Пише: Бранко Радун (Видовдан(
У свету глобалне моћи, где се тајне мреже испреплићу са личним амбицијама, ликови попут Џефрија Епстајна представљају савремени архетип манипулатора који користи утицај, новац и сексуалне скандале да контролише елите. Он је био један од ретких људи који је имао директан приступ америчким и лидерима других држава, великим магнатима, познатим личностима, глумцима и сл. Те је од њих створио пре свега моћну мрежу глобалне елите у којој је дуго пливао и био „мирођија у свакој чорби“ од америчких председничких избора преко односа у британској краљевској кући до руковођења власти у Кремљу или великих послова са америчким тајкунима, арапским владарима и индијским милијардерима. Он је на свом острву направио сексуални „рај за богате“ са којима је правио политичке и пословне комбинације али и са којима је манипулисао јер је знао њихове „тајне“. Иза њега је остао дугачак и крвав траг трговине људима, силовања малолетника, злочина и глобалне корупције.
Али пре него што је Епстајн постао симбол глобалне корупције и закулисе 21. века, постојао је Јосип Броз Тито, бољшевик, обавештајац НКВД-а, диктатор и човек умешан у хиљаде смрти. Тито није био само вођа мале балканске земље; он је био мајстор манипулације, користећи своје приватне „острва“ попут Бриона и Ванге да гради глобалне савезе, док је у позадини остављао траг крви, репресије и корупције.Ово поређење Епштајна и Тита није случајно: обојица су користили луксузне резиденције и „своја острва“ за забаве са моћницима, трговину информацијама и експлоатацију слабости других, али Тито је то радио под плаштом једне државе коју је водио, социјализма који је обећавао правду и несврстаних који је обећавао слободу сиромашним народима, чинећи га можда још опаснијим Епштајном свог доба.
Тито Јосип Броз није био обичан радник или револуционар како га је пропаганда приказивала. Његов успон почиње у вртлогу Првог светског рата у коме је учествовао и Руске револуције 1917. године, где је као заробљеник Аустро-Угарске војске учествовао у бољшевичким активностима. Брзо је постао члан Коминтерне, совјетске интернационалне комунистичке организације, а затим и обавештајац НКВД-а високог ранга, Стаљинове тајне полиције.
Као такав, Тито је био умешан у мрачне операције: у Шпанском грађанском рату (1936–1939) организовао је регрутацију хиљада волонтера из Југославије, шаљући их у смрт под маском антифашизма. Али његова улога није била само логистичка; оптужбе из емигрантских извора сугеришу да је учествовао у егзекуцијама непослушних комуниста током Стаљинових чистки, елиминишући ривале попут Милана Горкића.
Ово није био херојски партизан како је касније приказиван; био је хладнокрвни обавештајни оперативац који је трговао информацијама и животима да би напредовао у хијерархији терора код Стаљина.
После Другог светског рата, Тито се уздигао на власт кроз грађански рат и крваву револуцију где је на власт дошао вољом Черчила и Стаљинових тенкова. Као вођа партизана, а касније као вођа нове бољшевичке владе, наредио је елиминацију свих политичких и класних противника. Процене се крећу да је у егзекуцијама страдало стотине хиљада људи. Острво Голи Оток је био Титов гулаг за политичке неистомишљенике – за оне који су у сукобу Тита и Стаљина одабрали овог другог. Тито није био ослободилац; био је диктатор који је користио службу безбедности да се обрачуна са потенцијалним или реалним политичким противницима које је уништио по Стаљиновом рецепту „нема човека нема проблема“. Његова рука је досезала далеко и у емиграцији су елиминисани они који би му могли бити сметња у будућности.
Са друге стране као „тројански коњ“ глобалиста он је 1948. окренуо леђа Стаљину који га је оптуживао да је и раније био играч Запада. Касније је градио „социјализам мимо СССР-а“ али је био и оснивач покрета Несврстаних који су имали задатак да организују новоослобођене земље после деколонијализације да не оду ка Москви. За те услуге је био награђен високим статусом на Западу, а пре свега у Британији и Америци. На основу тога је његова земља добијала десетине милијарди долара помоћи и кредита којима се одржавао привид успешног „социјализма“ до год је Тито био жив.
