Пише: Огњен Војводић

ПОЛИТИЧКО-КЛЕРИКАЛНА КРОАТИСТИЧКА КОЛОНИЗАЦИЈА ЦРНЕ ГОРЕ

Кулминација кроатистичке колонизације Црнe Горе коју спроводи актуелна власт у сарадњи са хрватским државним службама званично је представљена претходне недјеље, 7. септембра, на стадиону Максимир у Хрватској, у току фудбалске утакмице репрезентација Црне Горе и Хрватске, којој је присуствовао предсједник Црне Горе, Јаков Милатовић, у народу прозван “случајни предсједник“, у друштву хрватског предсједника Зорана Милановића. У току утакмице хрватски навијачи су скандирали „Уби Србина, Уби Србина,“ без двојбе тко су становници Црне Горе без обзира како се изјашњавају, а црногорски навијачи су на другој страни трибина, у режији црногорске власти, раширили транспарент „Са Ловћена вила кличе опрости нам Дубровниче“ (који се односи на учешће Црне Горе у Југословенској народној армији у грађанском рату распада Југославије). Предсједник Црне Горе је држећи десну руку на грудима пјевао стихове Секуле Дрљевића, сарадника нацистичке Хрватске у Другом свјетском рату, апологете Бенита Мусолинија и Адолфа Хитлера, чију је пјесму за химну Црне Горе прогласила власт коалиције Демократске партије социјалиста 2004. године. Утакмици је присуствовао и шеф Агенције за националну безбиједност Црне Горе, Хрват који живи у Црној Гори и који је хрватски држављанин, а којега је премијер владе Црне Горе поставио за шефа АНБ-а. Шеф црногорског АНБ – а је на утакмици био у друштву рођака Тончија Јановића који је скупштински посланик “Покрета Европа сад“, владајуће партије коју предводи црногорски премијер. Док су хрватски навијачи скандирали „Уби Србина“, предсједник Црне Горе, шеф АНБ-а и његов рођак скупштински посланик, који су били на трибини са хрватским навијачима, никако нису реаговали. Јаков Милатовић се огласио након што су представници појединих политичких партија Црне Горе осудили његово понашање јер није напустио стадион када су хрватски навијачи скандирали репрезентацији Црне Горе „Уби Србина“. Шеф Агенције за националну безбиједност Црне Горе и његов рођак, посланик владајуће партије, нису се јавно оглашавали због присуства на трибини хрватских навијача који су скандирали «Уби Србина».

Тако су сви на свијету медијски могли чути и видјети домете и домене доминације кроатистичке  државне политике у Црној Гори, једној од шест република бивше Социјалистичке ФР Југославије којима је скоро пола вијека владао као комунистички диктатор доживотни предсједник Комунистичке партије Југославије и Социјалистичке Југославије, Јосип Броз Тито – национално Хрват, како се изјаснио на Седмом или Осмом Конгресу Комунистичке партије Југославије. Власт у Црној Гори је до 2020. године вршила Демократска партија социјалиста као партија континуитета Савеза комуниста Црне Горе (преименована 1990. године), у коалицији са партијама муслиманске мањине и екстремних левичарских партија, која је у континуитету комунистичке кадровске политике кадрирала кроатистичке кадрове (као и кадрове муслиманске мањине) недемократским принципом, (него националним) непропорционално више у односу на број Хрвата у Црној Гори (3 одсто становништва).

Поред политичког програма кроатизације Црне Горе, власт ДПС коалиције је планирала преузимање храмова и објеката православне Цркве и прелазак у римкатолицизам као државну религију, као што је у Хрватској као католичком пројекату православно становништво превођено у римокатолицизам. У том циљу Демократска партија социјалиста је у сарадњи са осталим левичарскм партијама формирала и партијску „Црногорску православну цркву“, од рашчињених проблематичних попова и особа на граничном психолошком стању чија је улога била глума православног свештенства у преузимању храмова и имовине Српске православне цркве (као канонске православне Цркве), које би владајућа партија конфисковала комунистичким моделом и потом организовала прелазак у римокатолицизам. Такав сценарио је челни човјек такозване Црногорске цркве прије пет година јавно саопштио и позвао римокатоличко хрватско свештенство да у недостатку кадрова тзв. Црногорске цркве могу да преузму храмове и манастире из којих би власт ДПС-а протјерала православно свештенство спровођењем Закона о слободи вјероисповијести који је коалиција ДПС-а била у Скупштини изгласала и намјеравла спровести као законски прогон Српске православне цркве.

