(Недавно је штампана књига Слободана Томовића ” Грађански рат у Црној Гори”, угледног професора и философа и некадашњег министра вјера. Томовић је написао двадесетак књига, понајвише философских студија посвећених битним појава и догађањима у свијету и Црној Гори. Његова најновија књига је Томовићева заоставштина и описује смутна и братоубилачка времена у Црној Гори током Другог свјетског рата. Она је вриједно свједочанство о почетку братоубилачког рата, посебно улози комуниста и војника Југословенске војске у отаџбини. Сљедећех дана објављиваћемо изводе из Томовићеве књиге)

Истога дана док су још трајала борбена дејства према Колашину неко од четника је тражио професора Томовића.
„Ја сам“, одговорио је мој отац. „Пођите са мном горе на брдо, зову Вас војвода Павле и Марко Вуковић“.
Пошли смо за нашим водичем према највишој коти у селу, Миловановој глави. Бројна војска се одмарала од борбе и од непроспаване ноћи у снијегу сједећи на руксацима и многи су били увијени ћебадима. Група од пет или шест
официра стајала је на брду и двогледима пратила операцијепрема Колашину. Приђосмо овој групи. Велимир се поздрави, најприје са Ђуришићем, а затим и са другим официрима. Они му пружише руку учтиво, наравно и мени. Ађутант четничког штаба, капетан Марко Вуковић, мој ујак из војводске куће Миљана Вукова, представи ме војводи Ђуришићу ријечима: „Ово је мој сестрић Слободан, Олгин син“. Ђуришић ме упита: „Јеси ли ти Вуковић или Томовић?“, алудирајући на моју ујчевину. Одлучно рекох, „Ја сам Томовић. “ На то се официри насмијаше. Били су одјевени сви у сукнена одијела и са шубарама на глави попут србијанских сељака. Тиме су се већ на старту легитимисали као покрет српске оријентације. На шубарама окићеним ресама стајале су кокарде старе Југословенске војске. Код неких симбол четника из ранијих ратова – мртвачка глава са укрштеним костима.

Ђуришић се обрати Велимиру питањем: „Професоре, како је било под комунистима?“ „Било је страшно“, рече Велимир, „али и твоја војска врши пљачке. “ Закључио сам да се познају, јер му у супротном не би могао рећи Ти, нити дати овако грубу процјену поступака његове војске. На ове Велимирове ријечи, Ђуришић мало застаде, затим смирено рече: „Требало ми је то професоре јавити, забранићу Пљачку!“ Тиме шкрто заврши мисао.

Пало ми је у очи да је Павле Ђуришић маркантна личност, продорних очију које су на брадатом лицу добијале
сјај високе одлучности и чврстине. Средњег је раста, али спада у импозантне фигуре. Мој ујак Марко Вуковић млађи
је од Ђуришића, црномањаст и изузетно лијеп човјек. Сви официри носе браде као знак припадности српском четничком покрету из ранијег доба, кад се пјевало: „Спремте се… “

Изнад Колашина жестоко се пуца. Официри двогледима прате напредовање четничких јединица. „То се Љубо Минић
приближава Колашину“, рече неко из групе официра. Ујак Марко Вуковић рече: „Имаћемо жесток окршај код Колашина“. „Зависи“, смирено одговара Павле Ђуришић. Колашин је у току дана пао у четничке руке без озбиљније борбе. Отац и ја поздрависмо се са официрима и кренусмо кући.

