СРПСКА ТЕМА: Четници у нацистичким логорима у Норвешкој!

април 11, 2026
5:47 am

Више од осам деценија историјско сећање на страдање Срба у нацистичким логорима у Норвешкој било је уско и једнострано. У јавном и научном дискурсу доминирала је прича о интернирцима Jјугословенима, као и припадницима комунистичког покрета. Међутим, моја истраживања архивске грађе у Норвешкој и Немачкој откривају потиснуту истину: међу логорашима, мученицима из норвешких логора, били су и припадници Југословенске војске у отаџбини, следбеници генерала Драгољуба Драже Михаиловића, одани српском краљу и отаџбини.

За ову прилику истичем неколицину. Најупечатљивији и најдраматичнији примери тог прећутаног страдања јесу судбине четничког поручника Душана Дамјановића Дутине – официра Краљевине Југославије, поручника ЈВуО Николе Рокића, пуковника ЈВуО Станка Диклића, као и славног четничког војводе Угљеше Радића, који су били заточени и страдали у нацистичким логорима у Норвешкој,

Душан Дамјановић Дутина рођен је 20. јуна 1916. године у селу Глађевци у Херцеговини, у породици земљорадника Дамјана Дутине и мајке Саре, рођене Милошевић. Основно и гимназијско образовање завршио је са изузетним успехом, након чега наставља школовање у Војној гимназији и потом Војној академији у Београду. Већ 1938. године добија чин поручника, а убрзо затим прелази у ратно ваздухопловство, где 1940. завршава специјалистичку обуку за метеоролога и постаје шеф метеоролошке станице на једном аеродрому.

Априлски слом 1941. године затекао га је у Београду. Без колебања, прикључио се илегалном ројалистичком отпору под вођством генерала Михаиловића. Управо од њега Дутина добија изузетно осетљив задатак: да као курир ступи у везу са иностранством, преко Турске.

Та мисија никада није приведена крају. Већ у Софији бива разоткривен, захваљујући дојави бугарског сарадника немачке обавештајне службе Криста Јанева. Хапшење, затвори у Југославији и Аустрији, па потом депортација у Немачку, били су тек увод у његов најмрачнији период – интернирање у Норвешку.

Из Немачке, после кратког задржавања, Дутина бива пребачен у Норвешку, где је завршио као логораш у Трондхајму, а потом у радном логору Орланд. Ту је, као и други Југословени, коришћен за исцрпљујуће принудне радове у суровим климатским условима.

Када је Гестапо обновио истрагу о његовом ранијем деловању као курира Дражиног покрета, Дутина је 1943. године пребачен у злогласни логор Фалстад – место мучења, психолошког лома и смрти за стотине норвешких и страних затвореника. Управо ту ће се укрстити његова судбина са судбином младе Норвежанке, Рут Кристине Лорентзен Алстад.

Рут је рођена 1922. године у Трондхајму. Као припадница норвешког покрета отпора, хапшена је због помагања илегалцима и дистрибуције подземне штампе. Гестапо ју је спровео кроз затвор Воланд, а потом и у Фалстад, где је радила у логорском вешерају.

Душан Дамјановић Дутина

Рут Лорентзен

У Фалстаду упознаје Душана Дутину. Њихова блискост, која је у тим околностима била више ослонац за преживљавање него романса, нашла се под лупом једне од најмрачнијих фигура норвешке ратне историје – Хенрија Ринана.

Ринан је био мајстор обмане и тзв. „игре у негативном простору“ – стварања лажних отпора који су служили искључиво за откривање правих мрежа. Пуштао је затворенике да „побегну“, не би ли несвесно водили Гестапо до нових жртава. И Дутина и Рут нашли су се у тој смртоносној сивој зони сумње, манипулације и нагађања.

Ипак, 10. маја 1944. године, Душан Дутина је успео да измакне надзору. Уз помоћ Рут, преко фармера у руралним подручјима Норвешке, кренули су ка граници са Шведском. Део пута прешли су аутомобилом, потом пешке, а последњу деоницу – преко планинског венца – на скијама.