Садашња власт у Црној Гори која је добила изборе захваљујући подршки Српске православне цркве у одбрани од власти ДПС-а, а наставила је континуитет кроатистичке кадровске политике власти ДПС- а (која је изгубила изборе због напада на Српску православну цркву) и почела нову кампању кроатистичке колонизације Црне Горе. Повод покретања колонијалне кроатистичке кампање од стране црногорске владе је блокирање Црне Горе у процесу евроатлантских интеграција од државе Хрватске (децембра прошле године) као чланице Европске Уније. Хрватска је била против затварања поглавља која се тичу спољне, безбиједносне и одбрамбене политике. Повод блокаде је био усвајање Резолуције о геноциду у Јасеновцу, Дахау и Маутхаузену у Скупштини Црне Горе, након чега су представници српских и просрпских партија у влади Црне Горе проглашени у Хрватској непожељнима. Међутим, то су били координисани поступци премијера Хрватске и Црне Горе у процесу евроатлантских интеграција Црне Горе као државе под колонијалном контролом државе Хрватске. У садашњој влади Црне Горе нема сагласности о давању држави Хрватској контроле сектора безбиједности, полиције и војске, али премијер са својим страначким сарадницима и партијама муслиманске мањине (Бошњачком странком и албанским партијама) планира, према одређеним сазнањима, да омогући Хрватској ингеренције у свим државним пословима за које буде заинтересована а да у том циљу из владе одстрани српске и просрпске партије.

Садашња власт Црне Горе је наставила континуитет кроатистичке католичке културне политике и опште римокатоличке мисије у Црној Гори у којој живи 4 одсто римокатолика али је власт ДПС- а склопила Конкордат државе Црне Горе са државом Ватикан повољнији за римокатоличку мисију него нова власт државни уговор са Српском православном црквом као предањском Црквом државе Црне Горе у којој живи осамдесет одсто православних хришћана. Такође, у истом идеолошком континуитету садашња власт планира изградњу великог римокатоличког храма у главном граду у којем живи 3 одсто римокатолика иако је у главном граду саграђен велики римокатолички храм у вријеме Социјалистичкке Југославије, што представља нескривену прозелитску римокатоличку мисију у Црној Гори.

КРОАТИСТИЧКА КАТОЛИЧКА КОНТРОЛА ИЗГРАДЊЕ ПРАВОСЛАВНИХ ХРИШЋАНСКИХ ХРАМОВА У ЦРНОЈ ГОРИ

Нови захтјев у кампањи кроатистичке колонизације Црне Горе, после захтјева за присвајање брода Јадран који је у својини државе Црне Горе и проглашавања хрватским одређеног морског простора, (јер Хрватска сматра да има повјесно право на пловила и акваторијум простора југословенског приморја у Јадранском мору као државни наследник колонијалне власти Аустријске царевине и потом Аустроугарске на простору Далмације) је изјава предсједника Хрватског националног вијећа у Црној Гори у којој је набројао „бесправно“ постављене православне хришћанске симболе и изграђене православне хришћанске храмове у Црној Гори, поглавито на приморју, а поводом апела грађана за уклањање спомен плоче у приморском насељу Морињ гдје је наводно био затворски војни логор за „хрватске цивиле и бранитеље“ у току грађанског рата у Социјалистичкој Југославији. Спомен плочу је поставила претходна прохрватска власт, са натписом „Током великосрпске агресије на Хрватску, овђе је био логор такозвани Центар Морињ (3.10.1991 – 18.8.1992) за заточене хрватске цивиле и браниоце “. Челник Хрватског националног вијећа у Црној Гори у саопштењу којим је изједначио спорну спомен плочу и православне храмове у Црној Гори је изјавио: „Легализирајте плочу у Морињу! А шта ћемо са црквом на Румији и крстионицом на Превлаци?“ „Неприродно, али проблематично је да неке теме не могу уопће доћи на дневни ред… Парадигматични примјер је подигнута црква на Румији… имамо крстионицу на Михољској превлаци у Тивту… тридесетметарски криж у Бијелој… велики графит Амфилохија Радовића у Тивту…”. (Предсједник Хрватског националног вијећа је навео православне храмове и симболе које сматра неприхватљивим јер кроатистичка католичка мисија кани католичити приморје Црне Горе, у континуитету католичке колонизације Далмације под окупацијом Млетачке Републике и потом Аустроугарске монархије, иако Хрвата у Црној Гори има 3 одсто).

