Налазимо се са Божидаром Шарковићем, братом из Клине, честим гостом манастира и пријатељем игуманије Анастасије и сестринства. Он је онај који познаје сваки камен Космета, човјек који не хода земљом већ памћењем. Пред капијом манастира већ стоји, нас чека.
Манастир Девич се налази у Дреници, простору који раздваја Метохију од централног Косова. У густој шуми, далеко од насеља, као скривен од свијета и недаћа, стоји и траје. Свето мјесто, задужбина деспота Ђурђа Бранковића, подигнута у XV вијеку на мјесту гдје се подвизавао и упокојио Свети Јоаникије Девички – велики српски подвижник и исцјелитељ.
На улазу —полиција са приштинским обиљежјима. Тражи се легитимација. Документа остају код њих до краја посјете. Тај призор боли. Не зато што неко гледа, него што чувају туђу свету земљу. Улазиш у своје, а молиш дозволу. И управо ту, у том парадоксу, огледа се сва драма Косова и Метохије.
Манастир се појављује из шуме као откровење. Тишина, камен, хладноћа у ваздуху – а у срцу топлина коју само вјера може да донесе. Прелазимо манастирску капију као праг између два свијета: оног гдје нас броје, и оног гдје нас благосиљају.
Црква манастира мирише на воштаницу, смирну и вјековну молитву. Унутра почива Свети Јоаникије. Његов ћивот не сија златом, али сија нечим узвишенијим — невидљивом, али опипљивом благодаћу. Клекнемо. Милорад, иако први пут овдје, не дише. Лице му озбиљно, поглед уперен у ћивот. Као да се у њему преламају вјекови. Ћути, али му очи говоре. Говоре као народ кад се више не може викати, већ само трпјети и молити.
Свакодневна жртва сестринства, молитвено постојање у овом мјесту опасаном жицама, шикарама и заборавом, вапије више него ријечи.
Девич је кроз вјекове рушен и паљен. Под Османлијама. Под Арнаутима. Под шиптарским екстремистима 2004. године, када је разорена црква, оскрнављен ћивот светитеља, спаљена ризница, поломљене фреске. Али светиња није нестала. Васкрсла је, поново. И поново. Као и српски народ – кад год га покушају уништити, он се врати и опет пали кандило.
У близини манастира жубори поток. Тај извор, за који се вјерује да лијечи, тече као крв кроз земљу. Шапуће молитве које ниједна сила није могла ућуткати. Сјели смо на клупу поред. Божидар прича о старим поклоницима, о вјерницима који су долазили са свих страна и доносили своје болести, своје муке и захвале. Ту, на том извору, многи су оставили страх, а понели наду.
Милорад је одушевљен. Каже: „Ово је све. Овдје је Србија онаква каква треба да буде. Тиха, тешка, али света.“ Његове ријечи носе тежину човјека који је у светињу ушао као знатижељник, а излази као другачији човјек.
Враћамо се полако. Документа нам враћају, без ријечи. А иза леђа нам остаје светиња – уздигнута, иако опкољена.
Осјећам као да смо оставили дио себе, али и понели нешто што ће нас вјечно звати назад.
Девич није мјесто. Он је завјет. Он је суза и молитва српског народа која траје и трајаће док је неба и земље.
У близини „чувеног“ Преказа свраћамо знатижељни у биртију. Мало је Срба који су овдје икада након рата 1999.године и на трен застали, а камоли улазили. Унутра велика застава са ратним обиљежјима УЋК. Љубазни конобар збуњен, јер му је овдје први пут свратио неко са београдским регистраским ознакама, три пута нам је насипао домаћу лозу, неповјерљиво покушавајући да разумије о чему разговарамо за нашим столом. Споразумијевали смо се са њим на албанском, уобичајено за овај од Срба етнички одавно очишћени крај. Божидар се први прекрстио приликом наздрављања. Погледи са сусједног стола мало чудни и збуњујући по „публику“, али без икаквих непријатности, мора се признати. Потписник ових редова је успио да сачини и антологијску фотографију амбијента. О њој, међутим, једном другом згодом, јер заслужује посебну сторију.
извор: српске новине