Киша, снег, олујни ветар и вишедневна исцрпљеност нису их зауставили. Двадесет првог маја 1944. године ушли су на шведску територију и сутрадан се пријавили властима као избеглице. Дутина је упућен у Стокхолм и одмах ставио себе на располагање југословенској делегацији, што је тешко помирљиво са каснијим оптужбама да је био немачки агент.

После рата појавиле су се оптужбе, најчешће засноване на сведочењима других затвореника, да је Дутина сарађивао са Гестапоом. Ниједна од њих није резултирала суђењем ни у Норвешкој ни у Југославији. Шведске власти су му доделиле статус политичке избеглице, а све релевантне институције нису нашле доказе да је починио ратне злочине или сарађивао са окупатором.

Да је било супротно – и он и Рут били би изручени и осуђени. То се није догодило.

Рут Лорентзен се после рата вратила у Норвешку, где је кратко била интернирана, а потом осуђена на симболичну казну због прихватања новца од Ринана, што је третирано као принуда. Умрла је 2000. године, уверена да је била пијун у „великој игри“.

Душан Дутина је остатак живота провео у Шведској. Умро је 3. септембра 2018. године, далеко од отаџбине за коју је жртвовао младост и слободу.

Његова судбина није само лична прича, већ сведочанство о једном намерно занемареном делу историје: о српским и југословенским ројалистима који су страдали у нацистичким логорима далеко на северу Европе.

Никола Рокић

У историји страдања Југословена у нацистичким логорима Норвешке постоје имена која не говоре само о патњи, већ и о истрајности у истини. Једно од њих је име Николе Рокића, официра Краљевске југословенске војске и припадника штаба генерала Драгољуб Дража Михаиловић, човека који је преживео логорски пакао, али је читав живот носио стигму и ћутање наметнуто после рата.

Рокић није био само жртва. Он је био и сведок. Један од ретких Срба који су, после слома нацистичке Немачке, устали пред судом у Норвешкој и јавно говорили о злочинима почињеним над српским логорашима — злочинима који су деценијама остали на маргинама европске историје.

Никола Рокић потицао је из српске породице која је током Другог светског рата претрпела потпуно уништење. Његов отац и мајка убијени су од стране усташа, чиме је породица Рокић већ у ратном вихору доживела трагедију која је заувек обележила Николино животно опредељење.

Као школовани официр и члан штаба Југословенске војске у отаџбини, Рокић је припадао кругу људи који су за нацистички окупациони апарат и његове савезнике представљали опасност. Хапшење је било неминовно. Као и многи припадници ројалистичког покрета отпора, није завршио пред стрељачким водом — већ у транспорту за север Европе.

Тако почиње његово страдање у Норвешкој: у систему логора који су формално вођени као „радни“ и „казнени“, а у стварности били простори систематског мучења, изнуривања и уништења српског народа. Геноцид који је започео у НДХ наставио се у нацистичким логорима у Норвешкој.

Рокић је, као и други српски логораши, био изложен свакодневном насиљу. Батине су биле део „дисциплине“, глад инструмент кажњавања, а рад — средство полаганог убијања. У норвешким логорима Срби су били препознати као посебно „непоуздани“ затвореници: политички свесни, отпорни и морално тешко сломиви.

Многи нису преживели. Они који јесу, попут Рокића, носили су трајне последице: физичке, психичке и егзистенцијалне. За разлику од бројних других логораша, Никола Рокић је преживео довољно дуго да након рата исприча оно што је видео — и да за то плати високу цену ћутања и заборава.

По окончању рата, Норвешка је покренула суђења припадницима немачких окупационих јединица и логорским чуварима. Управо ту се појављује Никола Рокић — не као оптужени, већ као сведок.

Његово сведочење било је једно од ретких у којем су јасно и недвосмислено описани злочини над српским логорашима: пребијања до смрти, свесно остављање људи да умру од хладноће и глади, као и психолошке тортуре које су имале за циљ потпуно понижење. Тиме је Рокић ушао у ред малог броја Срба који су допринели истини у норвешком правосудном процесу против нацистичких злочинаца.

