Пише: Иван Милошевић
Брате Павле, због августовских догађања у Горњем Зсостру нагребусили су два дјечака којима је изречена мјера појачаног надзора родитеља. И мој брате, то ти је то! Судије су поручиле да новинари и фоторепортери који су љетос писали и сликали скуп у Горњем Заостру немају јасне слике о томе ко их је напао, узео фотоапарат, телефон… Могао је било ко из редова окупљеног народа. а можда није нико или је можда само дошао на трен из шуме, окомио се на новинаре и фоторепортере и удаљио се у правцу Вељег Дубоког, Сутјеске и Тјентишта! И након судске одлуке нејасније је шта се све дешавало љетос у Горњем Заостру и тек након судске пресуде ствари су постале још замршеније. Ко је ту кога гурао, ко је шта писао и сликао, отимао или поклањао, јео или пио, веселио се или гуслао, можда и туговао, плаћао или крао, Бог сами зна! Углавном дигла се бука око ничега, али је била потребна некоме да се од ње не чује ни слово о великом војводи и његовој краљевској војсци. Сву причу су појели комунистички скакавци и још увијек је глођу и растржу на ситне дјелове и закивају на стуб срама!
И брате Павле, можеш ли како да спасиш два дјечака од васпитних идеолошких метода и ревидирања ставова у 15, 16-ој или сличној години? Можеш ли како да се јавиш дјечацима и њиховим родитељима у сну и ослободиш их обавезе да свједоче о твојој борби и да тако наносе штету самима себи? Можеш ли како да им стегнеш руку и одаш признање што су тако млади, а већ су стасали и схватили поруку црногорских четника и војводе из Љешанске нахије и да је за сада то довољно и да нема потребе да даље свједоче и да се боре са идеолошким надривилама из судијских и учитељских уџбеника? Довољно су та два дјечака урадила за тебе и твоју рехабилитацију и не треба више да се жртвују и свједоче да нијеси био оно за шта те оптужују комунисти. Нека им је срећно и све захвално било, јер су тако млади показали да знају на којој су страни, а вјероватно су их томе научили баш родитељи, а од њих суд данас тражи да појачају надзор над својим синовима и да им помогну да ревидирају и да се прилагоде старој идеолошкој матрици по којој су сви четници издајници, кољачи и сарадници окупатора! Тешко ће то ићи са родитељима, али и са њиховом синовима, па би било лакше да их некако ослободиш обавезе да буду истрајни и да се не предају. Јер у овој и оваквој Црној Гори борба против Тита, Кардеља и Моше је немогућа мисија, равна авантурама Тома Круза и нема тог оружја који би се ефикасно супроставио партизанским филмовима, уџбеницима, Игманском маршу и пролетерским епопејама!
Очекујем да ових дана судија позове родитеље опоменутих ђака и свечано им уручи сабрана дјела Тита, Моше и Доланца са Тушког пута. Уручиће им и писмену обавезу да сваки дан, у истом минуту, прочитају дјечацима најмање по десет страна, потом их испитају и резултате пошаљу на адресу суда. И када се потврди да су дјечаци, али и родитељи, ревидирали и напредовали у ослобађању од вељесрпских илузија, укинуће им се казна или опомена и опет ће бити примљени у друштво идеолошких витезова Титове гарде и авангарде!
А како стоји ствар са твојомј ствари, брате Павле? Никако да горе бити не може. Баш сам данас пролазио потред твоје куће поред Сат куле и имао сам шта да видим. Брдо смећа и корова које нико није уклањао још од 1945-те! И једна мачка као да се двоумила хоће ли да прође ороз твоје некадашње двориште и унезверено се вртила лијево, десно, ваљда је гледала да је ко од данашњих жбира не ухвати, сними и пријави како прелази недозвољеном рутом. Двориште је пуно лименки, пива већином, па би се рекло да се ту крију само градски пијанци, јер су у твом дворишту сигурни од својих жена, али и социјалних служби, јер знају да ће их свуда тражити, али неће у дворишту куће војводе Ђуришића!
Да сам неко и да имам на рачуну, некако бих обновио твоју кућу и закуцао таблу са информацијама о теби. Барем нека се зна одакле си и гдје си се подизао и одакле си ишао у школу. Многим комунистима се зна гдје су се родили и ишли у вртић и од тих мјеста су направљени историјски маузолеји, па зашто и ти не би имао једну таблу на рођеној кући и пар спомен соба у њој. Попут оних о Дражи у Брегалничкој улици у Београду и поред Сат-куле могле би да освану барем три спомен собе. Једна посвећена Павлу, друга Ђорђију Лашићу, а трећа Бају Станишићу. Имало би се шта ставити у собе, па нека посјетиоци гледају и читају, ваљда и схвате да није све онако било како кажу Тито и Јово Капичић!
А знаш и знам, брате Павле, да од тога нема ништа! Док је овакве Црне Горе, твоја кућа ће и даље бити сметлиште и од ње ће бјежати пси и мачке, О људима и да не говорим! Уколико још нијесу ревидирали, као што ће морати два напријед поменута дјечака, имаће кад да то ураде и понесу киту цвијећа на обалу Мораче код хотела Подгорице и тако покажу да су прави синови праве Црне Горе, њени антифашисти и слободари који се и 80 година након завршетка Другог свјетског рата и даље боре против властите браће и не штеде се у грађанском рату који у овим брдима траје већ осам деценија!
И то ти је то, брате Павле. Буди срећан што нијеси жив, јер да јеси не вјерујем да би био дан или два. И можда би у твојој Подгорици доживио и гору судбину него ону у Јасеновцу. И у свој овој муци, олакшавајућа околност је што си мртав, па не мораш да пролазиш кроз све ово кроз шта пролазимо ми који се још сјећамо твојих заслуга, војника и заклетви. Почивај у миру, брате Павле, а ми се се већ нећемо никако снаћи. Не можемо да ревидирамо, а идеална је прилика и вријеме за то. Али не иде, брате Павле, не иде! Ваљда нас разумијеш!
