Пише: Тихомир Бурзановић

Идеја да ће Срби на Балкану поново бити „заједно“ оног тренутка када Србија, Црна Гора и Босна и Херцеговина постану чланице Европске уније звучи привлачно, готово утјешно. У тој визији нема граница које боле, царина које дијеле, ни политичких барикада које свакодневно производе страх и сумњу. Постоји слобода кретања, рада, школовања и културног повезивања – оно што је некада било природно, а данас је политички проблем. Али колико је та идеја реална, и да ли ЕУ заиста може бити оквир српског поновног сабирања?

Ако се погледа хладно и рационално, Европска унија јесте једини постојећи политички и институционални оквир у којем се данас могу „поништити“ балканске границе, а да се не дира у формални суверенитет држава. У том смислу, ЕУ нуди оно што Балкан сам не умије: миран простор у којем идентитет не мора да се брани сукобом, већ се може живјети кроз културу, језик, вјеру и економске везе. Срби у Њемачкој, Аустрији или Француској већ данас функционишу као јединствен културни и друштвени корпус, без обзира на то из које државе долазе. Зашто то не би било могуће и на Балкану?

Међутим, проблем почиње оног тренутка када се идеал судари са реалношћу. Србија је далеко од чланства у ЕУ, Црна Гора формално најближа, али суштински политички нестабилна и дубоко подијељена, док је Босна и Херцеговина готово замрзнута држава, без унутрашњег консензуса о сопственој будућности. Европска унија, с друге стране, све мање д‌јелује као пројекат ширења, а све више као уморна заједница која се бави сопственим кризама – од миграција до безбједности и економије.

Поставља се и суштинско питање: да ли ЕУ заиста жели „српско сабирање“, макар и у овако меком, институционалном облику? Досадашња пракса показује да Брисел преферира слабе националне идентитете и јаке централне институције, али само онда када оне не производе политичку снагу која може постати фактор. Срби су на Балкану често перципирани не као народ који треба интегрисати, већ као проблем који треба контролисати, фрагментисати и неутралисати. У том контексту, ЕУ оквир може бити простор слободе, али и простор тихе асимилације и политичког разводњавања.

Ипак, алтернатива Европској унији не постоји. Изолација, трајни сукоби и замрзнути конфликти воде само даљем расељавању и демографском нестајању. Ако Срби желе поново бити заједно – економски, културно и духовно – то неће бити кроз нове границе, већ кроз њихово губљење смисла. Али то неће доћи само по себи. То захтијева озбиљне државе, унутрашње помирење, политичке елите које мисле дугорочно и народ који зна шта хоће.

Зато је одговор на питање колико је то реално – двојак. У теорији, потпуно. У пракси, далеко и неизвјесно. Европска унија може бити алат српског поновног повезивања, али само ако Срби претходно рашчисте односе сами са собом, унутар својих држава и међу њима. Без тога, ЕУ неће бити простор заједништва, већ још једна велика илузија у коју се бјежи од сопствене одговорности.