Једина срећа за Србе по гетоима и северно и јужно од Ибра данас су рођење детета, Божић, Васкрс, литургија, крсна слава, молитва, одлазак до централне Србије а да их нико на Јарињу, Брњаку или Бистричком мосту не заустави, ухапси, пребије…

У Бошњачкој махали у Северној Митровици, у згради коју стотину метара од главног моста на Ибру на коме дан и ноћ дежурају патроле КФОР-а, данас је одржана свечана седница Скупштине општине Северна Митровица а поводом 17 година од проглашења „независности Косова“. „Независност Косова“ слављена је и прошле године у згради крај главног моста на Ибру, тада по први пут и уз химну тзв. Косова.

Најављено је да ће данас „свечано“ бити и у сали школе у албанском селу Чабра на старом путу између Северне Митровице и Зубиног Потока из ког је кренуо мартовски погром Срба 2004. године.

Свечаних седница скупштина данас неће бити у Зубином Потоку и Лепосавићу, албански председници ових општина, албански одборници, данас ће вероватно у Приштину, а онда и у село Преказ где ће одати почаст терористи Адему Јашарију. Иако се данима већ у Приштини, уосталом као и сваке године од 2008, својски труде да им „дан независности“ изгледа свечано, радосно и весело, да док им стижу честитке са Запада данашње тзв. Косово представе као државу „среће, просперитета, наде“, нема данас, и то је чињеница, среће у лажној држави. Осим можда за ужи круг, екстремну мањину оних у Приштини код којих су данас и новац и моћ.

Јер, да је среће у лажној држави, пројекту Запада, не би у амбасаду Немачке у Приштини за само 13 дана с почетка 2025. године стигло 8.000 захтева за визе што је квота за целу годину, па је амбасада до 2026. морала да обустави пријем нових захтева.

Да је среће у лажној држави, не би Косово од 2008. до 2023. напустило 375.000 људи, или око 25.000 годишње, а број ђака у истом периоду пао за око 100.000, односно за трећину. Да је среће у неуспелом пројекту не би Косово, процене су званичних органа назови државе, током 2023. напустило 60 а од увођења визне либерализације за земље ЕУ, од 1. јануара 2024. године – 270.000 људи.

Узалуд је Аљбин Курти коме цури други мандат на месту премијера током изборне кампање понављао мантру о „економским успесима“, о десетинама хиљада новозапослених, о расту пензија и плата, о земљи среће, достојанственог живота, стварност га је 9. фебруара у његовој несрећној држави сурово демантовала, потукла до ногу. Уместо очекиваних пола милиона сакупио је једва 340.000 гласова и остао без већине за формирање нове власти. Узалуд је током читаве кампање и мандата претио Србији и Србима, хапсио, пребијао, судио и осуђивао.

За 17 година независности, а ту слику може видети свако ко прође путем од Косовске Митровице преко Вучитрна до Приштине, око магистрале никли су тек безбројни тржни центри, пуни бљештавила, стране робе. Фабричка хала – ни једна… Иза тржних центара су празне, закључане куће гастарбајтера, које се напуне тек једном у години, лети, кад су у Немачкој годишњи одмори, и око тих кућа сиротиња оних који још нису отишли а који се увелико спремају, јер, другог избора немају. Недавно истраживање показало је да се сваки пети Албанац, од оних који још нису отишли увелико спрема на Запад, трбухом за крухом, јер, од Куртијевих обећања се не живи.

Иза бљештавила тржних центара по ободу Приштине, ка Косову Пољу, Грачаници, Чаглавици, празној, поразној љуштури су и гета у којима живе Срби. Обесправљени, понижени, преплашени, хапшени, пребијани… Од 40.000 Срба колико их је само у Приштини живело до 1999. године, данас их је, на 17 годишњицу западног пројекта, остало једва десетак. У Ђаковици једна једина Српкиња. На срамоту оних који Куртију данас честитају независност, изговарају велике речи…

Слично је и у другим градовима по „независном Косову“. Професорка Митра Рељић, радећи неуморно годинама уназад, пописала је по гробљима широм КиМ, десетине и десетине хиљада порушених споменика по православним гробљима.

Та гробља и ти призори данас су права слика и прилика њиховог независног Косова и оних који Куртију честитају независност. Једина срећа за Србе по гетоима и северно и јужно од Ибра данас су рођење детета, Божић, Васкрс, литургија, крсна слава, молитва, одлазак до централне Србије а да их нико на Јарињу, Брњаку или Бистричком мосту не заустави, ухапси, малтретира, претреса, пребије… Срећа за Срби по Косову, како је давно записао један колега, јесте кад оду на гробље а тамо затекну неразбијен, још читав споменик некоме од својих ближњих… На то се данас, на 17. годишњицу њихове независности свела срећа једног народа.

Нема данас среће ни за Србе северно од Ибра. На простору где је до пре пар година, до пре годину дана, био жив осећај слободе, где се барикадама, живим телима бранило право на живот достојан човека, право на слободу, будућност своје деце, данас су безбројне патроле специјалаца дуге цеви, туђи језик, мржња, сталне нове претње, провокације, застрашивања… Колико је среће данас на том парчету старе српске земље говори и званичан податак да се за време Куртијеве владе са Косова, у овом случају са простора северно од Ибра углавном, иселило више од 15 посто Срба.

Јер, живот којим они живе тешко је назвати тим именом. Више је то стална патња, страх за будућност породица, деце, да није Србије, плата и пензија које стижу преко Јариња и Брњака, био би то и стални страх за голу егзистенцију, за кору хлеба.

Динар је забрањен, српска роба је забрањена, челични прстен у виду полицијских база, оклопних возила, патрола, дугих цеви, око српских села и градова на Северу све је чвршћи, на сваке Задушнице Срби по гробљима нађу још неки разбијен споменик, мало мало па буде отета још нека стара православна светиња и проглашена за католичку, албанску.

Нема среће у њиховој држави ни за оно пар Срба који су се протеклих година вратили на своја имања. Њихов живот је стални страх, сталне пљачке, напади, ти људи живе гледајући како комшије, Албанци ору њихове њиве, беру воће из њихових воћњака, а ако се успротиве, експресно стижу оптужбе за „ратне злочине“, уз пар сведока, Албанаца, наравно.

И, ово је данас, на 17 годишњицу независности, кроки, кратак преглед живота у њиховој несрећној назови држави. Безбројне албанске и америчке заставе којима су данас окићене празне куће гастарбајтера по Косову, које су постављене по дрвеним оградама по сиротињским приштинским предграђима, по булеварима Мадлен Олбрајт, Џозефа Бајдена и Била Клинтона по Приштини само су празна љуштура. Огледало у коме добро могу да се погледају они који данас Куртију и „Косову“ честитају независност.

Обична празна прича и тлапња, јер, српско Косово је нешто много, много старије и веће, важније, пуније, светије… Њихова је само несрећа коју су донели.