У тексту „Страдални пут: дужност и благодат сјећања“ који представља уводно слово овом Зборнику радова, Митрополит црногорско-приморски Јоаникије записује:

Морамо памтити. Морамо и праштати, али никада не заборављати. Заповијест о сјећању провлачи се и кроз Стари и Нови Завјет.

У Петој књизи 4:9, Мојсије поручује да треба добро чувати душу своју од заборава и да живо сјећање треба обзнанити „синовима својим и синовима синова својих.“

Жртвама страдалног пута дужни смо трајни помен. Дужни смо да опојемо хиљаде наших рођака и комшија који су побијени без суда и пресуде, којима је одузето чак и право на обиљежени гроб као елементарно људско право сваког иоле цивилизованог народа овога свијета.

Све до сада учињено, премда није мало, само је добар почетак на путу откривања истине. До сада су посвећеници овог племенитог посла радили вођени срцем и Божијим благословом, ради љубави према истини, иако иза њих није нико званично стао, осим Митрополије црногорско-приморске и усамљених невладиних група. Са овим Зборником и научним скуповима који су му претходили напокон почињемо са систематским радом на откривању истине, зарад ње саме и зарад правде Божје.

(…) Кад год се користи ријеч „сјећати се“, Господ тражи више од пуког подсјећања на оно што је било. Он захтијева и активни одговор на проживљено.

Они који заборављају прошлост осуђени су да понављају њене грешке. Као вјерујући људи његујемо културу сјећања, сабирамо имена, свједочанства, вршимо помене… Ово је дубоко хришћански чин. То није чин величања рата и ратника, већ вапај Богу због рата и против рата. Одајући пошту жртвама Страдалнога пута добро је да се сјећамо прошлости и препознамо да ће зло и патња увијек бити дио нашега искуства, све док гријех обитава у овоме свијету.

Надамо се да ће ова књига и слична издања освијетлити тематику која је толико деценија била заташкана и учинити да сви смогнемо снаге да изађемо из идеолошког мишљења и свог једноумља и погледамо истину у очи. Ону истину која ослобађа и једина даје могућност мира и помирења.