Пише: Тихомир Бурзановић
Уколико би се лаж у региону Западног Балкана опорезовала, Домагој Маргетић био би један од најбогатијих новинара бивше Југославије. Његове тврдње о тзв. „Сарајевском сафарију“ и наводној улози четничког војводе са Грбавице, Славка Алексића, представљају огледни примјер како се политички активизам, лична опсесија и идеолошка мржња маскирају у „истраживачко новинарство“.
Овдје се не ради о потрази за истином. Ради се о свјесној конструкцији злочина – без доказа, без пресуде и без одговорности.
Оптужити без доказа – нова школа балканског новинарства
Маргетић Славку Алексићу јавно приписује учешће у наводном организованом убијању цивила у Сарајеву, користећи израз „Сарајевски сафари“ као пропагандни оквир који звучи монструозно, али не постоји у судској пракси. Не постоји:оптужница,правоснажна пресуда,доказни поступак,вјеродостојан свједок потврђен пред судом.Постоји само Маргетићев наратив.
У свакој озбиљној правној држави то се зове клевета са умишљајем. У његовој интерпретацији – „борба за истину“.
Сарајевски сафари – мит без правног постојања
Да је „Сарајевски сафари“ био организована пракса какву Маргетић описује, био би централни предмет: Хашког трибунала, Суда БиХ,међународних комисија и пресуда. Ништа од тога не постоји. Хашки трибунал, који је процесуирао стотине предмета и десетине хиљада страница доказа о Сарајеву, никада није утврдио постојање такве организоване мреже, а камоли улогу Славка Алексића у њој. Али за Маргетића пресуде нису важне – важно је да оптужба „прође у јавности“.
Демонизација Срба као уређивачка политика
У Маргетићевим текстовима и наступима Срби из Сарајева нису:људи, ратни актери са сложеним околностима,нити субјекти права. Они су унапријед осуђени симболи зла.
Славко Алексић се у том наративу користи као медијска мета – не због доказа, већ због имена, поријекла и политичке симболике. То није индивидуална одговорност, већ колективна кривица упакована у персонални напад.
Правни угао: ово није новинарство – ово је кривично дјело
Према свим релевантним правним стандардима:Европске конвенције о људским правима,судске праксе Европског суда за људска права,домаћих закона о медијима и заштити угледа,јавно изношење тврдњи о извршењу ратних злочина без пресуде представља тешку клевету, са елементима: намјере наношења штете,свјесног игнорисања чињеница,политичке инструментализације.
Маргетић не нуди доказе – он нуди пресуде у медијима. То је улога која не припада новинару, већ суду. Све друго је правно насиље над истином.
Новинар без одговорности – луксуз балканског хаоса
Маргетић рачуна на једну ствар: да нико неће одговарати за лаж. Да ће се име Славка Алексића заувијек провлачити кроз блато, без обзира на чињенице, јер се у региону ријетко ко брани судом, а још рјеђе добија јавни простор за одговор. То је кукавичка стратегија – оптужи, понови, појачај и нестани.
Истина се доказује, лаж се емитује
Ако Домагој Маргетић има доказе – нека их преда тужилаштву. Ако их нема, онда све што ради није истраживање, већ свјесна производња лажи са политичком намјеном. Рат у БиХ оставио је превише стварних гробова да би се по њима газило ради личне промоције. Славко Алексић има право на истину, као и свако друго име које се данас без суда развлачи по медијима. Истина се доказује у судници. Лаж се производи у podcastu.
Домагој Маргетић је изабрао лаж – и за њу мора сносити одговорност.
Постоје приче које не живе зато што су доказане, него зато што су корисне. Наратив о такозваном „сарајевском сафарију“ припада управо тој категорији: прича која се периодично вади из архива, подгријава, препакива и пласира јавности кад год затреба нова доза моралне панике, политичког притиска или медијског клик-профита. Кључно питање није више да ли је тај наратив утемељен, већ — ко има интерес да га стално одржава и ко то плаћа.
Индустрија оптужби без пресуда
У региону у којем су ратне трауме и даље отворена рана, оптужба без судске пресуде има већу тржишну вриједност него чињеница. „Сарајевски сафари“ је етикета која се лако продаје: звучи монструозно, буди емоције и аутоматски производи кривца прије него што се постави иједно питање. Такав наратив не тражи доказ — тражи платформу.
Медији на инфузији сензационализма
Први круг финансирања долази из медијског сензационализма. Портали без стабилног финансирања, телевизије гладне рејтинга и новинари претворени у активисте зависе од прича које „експлодирају“. Што је оптужба тежа, то је клик скупљи. У тој рачуници истина је трошак, а емоција инвестиција.
Политички спонзори и дневна употреба прошлости
Други круг чине политички центри моћи — домаћи и регионални. Кад год зафали одговора на питања корупције, сиромаштва или нефункционалних институција, прошлост се враћа као згодан параван. Наратив „сарајевског сафарија“ служи за:хомогенизацију бирачког тијела,притисак на противнике, одржавање слике трајног непријатеља. Таква употреба историје се не финансира директно буџетом, већ кроз „пријатељске“ медије, фондације и селективне грантове.
Невладин сектор без контроле
Трећи извор су међународни грантови намијењени „суочавању с прошлошћу“. Идеја је племенита, али пракса често проблематична. Пројекти се финансирају по наративној исплативости, не по доказивости. Ако прича потврђује унапријед задату слику — пролази. Ако је комплексна, вишеслојна и захтијева судски епилог — остаје по страни.
Друштвене мреже: бесплатни мултипликатор
Четврти круг финансирања је најјефтинији, али најефикаснији: друштвене мреже. Ту наратив више не кошта ништа — публика сама ради дистрибуцију. Емоција замјењује чињеницу, а алгоритам награђује радикалност.
Ко плаћа цијену?
Цијену не плаћају ни портали, ни политичари, ни грант-менаџери. Плаћају је жртве којима се истина замјењује митом,оптужени без пресуде,друштво које се трајно држи у стању сукоба.
Наратив „сарајевског сафарија“ не финансира један центар моћи, већ екосистем интереса: медијски профит, политичка корист, грантовска инертност и дигитална хистерија. Док год је исплативо производити кривце без судова, а емоције без чињеница — биће и новца и наратива.
Питање није да ли ће ова прича поново испливати. Питање је ко ће је сљедећи пут платити, а ко ће опет платити цијену.
