Пише: др Машан Ерцеговић, предсједник Савјета НВО Бока Которска
Приближавање тренутка коначног дефинисања међусобних билатералних односа Црне Горе и Републике Хрватске, чему свједочимо на основу медијских текстова, кроз партикуларно и степенасто рјешавање појединачних питања уз, најблаже казано, дивергентно понашање наше владе и недовољно, непрецизно и нејасно дефинисаних принципа државне политике у погледу међународних односа са аспекта суверености и уставноправне одговорности, о којима је најприје и на конкретним примјерима принципијелно проговорио и покренуо јавни дискурс Савјет НВО Боке Которске, нас обавезује на ново јавно оглашавање.
Посматрајући напоре Владе у погледу испуњења јединог неспорног и наводно плебисцитарно прихваћеног политичког циља како од политичких субјеката, тако и од академске заједнице, невладиног сектора и грађана, приступања у чланство ЕУ и сходно томе, начина рјешавања сета испостављених захтјева од стране Републике Хрватске, сматрамо, представљају парадигматичан примјер континуираног непринципијелног и неконзистентног приступа међународним односима наше владе, који се већ усталио у вођењу државне политике на унутрашњем плану. Наиме, Савјет НВО Боке Которске не спори циљ тј. чланство наше државе у ЕУ, не спори напоре у рјешавању сета испоручених захтјева Републике Хрватске и, посебно, не спори унапређивање положаја хрватске националне мањине у Црној Гори тј. у Боки Которској, прије свега.
А, што је онда спорно !? Једноставно, са аспекта јавног мњења које држи до државног суверенитета и народног достојанства и интегритета а не идеолошког конструктивизма и политичког полтронизма, спорна је политика и начин на који то наша влада ради. Кључни примјер, прије свега неколико дана имамо усвојен закључак Европског парламента : „Неријешени билатерални спорови не смију се користити за блокаду приступања земаља чланица,“ стоји у Резолуцији ЕП на коме је Савјет НВО Боке Которске и заснивао свој приступ међудржавним односима са Републиком Хрватском и прије усвајања овог закључка у европском парламенту.
Што овдје није јасно !? Овај закључак подвлачимо из два разлога : прво, ово је став утврђен на основу тзв. Копенхашких критеријума и стандарда(1) који се примјењују код утврђивања степена спремности државе кандидата за приступање Европској Унији, представља дио унутрашње правне легислативе ЕУ и односи се искључиво на државе чланице. Овим је бјелодано јасно да овај закључак, не може бити контрафактуално примијењен ни на условљавање наше државе, и да се условљавање јавља као посљедица злоупотребе консезуалног начина одлучивања у самој Европској Унији од стране њене чланице Републике Хрватске. Уз то, држава Хрватска се још у децембру 2002.године, својом саборском Резолуцијом о приступању Европској Унији(2) обавезала на поштовање копенхашких критеријума и развој и унапређивање добросусједских односа са свим својим сусједима. Друго, у међународном јавном (прије свега) праву примарни однос међу државама, са аспекта суверенитета, се заснива превасходно на принципима реципроцитета, „reciprocus: који одлази и враћа се“. То значи да се, узајамност у поступцима и односима између двије државе, подразумијева. То, даље значи да једна држава има право да, грађане и интересе друге државе, третира једнако или на исти начин како та друга држава третира њене грађане и интересе. У конкретном случају наша држава има и интерес и аргументе да се овај принцип у потпуности примијени и код дефинисања коначних билатералних односа са Хрватском.
Из напријед наведеног слиједи да, државна политика и политика наше владе у међународним односима па и у односима са Републиком Хрватском, уколико жели да поштује свој Устав(3) и своје грађане и истовремено буде међународно поштована, мора да се темељи на познавању и примјени усвојених принципа и правила међународног јавног права, поштовању свог Устава и поштовању јавног мњења и грађана, надасве. Односно, ако настави са политиком коју практикује под контролном палицом садашњег врха Министарства спољних послова, то неће значити и представљати ништа друго до, манифестацију потпуног професионалног дилетантизма и политичког волунтаризма, или већ напријед констатованог политичког и идеолошког конструктивизма и полтронизма супротног израженој већинској и демократској вољи житеља Црне Горе. Односно, то ће бити државна политика супротна политичким, демократским и цивилизацијским постулатима изњедреним литијским покретом и потврђеним 30-августовским изборима 2020.године, а потврђивање континуитета државне политике еманиране и практиковане од стране бившег режима и супротна природном историјском континуитету и аутентичном историјском насљеђу Црне Горе.
Односно, то ће бити псеудоисторијски континуитет државне политике савремене Црне Горе утемељен на суштинској ревизији антифашистичког бића нашег народа, својеврсни вид реафирмације и ревитализације закључака петровданске скупштине на Цетињу 1941.године и идеологије Секуле Дрљевића и потпуни отклон од државне политике светородне лозе Петровића.
Односно, то ће бити државна политика која нашу државу, ни на унутрашњем ни на међународном плану, неће потврђивати као неспорну историјску тековину већ, напротив, као изнуђену политичку творевину супротну свом историјском бићу и народној солидарности, а у функцији једне организоване, интересне, идеологизоване и индоктринисане групе и спољњих центара моћи.
