Током излагања пред Анкетним одбором, Војо Лаковић је рекао да је био царински службеник 1999. године, и ставио се на располагање Ратној морнарици када је почело НАТО бомбардовање, а њено сједиште је било у Кумбору. Између осталог, посао им је био да контролишу проток робе и људи у зони одговорности, а проблеми, како је нагласио, крећу након што су царинске униформе замијенили војним.
-На улазу у Петровац, зауставили су ме припадници јединице у црним унифромама, којом је управљао Момчило Шћекић. Хтјели су да ме разоружају и да ми узму средства везе. Радије бих страдао него да им дозволим да ме разоружају, одговорном тврдим. Али на инсистирање мојих старјешина, отишао сам на пункт у Петровцу и предао оружје полицајцу Радоју Пејовићу, од којих је један био пиштољ који је био поклон од Павла Булатовића. Одузета су ми и средства комуникације. Био је то почетак мојих проблема, рекао је Лаковић.
Како је објаснио, када је кренуо да уз Петровца достави пошту на сјевер Црне Горе, примијетио је да га из Петровца док се возио прати црни „голф“. Каже да је посумњао да га прате, и свратио је до кафане Бокана, да види о чему се ради. Видио је три лица у ауту, али није успио да их идентуификује.
Када је наставио према Пријепољу да преда пошту, испод граничног прелаза зауставила га је редовна патрола. А прије тога, изнад Пљеваља, казао је, покушала су да га зауставе лица из црног „голфа“, али нијесу успјели, посебно јер су видјели да је с њим у ауту његов брат.
Лаковић је рекао да је иста лица из „голфа“ видио на народном сабору у Пљевљима сјутрадан, и да је то видио, јер је имао искуства у операцијама специјалних потрага и сличних активности.
-Одговорно тврдим да су ова лица имала подршку начелника СДБ за Пљевља Аранитовића и службеника Зиндовића, који су их смјестили у мотел Хамзе Кријешторца. У архиви савезне СДБ има података да сам контактирао тада Божа Лакића, начелника СДБ у Бару, кога сам информисао да ме прате, и да сам му рекао да нема потребе за тим, јер радим часно и поштено. Он ми је рекао да је о свему информисао Душка Марковића, тада шефа службе, и да не треба да бринем, рекао је Лаковић.
Казао је да је кренуо да се враћа кући у Петровац, и видио је једно лице изнад пута једно лице како сједи, које радио везом јавља да је кренуо.
„Редовна патрола на мосту на Тари ме није зауставила. Касније сам од мајора Тасића, официра ВЈ за безбједност, сазнао да је било планирао да се исценира саобраћајна несрећа и да ме убију. Због густине саобраћаја, изгледа нијесу успјели. Доласком у Црна пода, на дуплу кривину, видио сам да је стајао голф црвене боје, са ротационим свијетлом. Као савјестан возач, стао сам да видим шта се десило, могу ли да помогнем. Лице уз аута је извадило „хеклер“ и уперио ми пиштољ у чело, и рекао ми „доста си се к…о Лаковићу, излази“. Тада су из шуме изашла три или четири лица са палицама, и почели да ме туку. Оборили су ме, и тукли. Ударали су ме чизмама по глави. Поломили ми ногу, не знам шта би се десило, да нијесу виђени. Спасио ме је један таксиста, који је био у посјети мајци у селу према мосту на Тари, и видио је то. Они су отишли, а он је пришао и помогао ми да уђем у своје ауто. Нисам могао да окренем ауто физички, да се вратим у Пљевља, него сам кренуо у Мојковац. Не знам ни како сам возио тако поломљен“, рекао је Лаковић.
Нагласио је да му је у Мојковцу указана прва помоћ, а са службеног телефона је позвао брата и информисао шта му се десило.
-Позвао сам Лакића и рекао му „Божо, ови ме твоји пребише, а ти ми рече да неће“. Након 15 минута, звао ме је Душко Марковић и рекао да његова служба нема везе с тим. Тога има у архивама савезне службе, а пошто вама треба потврда тачности, предлажем да се обратите имаоцу тога материјала и сами се увјерите, рекао је Лаковић.
Каже да је транспортован из Мојковца до пљеваљске болнице, гдје је био смјештен, а онда транспортован до ВМА у Београду.
Наглашава да је само полицајац Есад Рамовић разговарао са њим о овом нападу, и ниједан други полицајац. Каже да је Рамовић имао прилику да види све пријете поруке које је забиљежио, и да је направио службену забиљешку старјешинама о томе, а вјерује да је један примјерак те забиљешке дошао и до шефа криминалистичке полиције Милосава Секуловића.