Тито је увек био и остао обавештајац и двоструки или вишеструки агент који је знао да купи и прода информације или утицај. Као што је испливало како су се моћници Америке или Израела саветовали са Епштајном – на пример како је Барак док је био министар одбране Израела био саветован од Епштајна како да се постави у Москви према Путину тако је и Тито као „један од најобавештенијих људи планете“ (тако га је Никсон представио) саветовао лидере Глобалног југа кад су долазили у Европу. На пример тако се Индира Ганди саветовала са Титом како да се постави у Лондону или према Москви верујући да Тито има најбољи увид у ситуацију и проверене информације. Један Гадафи је дошао до моћи између осталог и преко Тита који је то после знао да наплати, а слично је радио и Епштајн колико видимо из прелиминарних анализа милиона докумената које је изнело Министарство правде САД на видело.
Титов лични живот био је огледало његове диктаторске природе: хедониста који је живео у врхунском луксузу док је народ патио од сиромаштва и репресије. Његов животни стил са мноштвом вила и јахтом Галеб је био такав да би му позавидели и Оназис или Кенедијеви који су од Беле куће правили Камелот. Његови бракови и афере били су легендарно бројни – четири званична брака и много незваничних, укључујући онај са Пелагијом Белоусовом коју је упознао кад је имала само 13 година. Да не говоримо о бројним знаним и незнаним љубавницама од којих су неке биле холивудске, европске или југословенске звезде. По емигрантској штампи је трошио милионе на светски познате глумице према којима је био слаб. Позната је била његова „приврженост“ младим женским партијским кадровима које су прихватили и његови саборци у улози партијских или обавештајних моћника.
Бриони су били место опуштања за Тита и његове моћне госте међу којима су били моћници и са истока и запада и арапски принчеви и диктатори али и афричке вође и азијски лидери. Бриони и његова суперјахта Галеб (вероватно прва суперјахта) су били место важних сусрета моћника са свих страна света али који су знали за Титове јаке позиције код глобалне или англосаксонске елите. Тако су се правили послови али су се и опуштали уз асистенцију младих девојака и жена нарочито арапске вође су биле познате по томе.
Тито је блиско познавао и Стаљина и Черчила и Кастра и Индиру Ганди и енглеску Краљицу и америчке председнике и важне људе банкарског сектора који контролишу светски новац. Он је био важан посредник између њих и они су имали поверења у њега.
Тако је он могао бити и велики комунистички вођа али и имати бољи статус у Вашингтону од Де Гола, могао је бити јавни пријатељ „несврстаних“ Арапа али и да учествује у формирању израелске војске и државе Израел о чему се мало зна. Дочекиван је са највећим почастима и у Вашингтону и у Лондону и у Москви и у Пекингу и Пјонгјангу. А све зато јер је био „човек за везу“ и посредник који је имао репутацију „најобавештенијег човека планете“.
Његови Бриони или јахта Галеб су били његови хедонистички рајеви на земљи са одличном музиком, најбољим куварима, врхунским винима и лепим женама којима је Тито од обавештајне младости увек био окружен. Гласине о младим женама и плаћеним светским глумицама на Брионима су кружиле по емигрантској штампи. Тито је користио „морски рај“ да би се припадници светске елите опуштали и лакше правили дилове. Тито је био у белом оделу са маршалским ознакама, вискијем у руци и томпусом и више је личио на неког мафијашког кума но на комунистичког лидера свог доба.
То личи на Епштајново острво у Карибима или на вилу на Флориди на којима је он организовао журке и еротске забаве укључујући и педофилска иживљавања за светску елиту, а ту су се водили и политички преговори и правили послови или нови савези.