У Социјалистичкој Југославији је на простору Црне Горе спровођена непосредна римокатоличка мисија наметања католичке кроатистичке културне политике а прогона православног предања. Очигледан примјер радикалне римокатоличке мисије у Социјалистичкој Црној Гори је изградња мегаломанског римокатоличког храма у главном граду Црне Горе (двије године после рушења култне православне цркве на Ловћену која је била у грбу и Социјалистичке Републике Црне Горе), док је историјска православна црква у Подгорици прокишњавала, а остале православне цркве служиле као сметлишта. Римокатолички храм у главном граду Црне Горе, у Подгорици у којој живи два одсто римокатолика, а на простору Црнеј Горе укупно 3 одсто римокатолика, саграђен је у вријеме Социјалистичке Југославије када је званична идеологија била атеизам а православна вјера сматрана антидржавном дјелатношћу, што свједочи о политичкој природи пројекта СФР Југославије.

КАТОЛИЧКО-КОМУНИСТИЧКИ КОЛОНИЈАЛНИ ПРОЈЕКАТ – ХРВАТСКА

Између Црне Горе и Хрватске постоји отворено питање границе од формирања Републике Хрватске у Социјалистичкој Југославији односно од формирања Бановине Хрватске у Краљевини Југославији 1939. године као њемачко-италијанског римокатоличког логистичког геополитичког пројекта у припреми почетка војних освајачких операција Сила Осовине , то јест за почетка Другог свјетског рата. Наиме, Хрватска је геополитички колонијални пројекат колонијалне контроле југословенског јадранског приморја на чије формирање је пристала Краљевина Југославија (која је такође креирана као геополитички пројекат ) под притиском нацистичке Њемачке и фашистичке Италије, а што је подразумијевало постављање хрватске границе и у повјесни простор приморја Црне Горе ради поморске и копнене контроле улаза у Бококоторски залив као једини заливски акваторијум Црне Горе. 24. августа 1939. године објављен је споразум предсједника владе Краљевине Југославије (Министарског савета) Драгише Цветковића и вође Хрватске сељачке странке Владимира Мачека – „Уредба о установљењу Бановине Хрватске“, када је Дубровник први пут ушао у границе ентитета названог Хрватска. После доношења такве уредбе у Б. Хрватској је почео прогон православног српског и јеврејског становништва. О снази утицаја Сила Осовине и Ватикана у Краљевини Југославији свједочи и чињеница да је исте године у Београду отрован српски патријарх Варнава који се са свештенством и православним народом супротставио југословенској Скупштини у доношењу Конкордата између Југославије и Ватикана (који је био логистичко средство Сила осовине у десуверенизацији држава преко државе Ватикан која је помогла формирање власти фашистичке Италије и нацистичке Њемачке) којим је Српска православна црква подређена римокатоличкој на простору Краљевине Југославије. У одбрани основних вјерских права Српске православне цркве патријарх и свештенство су организовали протестне литије, Крваве литије, које су од стране југословенске жандармерије у Београду брутално разбијене а владике и свештеници су брутално претучени.

У току Другог свјетског рату нацистичка Њемачка је, пошто је окупирала Краљевину Југославију, проширила Б. Хрватску на Босну и Херцеговину и формирала нацистичку Независну државу Хрватску, што је било и прво повјесно формирање државе Хрватске. Хрватска војска у саставу Вермахта је извршила милионски геноцид над српским народом који је био већински у већини области Далмације а сасвим већински у континенталном дијелу такозване Независне државе Хрватске, Босни и Херцеговини. Стратешки савезник нацистичке Хрватске у формацијама Вермахта у спровођењу уништења православних хришћана Босне и Херцеговине били су муслимани (Муслиманска милиција), исламизовано становништво у вријеме отоманске окупације Балкана.