-Знам да су након тога ова лица склоњена са мог предмета и нијесу више имали приступ. Знам да је тада овај напад, овај покушај убиства, ријешен, али је заташкано. А било је довољно видјети само листинг позива. Након завршетка лијечења ВМА, пребачен сам у бању, и колеге су ми рекле да не идем у Црну Гору јер није сигурно за мене. Остао сам у савезној царинској управи у Београду. И да сам се вратио у Бар, не бих могао ући јер је оперативац СДБ Милан Лакић нама који смо имали приступ то забранио. Било нас је 15 којима приступ није био дозвољен, рекао је Лаковић.
Он је објаснио да је 17. јула 2002. године дао овлашћење београдском адвокату Зорану Јеврићу да поднесе кривичну пријаву против МУП-а Црне Горе због батинања и напада. У предмет се касније укључио и адвокат Љубиша Новаковић, а 2007. године његова пријава је одбачена.
„Главни доказ за одбачај је била забиљешка полицајаца из Мојковца са којима ја никада нијесам разговарао. Какву фарсу све то представља, и каква је то била представа полиције и тужилаштва, показаће наредни детаљи“, прича Лаковић.
Он наводи да има доказа да је лицима у Пљевљима која су га пратила смјештај у мотелу у Пљевљима плаћен новцем из касе СДБ Црне Горе. Каже да је то лако провјерити.
Државни врх Црне Горе, Мило Ђукановић, Филип Вујановић и Вукашин Мараш тада, нијесу одговорили на дописе о предмету напада на њега, казао је.
-Под пуном одговорношћу, изјављујем да је основни мотив напад на мене била запљена цигарета без акцизне маркице. Лоциран је у висини Улциња, испловио је патролни брод ВЈ, брод је спроведен до Бара и претресом је нађена већа количина цигарета без акцизних маркица. Тада смо направили записник и одузету робу смјестили у магацин у Бару. Када је кренуло НАТО бомбардовање, та роба је предата војсци, и те цигарете су дијељене војницима, што је била одлука савезне владе коју не могу да коментаришем, рекао је Лаковић.
Појашњава да је добио понуду да се одмакне од тог брода, а да је његово десет одсто од вриједности робе.
-То је било милион и по марака, толико ми је нуђено. Укупна вриједност робе на броду је била 15 милиона марака. Одбио сам нормално, и добио сам батине. Овдје је важно да се испита улога оперативца тадашњег, Милана Лакића, који је данас један од богатијих пензионера МУП-а, навео је Лаковић.
Казао је да је други основ за напад на њега била акција запљене више шлепера цитостатика, који су увезени из Француске као хуманитарна помоћ. Наводи да им је био истекао рок и да су уништени, а очито је намјера била да се продају по приватним апотекама у Црној Гори.
-Два Колашинца су пријавила да је у мјесту Бабља греда дошло до инцидента са лицима у овом црвеном голфу, и траже рекацију ОБ Колашин. У 22.30 сати ОБ Колашин шаље патролу која је бројала три члана. Они су зауставили голф, из аута је изашло лице у униформи, и рекло „на специјалном смо задатку, склањајте се, да вас не згазимо“. Јавно тврдим да је тај који је изашао био Момир Марковић, припадник САЈ-а из кампа са Златице, рекао је Лаковић.
Казао је да су у ОБ Колашин сва докумемнта и патролни листови, којима се ово може доказати.
-Ја сам овдје пред Анкетним одбором јер правосудним органима не вјерујем. Тражио сам документа и одбијен сам. Молим вас као народне посланике да тражите податке, чиме ће се потврдити ово што говорим. Говорио сам да је ово државни тероризам, и израдио сам мишљење о овим догађајима, а управо је закључак да кривична дјела овакве природе не застаријевају, рекао је Лаковић.
Он каже како је јасно да сектор безбједности није очишћен од компромитованих кадрова. Нагласио је да је имао болна искуства са Седмом управом СДБ и „црним тројкама“, те да је просторијама те управе видио и актуелног шефа СПО Предрага Шуковића.
Лаковић наводи да је од МУП-а Црне Горе и министра Данила Шарановића тражио одговоре о предмету напада на њега, а контактиран је од само једног лица, које му је рекло да не виде да је његова сигурност угрожена.
Такође, Лаковић каже да има информације да су неки новинари, који наплаћују чланке и до 8.000 еура, ангажовани од лица из шеме о убиству Јовановића коју је представио Владан Павићевић, да блате људе који помажу Анкетном одбору.
-Неки људи који су били у „црним тројкама“, напредују у служби. Један од њих чува шефа дипломатије. Не вјерујем правосуђу али вјерујем Скупштини. Ово није напад на ДПС јер ту има чистих кадрова, него напад на систем који је унизио углед Црне Горе. Ти квази-новинари покушавају да обесмисле чак и убиство Душка Јовановића, казао је Лаковић.
Казао је да као свједоци могу да буду саслушани бивши шеф МУП-а Андрија Јовићевић, Миланка Ковачевић, бивша секретарица Седме управе, али и Влајко Бабовић, кога описује као честитог полицајца који је остао на леду јер се у САЈ супротставио тадашњем командату Веселину Вељовићу.