Од овог датума готово цијелом Црном Гором годину и по дана суверено управљају четници. Окупаторске италијанске снаге нијесу играле никакву улогу. Централна фигура отпора комунистима и бољшевицима у Црној Гори био је мајор Ђорђије Лашић, а његов оперативни стратег капетан Павле Ђуришић. Тада су настале многе војничке пјесме посвећене њима:

„Ој, Лашићу млад мајоре
команданте Црне Горе.
Црне Горе и Санџака,
ђе пропаде петокрака. “

Или:
„Ђуришићу храбри вођа,
насљедниче Карађорђа
Ђуришићу капетане,
твојој војсци нема мане“…

У фебруару 1942. године четници су добили пресудну битку код Матешева и Планинице и без напора заузели
Колашин. У Бјелопавлићима и никшићком крају бивше партизанске јединице највећим дијелом трансформисане су у
четничке снаге под вођством пуковника Баја Станишића. У Кучима је дошло до оштрог међусобног обрачуна у коме су
симпатизери четника однијели побједу. Пораз партизанских снага у Васојевићима имао је снажан одјек на све крајеве
Црне Горе па и шире. Васојевићи су постали иницијална снага четничког покрета, уз подршку огромног дијела становништва Црне Горе. Током 1942. године партизани су били потпуно дезорганизовани што потврђује и њихово масовно заробљавање од стране четника. Колашински четнички затвор није био довољно простран да прихвати све заробљене комунисте.

Италијани су знали да су четници на страни Енглеза и западних савезника, али се због тога нијесу нарочито бринули. Четници су били заокупљени борбом против комуниста у грађанском рату, тако да истовремено и отпор окупатору није тренутно долазио у обзир. У току 1942. године и дијелом 1943. године, Италијани су пружали материјалну помоћ главним четничким снагама које су се налазиле у Колашину. Ова помоћ се састојала у храни, али не и у оружју из разлога што су процијенили да би оружје једног дана могло бити окренуто против њихових снага. Ако се узме у обзир да су четници држали значајне снаге у Колашину у току петнаест
мјесеци, увијек између двије и три хиљаде људи, може се претпоставити колико би то било материјално оптерећење
за домаће становништво, под условом да су узимали храну у виду реквизиције или конфискације од осиромашеног становништва Колашина и његове околине.

Британска војна мисија која се у то вријеме налазила у Липову код Колашина, била је упозната са италијанском
помоћи четницима, али се није противила овој врсти кооперације. То је била акомодација националних снага у односу на окупатора док се заврши грађански рат. Послије тога рачунало се са активним четничким судјеловањем на страни Савезника, посебно у тренутку кад се британске трупе искрцају на Јадранску обалу и отвори II фронт. Енглези су истовремено кад и Италијани пружали материјалну помоћ четницима, и посебно штабу Драже Михаиловића који се у другој половини 1942. године налазио у селу Липову. Поред ратног материјала Енглези су четницима слали и знатну количину златног новца за потребе војних операција, и организацију националног покрета.

Све до маја 1942. године партизани су се жестоко опирали ограниченим, али често снажним акцијама сталних четника из Колашина. Комунисти су 17. маја предузели операцију против четника стационираних у Колашину. Искористили су тренутак Ђуришићевог одсуства и готово свим расположивим снагама у Црној Гори успоставили су чврст обруч око града. У првим тренуцима изгледало је да четници неће издржати овај добро планирани напад. Огорчена борба вођена је цијели дан, и само захваљујући окретном четничком официру, Алекси-Леку Лалићу, напад је одбијен уз знатне губитке на партизанској страни. То је
уједно била и посљедња већа битка између четника и партизана 1942. године. Почетком јуна партизани су са цијеле
територије Црне Горе били принуђени да одступе за Босну са око 1. 500 бораца. Од њих су одмах формиране двије црногорске бригаде. Из ових редова ће касније настати готово сав руководећи кадар југословенских партизана. По задатку
је у Црној Гори остављен извјестан број теренаца – илегалаца. Слом партизана у Црној Гори 1942. године извели су
искључиво црногорски четници. Италијани се у ове борбе нијесу мијешали. Четници су у то вријеме постали једина
организована фактичка власт, осим на Цетињу и његовој ближој околини. Тамо је у сарадњи са Италијанима образована црногорска зеленашка управа Крста Поповића. На овом дијелу црногорске територије многи истакнути комунисти нашли су уточиште.