Да је Тито много раније био исти тај „Тито са Бриона“ сведочио је и Салвадор Дали који је говорио да су се дружили у Шпанији током грађанског рата (иако Тито никад није признао да је био у Шпанији) те да је и тада био у белом оделу са великим златним прстењем, обавезним вискијем, томпусом и младим женама. Он је по славном сликару трошио велике количине новца на коцку, пиће и лепе жене као совјетска верзија Џемса Бонда. Хедонизам на нивоу који је био стран обавештајцима а нарочито совјетским који су били војнички и стоички настројени.
Тито у белом оделу, са цигаром и шармом мафијашког боса је после рата као диктатор комунистичке земље трошио огромну количину новца на своје виле, бесконачна путовања али и на скупоцене поклоне својим моћним гостима (једном је приликом хтео да поклони монументално сликарско дело Паје Јовановића Сеобу Срба неком афричком цару) и личном хедонизму. Вероватно је трошио на себе и своје окружење више но сви комунистички лидери заједно.
Епстајн и Тито деле сличне мреже: обојица су били „обавештајци“ који су трговали информацијама. Епстајн, са везама са ЦИА, МИ6 и Мосадом, користио је своје острво за придобијање моћника попут Била Клинтона, Принца Ендруа и Била Гејтса. Тито, као двоструки агент, градио је своје везе у свету а највише преко Несврстаних где је постао лидер Африке и Азије као платформу за манипулацију лидерима Трећег света а у интересу глобалиста за које је одрађивао поверљиве задатке. Он је био прилично аутономан иако поуздан партнер Англосаксонаца и политички и финансијски па је од њих добијао и ново наоружање и донације и кредите којима је подизао и одржавао нереално висок стандард грађана али и финансирао сопствени култ личности и лични хедонизам коме нису могли конкурисати ни тадашњи светски лидери ни магнати.
Ти политички и финансијски ресурси су му помагали да буде активно присутан у бројним грађанским ратовима, пучевима и револуцијама у којима је био „мирођија за сваку чорбу“. Као што смо рекли Тито је саветовао бројне лидере Трећег света о односима према великим силама са интенцијом да их одвоји од Москве и да на мек начин прихвате америчку хегемонију (нпр устанике у Алжиру). Он је имао такав именик моћника овог света од којих су многи и дошли на његову сахрану да би му на томе позавидео и сам Епштајн.
Да су заправо Епштајн и Тито врло слични – хедонисти и хохштаплери сведочи и Анте Топић Мимара који је био контраверзни трговац и фалсификатор уметничких дела који је тврдио да су он и Тито били умешани у пљачку црквених уметнина пре рата и у велику пљачку изузетно вредне колекције у Минхену где су америчке снаге заплениле нацистичко уметничко благо које су они опљачкали по Европи. По Мимари који је завештао Загребу изузетно вредну колекцију уметничких дела – они су фалсификовали захтев за повраћај збирке принца Павла (која је остала у Београду) и тако се дочепали вредног европског културног наслеђа. Мимара је био југословенски саветник за реституцију, користећи дипломатски имунитет да пребацује украдена дела у Југославију. После је морао да под притиском Европљана (Италија и Француска) који су тражили поврат „украдених“ уметничких дела бежи из Југославије да би се пред смрт вратио са великом колекцијом. Уколико је и део тога истинит а до сада није демантовано то говори јасно о психолошком профилу Мимаре и Тита.
Осим тога Тито је сам говорио о себи у Октобарској револуцији као неком ко је често мењао идентитет и жене па се у једном моменту представљао и као „трговац коњима из Алма Ате“.
Тито је умро 1980. године, остављајући иза себе земљу која се распада а то је и довело до крвавих ратова 1990-их. Његово наслеђе није „братство и јединство“, већ репресија, корупција и смрт. Као Епстајн, користио је моћ информација да манипулише елитама, али са државним апаратом иза себе, чинећи своје злочине још масовнијим. Данас, док се Епстајнови досијеи откривају, време је да се преиспита Тито – не као „борац против фашизма“ већ као диктатор, терориста и вођа организованог криминала чије су руке биле крваве а мреже моћи тајне и мрачне. Он је био Епштајн свог доба, само са бољшевичким педигреом, ратним искуством и глобалним досегом што говори да је Епштајн иако сличан ипак био ситна риба у односу на Тита.
