(На слици: Српско друштво у Дубровнику у међуратном времену)

Пише: Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Литерарно стваралаштво дубровачких Срба одвијало се од 1841 године, када је Медо Пуцић објавио песму са јасним културно-националним одређењем, па до 1941 године. (1)  Као студент права у Падови упознао се и спријатељио са Јаном Коларом, који је боравио у Венецији. Од 1842. до 1844, написао је чланке за тршћански лист Favilla (Искра). Медо Пуцић је написао песму, део циклуса “Босанске даворије” у којој је изражавао свој српски национализам. Дубровачки Срби католици на челу са Медом Пуцићем сматрали су за своју дужност да класична остварења дубровачке књижевности унесу у нову српску књижевност. (2)  Бавио се историјом дубровачке књижевности. Сем сопствених дела издао је „Слављанска антологија из рукописах дубровачких пјесниках” 1844. Писао је расправу о Игњату Ђорђићу. Из дубровачке архиве преписао је и објавио  „Споменици Српски” I 1858, II 1862. старим словима. (3) Документи су били значајни и за познавање старог језика и стила. (4)

За време револуције 1848 године Матија Бан окупио је водеће дубровачке интелектуалце око новог књижевног годишњака „Дубровник”. (5) Часопис „Дубровник цвиет народног књижества” покренули су 1849. Медо Пуцић, Матија Бан и Иван Аугуст Казначић да би издавањем сачували књижевна дела старих дубровчана и да би омогућиле да се огласе младе генерације дубровачких писаца. (6) У другој свесци „Дубровника” Матија Бан је написао „Хрвати одабрали нарјечје србско и нешто га похрватише.” Објавио је своје схватање о вери и народности :  „Ми Срби, неки смо источне вјере, неки западне, неки унијатске, а неки прешли смо на турску вјеру – ништа мање сви смо Срби”. (7) Годишњак „Дубровник” изазвао је Анту Старчевића на његов први јавни наступ против српског национализма у Дубровнику 1851. (8) Хрвати су  покушавали да присвоје дубровачку  књижевност као да је њихова. Медо Пуцић је реаговао :  „ …  примили српски језик као свој званичан, српску литературу као своју  рођену, обележавајући их само хрватским именом.” (9)  Медо Пуцић и Матија Бан истицали су своју визију континуитета српске књижевности : Вила заштитница поезије је по паду српских земаља под Османску власт, долетела у питоми Дубровник, где је провела векове над главама дубровачких ренесансних и барокних песника, да би кад је  пропала Дубровачка република, 1806-1808 године, слетела у Карађорђеву Србију, где је и остала. Тако је певао Медо Пуцић у Карађурђевки. (10) Прегаоци дубровачких Срба католика тежили су очувању књижевне традиције и њено представљање српској јавности. Њихов рад наставиле су наредне генерације а међу њима и секретар дубровачке Матице српске Франо Кулишић.

Са хрватске стране Иван Кукуљевић Сакцински тврдио је да су дубровачки песници хрватски песници. У свом писму Казначићу 1858.  је  написао :  „Наш Орсат Почић заузет је истинабог за име српско, али ја сам освједочен из хисторије, етнографије, језика живућих и старих Дубровчана да ово име њима не припада”. Касније због Босне и Херцеговине дошло је до раскола у далматинској Народној странци 1879. Срби су иступили из странке и основали Српску народну странку 1880. (11)  Борбу против хрватских претензија наставила је Српска народна странка. Ловро Павловић, адвокат у Макарској и посланик Српске народне странке у Далматинском сабору писао је о тежњама и сарадњи Срба православних и католика  : „ прије смо мислили  да су нам пути одијељени, да православни Србе теже к истоку, а католици  к западу;  сад знамо да смо један компактан народ, да смо природна цјелина ми католици са православним Србима; цјелина, која не тежи  ни истоку ни западу, већ хоће да се развија на свом земљишту … “. (12)