Ипак, историјска иронија је сурова: док је у Норвешкој био сведок злочина, у послератној комунистичкој Југославији био је означен као „непријатељ“.

После рата, Никола Рокић остао је да живи у Норвешкој. Тамо је, упркос сведочењима и доказаном страдању, дуго био без адекватне надокнаде за године проведене у логору. Истовремено, постоје индиције да су југословенске комунистичке власти захтевале његово изручење као „народног непријатеља“ — апсурдној формулацији која је у исту раван стављала и жртве нацизма и његове противнике.

Тако је Рокић у земљи за коју је ратовао — анатемисан.

Свестан да истина лако нестаје ако се не запише, Никола Рокић је написао књигу ‘’Југославија, моја земља’’, у којој је детаљно описао живот и смрт у нацистичким логорима Норвешке. То дело није само мемоар — оно је документ времена и оптужница система који је, након рата, селективно памтио жртве.

У тим страницама Рокић је оставио трајно сведочанство о страдању српског народа.

Живот Николе Рокића није био живот победника, али је био живот човека који је истини остао веран. Преживео је усташки терор над породицом, нацистичке логоре у Норвешкој и политичку освету после рата. Оно што није преживело — био је заборав, јер је он одлучио да говори.

Његова судбина представља другу страну исте приче о којој се деценијама ћутало: о припадницима Краљевске југословенске војске у отаџбини који су страдали под нацистима, а потом поново постали жртве — овога пута тишине.

Ово је њихов дуг истини.

Станко Диклић

Живот и дело Станка Диклића представљају једну од оних судбина српске и југословенске историје које су деценијама биле у сенци идеолошких тумачења, полуистина и прећуткивања. Тек данас, на основу новијих истраживања и сведочанстава, пред нама се појављује потпунија и праведнија слика човека који је много више од сувог имена у војним списима.

Станко Диклић рођен је 1898. године у Оровцу. Као младић, припадао је генерацији која је одрастала у времену ратова, распада царстава и стварања нове државе. Изабрао је војни позив и каријеру градио у оквиру Краљевине Југославије, достигавши чин пуковника Југословенског краљевског ратног ваздухопловства. Уочи Другог светског рата службовао је у Осмом бомбардерском пуку, јединици која је у историји остала позната под називом „Осветнички пук“.

У драматичним данима Априлског рата 1941. године, управо је овај пук извршио један од првих савезничких ваздушних удара на територију Трећег рајха. У условима техничке и бројчане надмоћи непријатеља, тај чин имао је пре свега морални и симболички значај — сведочанство да се насиљу може одговорити отпором, чак и када је пораз известан.

Након слома државе, судбина Станка Диклића добија трагичан ток. Он је ухапшен од стране окупационих власти и, као и многи други српски официри и војници, послат на робовски рад у нацистичке логоре у Норвешкој. Управо овај период његовог живота био је највише искривљаван у послератним интерпретацијама. Из чисто идеолошких разлога, комунистичке власти и пропаганда шириле су бројне неистине о њему, сврставајући га у поједностављене политичке шаблоне.

Међутим, нова истраживања и сведочанства преживелих логораша показују потпуно другачију слику. У суровим норвешким логорима, где су Срби били изложени глади, батинама и раду на температурама које су достизале и минус 50 степени, Станко Диклић се истакао као човек изузетне физичке снаге, знања и воље. Није био само преживели логораш — био је ослонац другима.

Према доступним записима, помагао је свим српским логорашима, а нарочито најмлађима и најслабијима. Када би младићи, па чак и деца, изнемогли од хладноће и тешког рада, често без адекватне одеће, Диклић је подизао њихов морал, терао их да устају, да марширају и да певају. Песма „Марширала краља Петра гарда“ постајала је чин тихог отпора, начин да се сачува људско достојанство онда када је све остало одузето.

Иако је о овом делу његовог живота сачувано врло мало писаних трагова, управо та сведочења говоре више од било каквих званичних наратива. Диклић се у логору није борио идеологијом, већ човечношћу — помагао је другима да преживе, телом и духом.

