Пише: Момо Јоксимовић
Христос Воскресе Комнене Бећировићу!
Смрт Комнена Бећировића, из слободарских Љевишта , који је преминуо у Паризу у 90-ој години, није само крај једног биолошког трајања. То је тренутак у којем се мора поставити питање : ко ће сада говорити истину тамо гдје је она највише гушена ? Комнен Бећировић је био риједак примјер европског интелектуалца који није издао ни истину ни народ којем припадао.
Новинар Фигароа и Ле Монда, признат у Француској и Швајцарској, он је могао бити комотан, безопасан и прихваћен. Али је он изабрао тежи пут- пут отпора. У времену масовне капитулације интелектуалаца, Комнен Бећировић је одбио да буде дио декора. Његово перо није служило моћи, већ разобличавању моћи.
Његова борба за Његошеву капелу на Ловћену била је отворен сукоб са пројектом брисања српског историјског и духовног памћења. То није била културна полемика, већ цивилзацијска линија фронта. Комен је знао да онај ко пристане на рушење симбола, пристаје и на рушење себе. Зато није ћаутао.Зато је био неудобан. Зато је био нападнут.
Комнен Бeћировић је био риједак и непоколебљив борац за Косово и косовске Србе, интелектуалац који је пером, истином и моралном хаброшћу бранио оно што су многи из страха или интереса напустили.
Комнен Бећировић је био иглени Србин у Европи која је често захтијевала да се Срби одрекну себе да би били „прихватљиви“. Он на то није пристао. Његово српство није било ни агресивно ни комплексашко, већ дубоко укоријењено у културу, знање и моралну одговорност. Говори је тамо гдје су други бјежали у тишину.
Његов живот је оптужница против оних који су знали, а нијесу имали храбрости. Против академика који су пристајали на наручене наративе. Против интелектуалне елите која је замјенила савјест каријером.
Комнен Бећировић није био „екстрем“. Он је био норма која је напуштена. Мјера која је изгубљена. Његово дјело поставља немилосрдно питање : шта вриједи титула без става, знање без истине и Европа без морала ?
Он је отишао али је иза себе оставио захтјев –да се више не ћути. Да се престане са интелектуалним кукавичлуком. Да се истина брани и онда када није исплатива. Докле год тај захтјев стоји, Комнен Бећировић није поражен.
Његово име остаје као знак отпора и као завјет : интелектуалац који ћути-саучествује.
Почини људски у твоја брдовита Љевишта, међу своје, тамо гдје земља памти претке и гдје се тишина претвара у завјет трајања. Вјена му слава и вјечна хвала .