У другој половини 19 века почели су католици у Дубровнику све више да истичу своје српско порекло. Луцијан Марчић је пишући о том времену истакао : „Срби католици у Рабу, Задру и Каштелима појавили су се у исто доба, а узрок им је био у мржњи према Аустрији и нерасположење према Хрватима, који су се силом прилика борили са Аустријом против Италијана и Мађара 1848.” (13)

Медо Пуцић полемисао је  са Мијом Павлиновићем који је порицао постојање Срба у Далмацији и држао да је због тога сувишан часопис „Словинац”. Часопис „Словинац” био је нападан од листа  „Католичка Далмација” због „шумадијског духа”, затим називали су га „хрватождер”, „Србинцем” и оптуживали га за либерализам. „Католичка Далмација” упутила му  је „пророчанство” : „Јако се бојимо, да ће и дубровачку „Словинију” стићи иста коб, која је укобила и загребачку „Илирију” и ђаковачку „Југославију”.”(14)

Без обзира на све хрватске претње дубровачки књижевници наставили су својим путем. Неки од њих прелазили су у Црну Гору и Србију као национални прегаоци, да би помогли њихов културни развој. Др. Лујо кнез Војновић примио  је 1896. понуђено место личног секретара кнеза Николе посредовањем црногорског министра правде др. Валтазара Богишића. На опроштајној вечери у Народној Штионици у Дубровнику  поручио  му  је  дубровачки  властелин Јеро Наталић : „Лујо, реци на Цетињу  да  српска  Атина  поздравља српску Спарту”. (15) Валтазар Богишић наводио је као пример Србе-католике коjи су „изразили мисао, да православне Србе треба подржавати нарочито баш с тога, што се тиме понаjбоље подржава у исто вриjеме и народност.“ (16) Књижевник Иво Војновић посетио је Београд у априлу 1912. На повратку из Београда у Загреб изјавио је дописнику „Ријечког новог листа” : „ …Вратио сам се у своју кућу. Војновићи су живјели и умирали славом и тугом Србије. … дошао сам и ја, па ми се чинило као да нисам нигђе другђе био. Та из Дубровника до Београда нема него скок простора,- а традиције хисторије и обичаја су још све живе. Та колико сам драгих Дубровчана нашао ! И сјена великог Орсата Пуцића шетала се са мном по Калимегдану и по Теразијама. Имао сам његове пјесме у руци, па читао и гледао – и разумио све. …. Бог ме хтио надарити за све прегарање живота, показујућ ми земљу обећања!” (17)

После ослобођења и уједињења Срби у Дубровнику сматрали су да је њихова борба завршена.  Хрватски сепаратисти наставили су да остварују своје циљеве. Група хрватских сепаратиста предвођена др Мишетићем спалила је 1938. пред посету Милана Стојадиновића Дубровнику, лист „Дубровник” уз поклик  доље „Дубровник”, „крвави” Београд, Стојадиновић, Влада итд. Дубровчани Срби католици, без разлике страначког опредељења, приложили су у фонд листа „Дубровник” 1430 динара уз пропратно писмо : „Као одговор на онај некултурни атак на Ваш лист, на Вас и на Србе католике у Дубровнику, ког је неодговорна шака елемената извела у понедељак вече пред црквом Св. Влаха, изволите примити овај наш скромни прилог као знак наше приврежености према  „Дубровнику”, молећи вас да и надаље неустрашиво браните образ нашег српског Дубровника … јуначки и неустрашиво били на бранику свих наших националних светиња а понајвише образа нашег дичног града. Само напред, сви смо уз Вас! – Срби католици. П.С. Наш прилог можете слободно кроз лист објавити уз текст који Вам уз прилог додајемо. Живјели ! “ (18)  Сем Срба католика на Приморју и Буњевци у Бачкој су били изложени истом хрватским притиску. Зато је лист „Дубровник” преузео из „Буњевачких новина“ од 7. јуна 1940. чланак „Самоодбрана Буњеваца“ у коме се истицало : „али Мађари нису никада толико безобзирно, просто наређујући, захтевали од Буњеваца да се одрекну свога имена и да постану Мађари. … него да је Буњевац Хрват.” „Буњевачке новине“ су одговориле да ће се Буњевци бранити од присталица „тисућјетне“ културе који хоће да их претворе у Хрвате. (19)

