. Зашто?
Због тога што са балкона Старог двора нису поручили: “Рио Тинто мр’ш из Србије.”
А затим што су у Стари двор уопште и дошли – јер их је тамо дочекао председник Србије Александар Вучић са којим су се руковали и што је још скандалозније чак и загрлили.
Коначно, усудили су се да запевају “Весели се српски роде” на балкону и тиме увреде осећања сваког поштеног Србина који је “прихватио реалност” да је Косово независна држава и сваког часног несрбина, осуђеног да стицајем злосрећних околности живи са српским родом у истој земљи.
Покуда је било, и то на бронзане кошаркаше, и пре доласка у Београд и то зато што су “разголићени у кафани с томпусима” певали песму Баје Малог Книнџе “Птицо моја бели лабуде” који потреса и регион као “националистички” певач.
Што се тиче београдског дочека, због “Рио Тинта”, Вучића и весеља српског рода, српски олимпијци постали су “смрадови”, “шовинисти”, “осветници политичког и војног пораза идеје Велике Србије”, “необразовани неандерталци”, “коњине”.
Што су само неке од увреда на друштвеним мрежама на којима су се неки корисници заклињали да су их спортисти издали и да више неће навијати за њих јер прослављајући свој спортски успех нису ни реч рекли о ископавању литијума у Србији.
Или о хапшењу двојице активиста после протеста против рударења литијума. Или се декларисали као љута опозиција.
Исту екипу која замера што спортисти певају са Даницом Црногорчевић “шовинистичку песму која позива на освајање територија других држава” при чему је друга држава, да будемо јасни, тзв. Косово, страшно боли што спортисти нису стали уз свој народ. Како понављају као папагаји.
И корисници Икса на чијем је налогу украјинска застава такође сметају те “националистичке претензије на друге државе”, односно кад Србија “отима” Косово.
А њихов народ, очигледно, или не живи на Космету или оним Србима на КиМ уопште не треба подршка јер “држава” у којој живе се, у главама ових политичко-спортских коментатора, сасвим добро стара о њима.
Можда би све то био само још један хибридни рат, у данашње време тако популарно средство борбе, вођен отровним речима анонимних корисника, да се критикама у истом или веома сличном тону нису придружиле и поједине јавне личности.
Уз медаљу, спортистима су окачили и списак друштвено-политичких обавеза као у срећна времена када је играла рокенрол цела Југославија.
–Захтев за пуштање на слободу свих ухапшених са протеста требало би да буде предуслов наших спортиста за појављивање на балкону. Једна реченица против копања литијума, такође. У супротном нећете имати за кога да освајате медаље, нити ће имати ко да се радује вашим победама, поручио им је новинар Срђан Шкоро на Иксу.
Своју платформу за друштвено-политички ангажман имао је и редитељ Стеван Филиповић.
–Баш ме живо занима да ли ће неко од спортиста да изађе на тај балкон и да каже нешто, да искористи ту платформу да каже нешто рецимо о пројекту ‘Јадар’. Сви који имају јавну платформу не смеју да ћуте, баш морају да проговоре о овоме. Овде код нас је то малтене, па добро зашто би сад било ко морао да се изјашњава ако је најбољи у нечему. Па управо зато што је најбољи у нечему, иначе можемо да направимо те медаље од литијума и да им окачимо, рекао је Филиповић за телевизију Н1.
Па онда морално-политички подобни Марко Видојковић којег је спопала таква страва док је гледао пријем у Старом двору и загрљај Ђоковића и Јокића са Вучићем да се чак и Бога сетио. “О, Боже, зашто допушташ да највећи падну најниже”, завапио је у ненаданом верском надахнућу писац у колумни у “Данасу”.
Најтеже је ваљда било новинару и писцу Радету Радовановићу који је искрено патио док је гледао пренос дочека олимпијаца испред Скупштине града. Описује га као – слику страве, како је рекао.
–Тамо су биле неке девојке које су освојиле медаље, неки олимпијци су учествовали у нечему за шта ни не знају ни да су учествовали. Ја њима, на спортском плану одајем свако признање, жао ми је што нису схватили ко су, где су и шта се дешава. И да ниједан од њих ништа не уради, а има их и старијих од 30 година, него сви учествују у националистичкој фарси на којој пева попадија и изводи мужа попа, описује свој кошмар саговорник Н1.
Објашњава даље да их не осуђује, “али се питам да ли је могуће да су сви они постигли надљудске спортске резултате, а да нису научили да су те медаље освојили сами за себе, а не за Вучића, па чак не ни за Србију. Стотине људи скандира – ‘Рио Тинто’ марш из Србије, они стоје”, рекао је Радовановић.
Хорор филм се одвијао пред Радовановићевим очима, са сликама наивних девојака и попова које се смењују и нико бар том “попу” да звизне један бекхенд или му “лупи банану” кад је кренуо ка тераси – “ниједан од њих ништа не уради – а има их и старијих од 30 година”.
За разлику од површне пизме на песму “Весели се српски роде”, чији је аутор муж Данице Црногорчевић, двоструко грешни и због песме и због мантије, Радовановић је био више аналитичан у тим настојањима. Он нас је просветлио да спортисти не освајају медаље за државу – већ за себе.
То бар сваки Американац зна и навија за Леброна не зато што му на дресу пише САД, него зато што је он Леброн.
И кад смо већ код тога, кад ћемо више чути од тог Леброна за кога ће да гласа на председничким изборима у Америци јер то је једно од кључних питања за будућност САД. И кад је већ амерички народ онако здушно навијао за њега на Олимпијским играма, ред је да дефинитвно зна да ли је Леброн “наш” или “њихов”.
извор: искра
