Пише: Иван Милошевић
Био сам претходна два дана у Словенији. Као да сам био на другој планети! И вратио сам се јутрос у Црну Гору и схватио да је могуће за пар дана са једне прећи на другу планету. И на једној је све другачије, изгледа подношљивије, нормалније, има неког духа, наде и смисла, док је на другој све по старом, вријеме се отаљава из чисте досаде, ништа да се промијени, а ако неко и непшо покуша у том погледу, одеру му се одмах крила, спусти се на земљу, забије нос у прашину и прича исто што и јуче или прије годину, деценију, па чак и прије 80 година!
Нијесам ишао у Словенију да разгледам Љубљану, њену тврђаву и мостове и густирам добро пиво, пошао сам да бих запалио свијећу за свог претка и да би на једној од безброј јама, очитао молитву и поручио претку да га потомци нијесу заборавили, да још плете своју причу у нашим сјећањима и да слаже минуте и дане вјечности у наше душе, надахњује их неким новим смислом, надом и новим извором живота. Нијесам отишао да бих туговао над тужном судбином свога претка и проклињао оне који су га бацили у једну од словеначких јама и забранили му да има гроб и натпис, годину рођења и смрти. Отишао сам да бих себи доказао да сам још увијек жив и да се сјећам и да из тога сјећања добијам енергију неопходну за дисање, јутарње устајање и вечерње легање, људски сусрет, разговор и људски договор куда и зашто даље!
Схватио сам да у Словенији постоји нека друга Црна Гора, скривена дубоко у подземљу тамошњих шума, са својим главним градовима у Камнику, Кочевју, Похорју, Зиданом мосту. И сконтао сам да између себе ти главни градови и њихови насељеници разговарају и договорају шта да раде и за шта да се боре. Истина, измиче то људском поимању, људском перу, политици или духу, али мимо њих та друга Црна Гора прича своју причу, ствара своје митове, спразумијева се на новом, подземном језику и пише своје књиге. Када одеш у Словенију и нагнеш се над неку од тих јама и угледаш свој лик исцртан у трави, наслутиш да се у подземном свијету стално нешто дешава, да се рађају нове љубави, пријатељства и преносе нараштајима. Нешто од тога чујеш у хладном вјетру који неком својом скретницим са врха Алпа скреће у долине Камника, Кочевја, Похорја и шири своју подземну причу о подземном граду са подземним становницима и њиховом начином живота. Када те тај вјетар са Алпа у подножју шчепа за рамена и леђа, само што му се не предаш и пристанеш да те води кроз све ћошкове и тунеле тог подземног града!
Када се вратиш из Словеније, питаш се што си се уопште враћао? Овдје те дочекају свакодневни ДПС лелекачи над Црном Гором у Црној Гори, браничи које нико не напада, али се они боре против замишљених и измишљених противника и у томе виде смисао свога живота! Пријете и надзиру да се којим случајем и само себи знаним путем у Црну Гору не врати та друга Црна Гора из Словеније и преко ноћи преузму видљиву и невидљиву власт. Кажу да им да Црна Гора из Словеније не треба, да није њихова, не осјећају је својом, страна им је одмах када се помене. Кажу да је та Црна Гора избјегла из Црне Горе у Словенију прије 80 година јер је тако хтјела, да је направила све злочин над злочином и да уколико се врати ето шансе да се све понови. Кажу да они неће дати, да признају само једну Црну Гору и то ону коју они бране, пјевају о њој и носе је у срцу. Код њих у срцу нема мјеста за ону другу Црну Гору у Словенији која у подножју Алпа живи својим животом, има своје навике, славе и крштења. Она није њихова, иако у њој препознају на сваком ћошку своје претке, али они више нијесу њихови преци, прошло је чак 80 година, а они се нијесу вратили када је требало. Када се нијесу вратили када је требало, не требају им ни данас, само их узнемирују, прекидају лијепи дан и безбрижну ноћ!
И не знам која је је од те двије Црне Горе јача. Понекад ми се учини једна, понекад друга! Иако није то много ни важно, када не могу једна са другом, онда никоме не треба ни једна ни друга! А шта нам треба? Не знам, али мислим да претходна два дана дају наду да није све изгубљено, да свиће нека нова зора која ће освјетлати образ и једне и друге Црне Горе. До те зоре, не преостаје ништа друго него да све радиш као и до сада и да се надаш. Чудни су путеви Господњи, сиђу или попну се на Земљу када им се најмање надаш!