   После Другог светског рата комунистичке власти припојиле су Дубровачку област Хрватској. Тиме је за њих била решена судбина Срба католика. Српски књижевници из Дубровника били су током комунистичке владавине потиснути из колективне свести српског народа и заборављени. Упркос свих напора прегалаца тако је и остало. У епизоди “Култура Срба у Хрватској” снимљеној у продукцији РТС у Дубровнику су само споменути Срби католици и дубровачка Матица српска, а детаљно су представљене православне цркве у Дубровнику. Новије генерације књижевника треба да наставе дело дубровачких Срба.

Напомене :

1. Ирена Арсић, „Заборављено стваралаштво Срба у Дубровнику”, „Култура Уметност Наука”, додатак „Политике” Београд, 31 јануар 2026, бр.42, стр. 2;
2. Иво Банац, „Вјерско “правило” и дубровачка изнимка : Генеза дубровачког круга “срба католика”, „Дубровник”, 1990, бр. 1-2, стр. 183, 184, 186, 187, 202;
3. Б. Петровић, „Пуцић Медо кнез”, „Народна Енциклопедија СХС”, књига III, Загреб, 1928, стр. 609;
4. Др. Тих. Остојић, „Историја српске књижевности”, Београд, 1923, стр. 290;
5. Иво Банац, „Вјерско “правило” и дубровачка изнимка : Генеза дубровачког круга “срба католика”, „Дубровник”, 1990, бр. 1-2, стр. 196, 197;
6. Ирена Арсић, „Од српске Атине до југословенске провинције : културне прилике у Дубровнику решетаровог времена (1860-1942)”, „Српски молитвеник Споменица Милану Решетару”, Београд, 2016, стр. 44;
7. Момчило Суботић, „Покрет Срба католика у Дубровнику и Далмацији”, „Летопис Матице Српске у Дубровнику”, Београд, 2010, стр. 118;
8. Иво Банац, „Вјерско “правило” и дубровачка изнимка : Генеза дубровачког круга “срба католика”, „Дубровник”, 1990, бр. 1-2, стр. 206;
9. Момчило Суботић, „Покрет Срба католика у Дубровнику и Далмацији”, „Летопис Матице Српске у Дубровнику”, Београд, 2010, стр. 119;
10. Ирена Арсић, „Заборављено стваралаштво Срба у Дубровнику”, „Култура Уметност Наука”, додатак „Политике” Београд, 31 јануар 2026, бр.42, стр. 2,3;
11. Никола Тоља,„Дубровачки Срби католици истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр. 152, 189, 259;
12. Момчило Суботић, „Покрет Срба католика у Дубровнику и Далмацији”, „Летопис Матице Српске у Дубровнику”, Београд, 2010, стр. 121-122;
13. Луцијан Марчић, „Дубровник и околина”, Београд, 1937, стр. 42;
14. Никола Иванишин, „Дубровачке књижевне студије”, Дубровник, 1966, стр. 31, 90, 91;
15. Лујо Војновић, „Скромни помени о Великом Краљу”, Загреб 1922, стр. 27;
16. Нико С. Мартиновић, „Валтазар Богишић и уjедињена омладина српска“, Зборник Матице српске сериjа друштвених наука“, бр. 9, Нови Сад 1954, стр.42;
17. Проф. С. Роца, „Везе Далмације са Београдом и Србијом”, „Београдске Општинске Новине”, Београд, Јули-Август 1940, бр.7-8, стр.642;
18. У фонд листа „Дубровник”, „Дубровник”, Дубровник, 30 јула 1938, бр. 30, стр. 3; „У знаку хиљадугодишње културе”, „Дубровник”, 30 јула 1938, Дубровник, бр.30, стр.3; ,,Самоуправа” о демонстрацијама”, „Дубровник”, 6 августа 1938, Дубровник, бр. 31, стр.4;
19. „Самоодбрана Буњеваца”, „Дубровник”, Дубровник, 15. јуна 1940, бр. 24, стр. 3;