Пише: Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије
Поводом обележавања 150 година од Херцеговачког устанка познатог као Невесињска пушка 1875 године, подсетио бих на значајно учешће дубровачких Срба у помоћи устанку и како се устанак са своје стране одразио на односе Срба и Хрвата у Дубровнику. Дубровачки Срби пружали су помоћ Херцеговцима приликом буне познате као Невесињска пушка 1875. Жене и деца устаника бежали су на дубровачко подручје. Избеглице су биле примљене у Жупи Дубровачкој. Мештани су им пружали исцрпну помоћ. Становници Далмације, Дубровника и Боке Которске основали су одборе за помоћ устаницима у Херцеговини. На челу одбора у Котору био је Ђорђе кнез Војновић, док је у Дубровнику био Перо Чингрија. У Стону су били активни поп Перо Бачић и кнез Мариница Ђорђић, у Сланом Антун Милетић. У Макарској су били активни Марпурго Манђер и Кажимир Љубић.
Због аустријске власти, одбори су радили тајно. Одбор у Дубровнику радио је на допремању помоћи устаницима. На том послу били су ангажовани Божо Бошковић, Глигор Вукановић и Шпиро Берберовић. Дум Петар Франасовић упозоравао је да може доћи до преваре због наговарања устаника од стране европских влада преко њихових амбасадора да се приступи преговорима са турском влашћу. Залагао се за већу тајну помоћ устаницима у храни, наоружању, обући и одећи и сам се ангажовао да се помоћ у што већем обиму прикупи и тајно достави устаницима. Добровољцима су активисти из Дубровника обезбеђивали тајан пут до унапред договорених места на којима су их чекали устаници. (1).
Народну странку у Далмацији предводио је римокатолички свештеник дон Мијо Павлиновић. Он је у то време писао о Црној Гори : „Црна Горо, ти си колијевка српске слободе. Што је стара Зета у накрст од Јаворја до Котора па од Захумља до Дрине и од Бојане стекла јуначке славе, то је наслидство твоје, висока Горо … Своје сузе ти поносито тареш, мајко Немањића, јер си слободна. Пали Немањићи, пало Немањића царство : пропала српска царевина. Али не пропаде српска слобода, јер ти кроз вјекове подхрањујеш неугасиви плам српске слободе.” Слога Хрвата и Срба у Далмацији одржана је годинама, све док Аустрија није засновала план да окупира Босну и Херцеговину око 1875. Тада се дон Мијо Павлиновић одазвао позиву бечког дворског саветника барона Метода Ожеговића и отишао у Беч. Тамо је пристао да води хрватску пропаганду у Далмацији и у Босни. Тада су се Срби у Далмацији одвојили од Хрвата.(2)
Избеглице које су преминуле биле су сахрањене на дубровачким гробљима. Пред црквом светог Ђорђа на Пасату налазио се гроб Андрије Дучића, учесника Херцеговачког устанка из 1875, оца Јована Дучића. (3) За време херцеговачког устанка дубровачки Срби настојали су да на сваки начин пруже помоћ како устаницима који су се борили тако и становништву које је избегло на територију дубровачке области.
Напомене :
- Др. Милорад Вукановић, „Помоћ из Дубровника Херцеговачкој буни”, „Србско-далматински магазин за годину 2017”, свезак XII, Сплит,2017, стр. 101-114;
- Србин католик, „Далматински Срби католици“, Сплит, 9 априла 1940, Уредила Мара Ђорђевић Малагурска, „Буњевка о Буњевцима”, Градска штампарија Суботица, 1941, стр. 101, 102;
- Славо Стојковић, „Медитеранска загонетка“, Херцег Нови, 2008, стр.241, 242;
