Пише: Дејан Бешовић
С обзиром на неуравнотеженост албанско-српских односа до 1912. године и јавно прокламоване циљеве других балканских држава, Албанци су се током Првог балканског рата углавном борили на страни Османског царства, плашећи се (не без разлога) да промјене балканских граница неће уважавати њихове тежње, дефинисане у оквиру албанског националног покрета и стварања Етничке Албаније . Медији у Србији врло често (Политика и Илустровани лист ) упозоравају и приказајују албанску борбу кроз призму двије доминантне слике: албанске трупе приказане су или као оличење кукавичлука или као чиста негација концепта војне части; у сукобу са српским јединицама, албански војници углавном бјеже у страху и збуњености, чак и када су војно и бројчано надмоћнији; или пак, на уздржан и лицемјеран начин треба преварити српске јединице дизањем бијеле заставе, а затим их из засједе, из породичних јединица кућа насилно напасти („Арнаутска зверства и насиља“, Илустрована ратна хроника, 30). Чемберлен 1912, И, 20, 6-8).
У квантитативном смислу, много је мање текстова о Албанцима као кукавичким војницима, па псеудо сведочанства или разни документари преовлађују анегдотама са фронта о издајничким акцијама албанских бораца нпр. на страницама Политике гдје се ови поступци увијек сврставају у оквире приче о инхерентној природи албанског менталитета. Судећи према доступним изворима, Албанци нису поштовали ни обичне законе и етичке принципе (попут познате бесе=ријеч ) за њих нису били битни, већ долазе до изражаја „урођена и природна” склоност издаји која улива неповјерење у војнике. Тако је на насловној страни Политике (Хенрих Рид у тексту „Кроз Качачићи Кланац“, 21.10.1912. 3148, 1) истиче „уходану“ праксу да се Албанци први предају, истичући бијелу заставу, али не предају оружје већ га сакрију у своје куће како би, када српске јединице уђу у њихово мјесто, изненада пуцали на њих. Стога, аутор чланка примјећује: „искуство нас је научило да будемо опрезни”.
С тога се опште вјеровало да Арнаутин никада није покорен, док беса полудивљих Арнаута не значи апсолутно ништа. Арнаутин је све подредио искључиво злочину, потакнут подлошћу и преваром“ констатује познати београдски штампар и издавач Геца Кон . Објашњење оваквих поступака албанских бораца заснива се на идеји да није ријеч о отпору изазваном специфичним историјским околностима живота албанске заједнице, која се тада 1912-1913. оправдано плашила двају дејства балканских војски (српске и грчке), него од дубоко укоријењеног симптома „арнаутске природе” који је у неким текстовима хомогенизован до тачке негације. Било каква политика да би новостворену албанску државу ојачала морала је прибјећи лукавом методу да иселе сви виђенији Србе из десет Врачких села и Скадра ,гдје су Срби чинили 60% становништва.
Историја биљежи да је прва принудна миграција Срба; Врачана и Скадрана почела 1913. године у децембру мјесецу , када је око 9% становништва или око 3.300 најугледнијих домаћинстава,морало напустити своја вјековна огњишта .29 .новембар 1913 . године са правом се узима као датум почетка погрома Враке и Врачана и почетак погрома Срба у Албанији .У наредне двије године иселило је још приближно 3500 Срба тако да је број српског живља значајно умањен али не до мјере која би забринула ондашње власти у Србији и Црној Гори . Принудни емигранти распоређивани су према Босни и Хрцеговини јер је Никола Пашић у дослуху са Краљем Николом Петровићем имао обавјештајне податке да може доћи ескалације и рата са Аустро -угарском.