Мало је позната чињеница да је формирање Независне државе Хрватске признао и Совјетски Савез који је тада још био у добрим односима са нацистичком Њемачком. Признавање нацистичке Хрватске од стране Совјетског Савеза треба посматрати у контексту споразума о ненападању који су 1939. године потписали министри спољних послова Совјетског Савеза Вјачеслав Молотов и Њемачке Јоаким фон Рибентроп. Међутим, када је нацистичка Њемачка почела инвазију на Совјетски Савез Хрватска је одмах упутила војску на Источни фронт која се истицала у ратним злочинима над руским православним становништвом…

После Другог свјетског рата, формирана је Социјалистичкај ФР Југославија под влашћу Комунистичке партије Југославије која је представљала потпуну кроатизацију простора Југославије под вођством кроатистичких комунистичких кадрова. У социјалистичкој Југослвији формирана је Социјалистичка Република Хрватска којој су потврђене и проширене колонијалне границе на скоро читавом приморском простору Социјалистичке Југославије, на повјесном простору српског народа Далмације и пошто је у Другом свјетском рату на том простору спроведен геноцид над српским народом. Дио простора Босне и Херцеговине који је у Краљевини Југославији додијељен Б. Хрватској враћен је у природне границе Босне и Херцеговине која је у Социјалистичкој Југославији планирана као исламска Република Босна и Херцеговина. Истовремено, на приморју Југославије које је „природно“ и према повјесном праву припало Републици Црној Гори, у континуитету романско-римокатоличке колонизације јадранског приморја, кроатистичка католичка мисија до данас спроводи католичку колонизацију Бококоторског залива креирањем католичких култова на повјесном простору православне хришћанске цркве и већинског православног хришћанског народа, пласирајући прозелитски хрватски национални наратив о Бококоторском “заљеву хрватских светаца“ а у којем живи 3 одсто католичког становништва.

Грађански рат у Социјалистичкој Југославији 1991. године је почео једностраним одвајањем Републике Хрватске од Југославије, када је Хрватски Сабор из Устава Р. Хрватске избрисао српски народ као конститутивни народ, и када је власт Р. Хрватске формирала паравојне формације које су оружано нападале војску Југославије, убијале и протјеривале цивиле нехрватске народности у програмском довршавању државног колонијалног кроатистичког католичког пројекта прогона и уништења православног српског становништва са простора Хрватске. Сецесију Р. Хрватске од Социјалистичке Југославије подржале су Њемачка и Ватикан и оправдали прогон у војним операцијама скоро милион становника српске народности са простора Хрватске од 1990. до 1995. године, као и римокатолички прозелитизам према православном хришћанском српском народу који се константно спроводи до данас. Таква такозвана држава Хрватска, нацистичко-фашистички католичко-комунистички геополитички пројекат геноцидне повијести, без проблема је прихваћене у ЕУ као конкурентна кредибилна чланица клуба колонијалних европских држава.

Поред свега познатог и непознатог политичког и повјесног, премијер Црне Горе и његови министри са кредибилитетом конвертита и културом колонијалног карактера сервилно спроводе кроатизацију Црне Горе у свим доменима друштвеног живота и државне политике, то јест као континуитет кроатистичке комунистичке и католичке културне и државне политике Социјалистичке Црне Горе у Социјалистичкој Југославији. У кроатистичкој колонизацији Црне Горе премијеру се придружио предсједник Црне Горе и јавно подржао испуњење захтјева Хрватске за исплату ратне одштете за наводне патње хрватских заробљеника у Црној Гори у вријеме грађанског рата који је почела хрватска паравојска нападом на регуларну војску Југославије у којој су страдали и држављани Црне Горе у непосредним нападима хрватских паравојних формација и у хрватским затворским логорима под монструозним мучењима.

Тако у Црној Гори траје мртва трка премијера и предсjедника у спровођењу комунистичке и католичке кроатистичке кадровске и културне политике. Наиме, предсједник и премијер су у озбиљном политичком сукобу на нивоу личног интереса политичког престижа, али су идеолошки исти у спровођењу кроатизације, албанизације, исламизације, атеизације и хомосексуализације Црне Горе.

извор: https://ognjenvojvodic.wordpress.com/