+++++++++++++++++++
Најприје, у вези са такозваним историјским ревизионизмом из увода Ваших питања.
Сваки човјек на земљи, слободом која му је од Бога дата, али и као грађанин, има право да искаже своје ставове о историјским или савременим догађајима и личностима. Такозвани историјски ревизионизам се често разумије као лоша пракса сама по себи, иако је потпуно јасно (што потврђују историчари свих идеолошких боја) да је преиспитивање историјских ”истина” неопходно и у потпуности иманентно научном методу. Такође, преиспитивање је у самој људској природи. Без непрестаног преиспитивања и вредновања својих дјела и поступака, човјек би био сличан бесловесним бићима, вођен искључиво својим инстинктима и нагонима.
Митрополија црногорско-приморска, као дио Цркве Христове, непрестано његује оно што у свом питању називате ”културом сјећања” и то на начин да свакодневно молитвено помиње знане и незнане, богате и сиромашне, моћне и слабе, који су се упокојили у Господу. У потпуности стојимо на хришћанском становишту да свако људско биће заслужује молитву, јер, како каже заупокојена молитва, ”нема човјека да живи, а да не гријеши, Ти си (Боже) Једини без гријеха и Правда је Твоја Правда вјечна”. То је основни и најчешћи начин на који се Црква сјећа упокојених, а особито жртава злочина.
Злочини су злочини било да су учињени у име наводне добробити државе, етноса/нације, вјере, класе, тежње за моћ и превласт или материјалне користи.
Свака жртва, особито невина, заслужује достојанственосјећање. Међутим, и све остале жртве, али и сви други људи, заслужују макар гроб. Нажалост, често се дешавало да се мржња живих шири и на гробове. Гробови и помен мртвима не могу никоме да буду непријатељи.
Ово, дабоме, не значи, да није потребно јасно означити ко је жртва, а ко је џелат. Но, живот нас учи да се чак и те улоге неријетко помијешају.
Истина је да се у поменима Српске православне Цркве чешће помињу страдања онога народа који припада тој Цркви. Нема у томе ништа неприродно, нити зачуђујуће. Тако је и у свакој другој заједници.
Црква је народ Божији. Оно што je бол и страдање народа у једном конкретном окружењу и конкретним историјским околностима, то се актуелизује и у црквеној стварности. Црква не прави никакве програме и планове, нити има некакву скривену агенду којом неке жртве истиче, а неке маргинализује. То није ни посао Цркве.
Управо се чини да је супротно. Као да неки желе, са својих идеолошко-политичких или ко зна каквих других разлога, да се не помињу све оне жртве, чији спомен не одговара тим и таквим њиховим ставовима. Не просто да се не помињу, већ да им се, по могућности, затре сваки траг. Многи ,до данашњега дана ,заступају идеју да њихови идеолошки неистомишљеници, које сматрају злочинцима и/или издајницима не треба да имају ни гроба, нити им се смије држати црквени помен. То је, увјерен сам, дубоко погрешно и не може да допринесе залијечењу рана.
Митрополит Јоаникије је недавно врло јасно изнио став, против кога, чини се, не би требало нико да има ништа против – да све жртве и све злочине треба пописати, да би, како је рекао, дошли до покајања. Општег, свенародног покајања, а додао бих, тиме и до својеврсне катарзе која ће да нам омогући да идемо напријед, мање оптерећени тим стравичним насљеђем братоубилаштва.
Мислим да се не занемарује допринос нити српског нити било ког другог становништва у антифашистичком покрету. Борба против нацифашизма је имала широк фронт. Оно у чему, очигледно, не постоји општа друштвена сагласност је питање шта је антифашизам и ко је антифашиста. Ова збуњеност је производ врло сложених околности у којима се одвијао Други свјетски рат, који се у нашој земљи преплитао са крвавим грађанским ратом. Расвјетљавању свих спорних питања, није, нажалост, допринио ни послијератни период. Посебан је проблем оцјена да ли је сваки актер антифашистичке борбе, у рату и послије њега, увијек и непогрешиво био на страни истинског људског достојанства и слободе, које је та идеологија, без икакве сумње, озбиљно и систематски угрожавала.
Антифашизам представља израз борбе за слободу и достојанство човјека у конкретном историјском тренутку и против јасно одређене идеологије која их је угрожавала. Сличним борбама је испуњена читава наша историја, као, уосталом, и историја човјечанства. Можемо да претпоставимо да се те борбе неће завршити док је свијета и вијека, будући да ће увијек да буде оних који ће да теже да тлаче своје ближње како би се дочепали власти и овоземаљске моћи. Вјерујемо да ће Царство Божије, које ће Бог коначно успоставити на крају времена, стати на крај том сукобу.
Наравно, многи режими, са свих крајева, покушавају да антифашистичкој борби дају сопствени идеолошки печат и свој начин прогласе за једини исправан. Има и оних који антифашизам користе као својеврсну идеолошку батину против својих неистомишљеника, не либећи се да се притом служе истим или сличним методима, којима се користио и нацифашизам.
Игор Балабан, протојереј
Секретар Епархијског управног одбора
Митрополије црногорско-приморске
