Говори се тихо, али порука је јасна: ера америчког интервенционизма у Босни и Херцеговини је завршена. Наступ амбасадорке САД при УН-у Дороти Шеј (Доротхy Схеа) пред Саветом безбедности био је дипломатски обзиран, али политички преломни тренутак. Када највиши амерички представник у УН-у каже да „Сједињене Државе више не воде политику изградње нација“ и да „решења морају долазити изнутра, од локалних актера, представника три конститутивна народа“ – то није само промена реторике. То је објава краја једне епохе.

Америчка ера

Након потписивања Дејтонског споразума 1995., Сједињене Америчке Државе биле су кључни архитекта нове Босне и Херцеговине. Вашингтон је, под клинтоновском доктрином либералног интервенционизма, преузео улогу не само мировног гаранта, него и креатора новог друштвеног поретка.

Американци су тада веровали да се демократија може конструисати као зграда – планом, донацијама и бонским овлашћењима.

У име “функционалности државе” вршени су притисци и над Босном и над њеним политичарима: преносиле су се надлежности с ентитета на државу, јачале институције централне власти, успостављани судови, агенције, министарства.

Свака нова реформа носила је префикс “уз подршку међународне заједнице”.

Врхунац тог пројекта био је покушај Априлског пакета 2006. године, када су САД и њихови савезници покушали кроз уставне измене редефинисати политичку архитектуру БиХ. Пропаст тог пакета којем је највише кумовао Харис Силајџић, означио је и почетак краја илузије да ће Босна постати амерички протекторат који функционише по моделу западних демократија. Већ у администрацији Барака Обаме (Барацк), амерички интервенционизам у унутрашња питања Босне и Херцеговине постао је далеко већи, да би нагло оживео поново с доласком Џоа Бајдена (Јое Биден).

Бивши и даље последњи амбасадор САД у БиХ Мајкл Марфи (Мицхаел Мурпхy) до нових је врхунаца довео активно мешање у политичке процесе. Од отвореног притиска на политичке лидере до јавне подршке државним тужиоцима који су радили на Новалићевом случају или „проевропским“ коалицијама и постизборним комбинацијама – Амбасада САД је често играла улогу арбитра, а понекад и главног политичког инжењера.

Но, тај приступ више нема подршку у самом Вашингтону. С променом америчке геополитичке парадигме доласком Трампове администрације, политика САД прелази с глобалног либералног интервенционизма на реалполитику националних интереса.

Повратак Дејтону

Трампов концепт спољне политике не види смисао у бесконачним покушајима „поправљања“ држава Балкана. У фокусу је оно што Шеј јасно наглашава: стабилност, локална решења и национални суверенитети. Укратко – Америка се више неће бавити реформисањем Босне и Херцеговине, него само њеним одржавањем у миру.

Управо зато Шеј у свом говору поздравља „позитивне потезе Народне скупштине РС“ и објашњава укидање санкција као „меру деескалације“. То је дипломатски начин да се поручи: Вашингтон више неће бити судија који кажњава непослушне, него посматрач који награђује стабилност.

За пробосанске странке, то је отрежњујућа спознаја: више нема амбасадора који ће силом балансирати односе, наметати решења, креирати политике и водити државу уместо њих. Нити ће „грађански концепт“ који многи од њих заговарају моћи више имати симпатије код водеће силе света (спомињање договора представника три конститутивна народа је јасна порука).

Али, можда је то и шанса. Без спољног тутора, босански политичари мораће коначно сести за стол и договорити се.

Амерички интервенционизам много је помогао у изградњи институција, али у коначници није донео функционалну државу. Донео је трајну зависност, политичку инфантилност и навику да се кључна питања решавају у амбасадама, а не у институцијама.

Ако је крај те ере оно што најављује Дороти Шеј, онда је то, парадоксално, можда и почетак нове – босанске ере одговорности. Без илузија, без тутора, и без оправдања.

Признање Дејтона

У ширем контексту, то се савршено уклапа у постхладноратовску транзицију америчке политике. Од „краја историје“ 1990-их, кроз ратове у Ираку и Авганистану, па до данашњег мултиполарног света, САД су одустале од покушаја да нације стварају декретом. За Босну и Херцеговину то значи повратак њеном стварном оквиру – Дејтонском уставу, који признаје три конститутивна народа и сложену структуру компромиса, што, наравно, многима неће бити по вољи.

извор: сербиантимес