Генерал Михаиловић седео је мирно, са затуреном шајкачом. У левој руци је држао чибук и пућкао цигарету, а кажипрстом десне руке некако чепркао по столу недалеко од чашице ракије, гледајући преко стола у неку недогледну тачку. на лицу му се читала душевна патња. Чим смо ушли, рекао је: „Само читајте“. Ја сам узбуђено рекао:“Господине министре, говор је страшан!“ – и пре но што сам хтео још коју реч да додам, он ме прекину и понови: „Читајте!“
Испрекиданим и узбуђеним гласом прочитао сам краљев говор. Кад сам завршио са читањем генерал Михаиловић, још увек гледајући у ону недогледну тачку, зграби шајкачу и тресну је о под уз речи које нисам чуо.
Призор потресан. После тога окренуо се према нама и, смиреног и благог израза, понуди нас чашицом ракије. Пошто смо захвалили, он нас умоли да кажемо поручнику Божи Перовићу, команданту његове личне пратње, да га нико не узнемирава до поласка који је раније био утврђен за поноћ.
Испред куће, Слијепчевић и Стојановић затекоше Перовића, затим Дражину „сенку“ поручника Благоја Ковача и посилног Мићу. Сви су страховали да ће Дража извршити самоубиство. Договорили су се да Перовић, Ковач и Мића на смену кришом посматрају Дражу са јабуке, чије су се гране пружале до прозора куће. Један је увек стајао уз врата и нетремице гледао оног на јабуци. Имао је задатак да, на његов знак, утрчи унутра и осујети самоубиство.
Дража је седео исто онако као када су Слијепчевић и Стојановић дошли са говором. Пио је ракију и палио цигарету за цигаретом. Тако сатима. Нешто пред поноћ устао је и подигао бачену шајкачу са пода. Стајао је дуго и посматрао кокарду. Онда ју је пољубио. Кренуо је ка излазу, али се вратио сетивши се нечега. Угасио је петролејку и изашао.
Пред вратима је стајао поручник Перовић, коме је Дража одсечно командовао: „Покрет!“…