Фото: историјски архив у Загребу – Станко Диклић проглашен народним непријатељем

После рата, као и многи официри бивше краљевске војске, завршио је у емиграцији. Умро је 1961. године у Либертвилу, у Сједињеним Америчким Државама, далеко од отаџбине за коју је ратовао и страдао.

Причa о Станку Диклићу данас није прича о политици, већ о части, одговорности и моралној снази појединца у најтежим временима. Она нас подсећа да истина често преживи дуже од идеологија — и да, када коначно исплива, има снагу да врати достојанство онима којима је неправедно било одузето.

Случај четничког војводе Угљеше Радића представља један од најупечатљивијих примера историјске неправде настале током и након Другог светског рата. Реч је о човеку који је живот положио за Краља и Отаџбину, а чије се име деценијама погрешно уписивало, тумачено и прећуткивало.

Рођен у Сарајеву, Угљеша Радић био је инжењер агрономије, а по војном звању резервни пешадијски капетан I класе. Иако млад, образован и способан да води миран живот, одлучио је да се стави у службу народа и државе у тренутку када је Краљевина Југославија нападнута и окупирана.

Од раних дана био је укључен у четнички покрет, најпре под вођством Косте Пећанца, а затим у покрету генерала Драгољуба Драже Михаиловића, који је организовао отпор окупацији 1941. године. Током устанка исте године, Радић је предводио мањи четнички одред у рејону Великог Јастрепца, где је учествовао у борбама против немачког окупатора, руководећи се искључиво идејом слободе и верности легалној власти.

Немачка полиција ухапсила је Угљешу Радића 10. марта 1942. године у Прокупљу. Након хапшења, одведен је у нишки логор, потом у логор Бањица, одакле је као принудни радник депортован у нацистичке логоре у Норвешкој, једно од најтежих места страдања српских заробљеника током Другог светског рата.

Фото: извод из књиге страдалих у нацистичким логорима у Норвешкој

У норвешким логорима, где су Срби чинили више од 95 одсто интернираних, услови живота били су крајње нечовечни: рад до изнемоглости, глад, батине и сурове температуре које су достизале и до минус педесет степени. И у таквом окружењу, војвода Радић остао је вођа. Са групом сабораца покушао је бег из логора, али је покушај откривен, након чега је 1943. године убијен, страдавши у борби за слободу и достојанство.

Фото: гробно место где је сахрањен четнички војвода Угљеша Радић – Ботн, Норвешка

Његово тело сахрањено је у Ботну, ратном гробљу у Норвешкој. Данас се његов гроб налази у непосредној близини споменика са црвеном петокраком, без иједног обележја да је ту сахрањен војвода, официр Краљевске војске и човек који је до краја остао одан Краљу и Отаџбини.

Посебно треба истаћи да су првобитни споменици на српским војним гробљима у Норвешкој били подизани у православном духу, са крстовима и јасним идентитетом жртава. Касније су ти споменици уклањани или измењени, а на њихово место постављани су објекти са искључиво комунистичким наративом, чиме је намерно брисана верска, национална и лична припадност страдалих.

Фото: гробови српских робова одмах након Дргог светског рата у Норвешкој

Након рата, у званичним списима нових власти, Угљеша Радић је погрешно пописан као припадник партизанског покрета, што је супротно историјским чињеницама. Та нетачна класификација представља тешку неправду према њему, његовој породици и идеалима за које је дао живот.

Фото: споменици страдалим србима у Норвешкој за време Другог светског рата, снимљени у наше време

Сећање на војводу Угљешу Радића није питање политике, већ питање истине и достојанства. Као и у случајевима Станка Диклића и многих других српских страдалника у Норвешкој, исправљање погрешних историјских наратива јесте дуг према прошлости и обавеза према будућим поколењима.

Истина можда дуго ћути, али не нестаје.

Њено време увек дође.

Слава и Хвала српским херојима.

Бранко Димовић Димески

извор: погледи