Пише: Тихомир Бурзановић
У посљедње вријеме, готово да не прође седмица а да дио црногорских медија не објави текст у којем се Србија и њено политичко руководство приказују као пријетња Црној Гори — било кроз утицај Српске православне цркве, политичке везе или „меку моћ“ из Београда. Ова појава није случајна. Напротив, она открива дубоке политичке, идентитетске и геополитичке разлоге који већ годинама обликују јавни дискурс у Црној Гори.
Политички рефлекс прошлог система
У политичком смислу, напади на Србију представљају рефлекс старог система. Медији који су годинама били блиски структурама бившег режима, и даље користе причу о „српском утицају“ како би одржали стари наратив о угроженој црногорској државности.
То им служи да очувају сопствени идентитетски простор и да нападом на Београд заправо прикрију унутрашњу слабост — недостатак политичких резултата, идеја и повјерења јавности. Када нема економских успјеха ни визије развоја, најлакше је подсјетити народ на старог непријатеља. У том сценарију, Србија поново постаје згодан симбол хегемоније, централизма и „угрозе црногорског суверенитета“.
Западни угао и геополитички интерес
Овакав дискурс добија и подршку са стране. Поједини западни фондови и политичке структуре, који финансијски или идеолошки утичу на дио црногорских медија, радо подстичу наратив о „малигном утицају Србије и Русије“.
Тако се Црна Гора, барем у медијској слици, приказује као “предстража Запада“, док се Србија своди на „непослушног ученика“ региона.
На тај начин се медијски простор претвара у полигон геополитичких порука, а не у простор објективног информисања.
Идентитет као оружје
У основи цијеле приче стоји питање идентитета. Црногорско друштво ни послије двије деценије независности није до краја разријешило дилему да ли је ближе Београду или Бриселу, да ли је дио српског културног круга или посебна нација која тек тражи свој израз.
Зато се у медијима и даље води симболички рат — сваки политички догађај из Београда користи се као доказ „угрожености Црне Горе“, а свака сарадња са Србијом као „опасно приближавање“. Што је осјећај националне самоувјерености мањи, то је потреба за конфронтацијом са Србијом већа.
Напади, у том смислу, постају психолошки механизам одбране једне елите која сопствену идентитетску несигурност претвара у јавни наратив.
Економски и медијски интерес
Не треба заборавити ни чисто медијски аспект. Теме о Србији, српској политици и СПЦ гарантују читаност, кликове и коментаре. У ери портала и брзих вијести, сукоб продаје много боље од сарадње.
Зато су напади на Србију, осим политичког, постали и пословни модел дијела црногорских редакција.
Црна Гора да не гледа у Србију, него да гради себе
Напади на Србију у црногорским медијима нису плод случаја, већ комбинација политичког интереса, идеолошке инерције и идентитетске несигурности. Докле год се Црна Гора буде покушавала дефинисати у односу на Србију, а не у односу на сопствене вриједности и интересе, медијски простор ће бити пун истих прича — само са новим насловима.
Вријеме је да Црна Гора престане да се огледа у Србији и почне да се гради на себи.
А то се не може постићи медијским сукобима, него зрелим разумијевањем да блискост са Србијом не умањује црногорску државност — већ је чини стабилнијом.
