Пише: Огњен Војоводић

КРОАТИСТИЧКА КУЛТУРНА И ДРЖАВНА ПОЛИТИКА СРБИЈЕ

Премијеру Хрватске одговорила предсједница Скупштине Сербије, Хрватица, на његову тврдњу да је Србија “на рубу грађанског рата“ и цитирала сатиричне стихове хрватског пјесника из Србије. Исте седмице је Предсједник Хрватског националног вијећа у Црној Гори набројао „бесправно“ саграђене православне цркве у Црној Гори. Тако су сви Срби и неСрби чули и видјели домете и домене доминације кроатистичке кадровске државне и кроатистичке културне политике у Србији и Црној Гори, као републикама бивше Социјалистичке ФР Југославије којима је скоро пола вијека владао доживотни предсједник Социјалистичке Југославије, Јосип Броз – национално Хрват, како се изјаснио на Седмом или Осмом Конгресу Комунистичке партије Југославије (КПЈ).

Власт у Србији после 2000. године (Коалиција Демократске странке и Социјалистичке партије Србије, у народу названа „жути“) заузимање власти је персонификовала довођењем хрватских (и хомосексуалних) кадрова на власт непропорционално више у односу на проценат Хрвата у Србији (3 одсто), и скоро сва државна предузећа је продала хрватским приватним и државним предузећима. Власт “жутих“ у Србији је наставила и континуитет кроатистичке културне политике Социјалистичке Југославије, али и повећала кроатистичку католичку културну политику у Србији и примјену Југословенске језичке политике (као што су поставили табле назива улица у главном граду на латиничном писму, то јест на латиничном и ћириличком писму, а претходне табле су биле на ћириличком писму).

Садашња власт Србије је наставила континуитет кроатистичке (и хомосексуалне) кадровске политике претходне власти „жутих“, и унапредила је постављањем за премијера Србије Хрватице, Ане Брнабић, особе хомосексуалног опредељења. Такође, садашња власт Србије је наставила постављање табли назива улица у Београду равноправно на латиничном и ћириличком писму, а садашњем предсједнику Србије су у предизборној кампањи иницијали имена и презимена, као лого кампање, били на латиничном писму. Сада у Сербији траје мртва утрка власти и опозиције у кадрирању кроатистичких комунистичких и католичких кадрова и у кроатистичкој културној политици…

ЊЕМАЧКИ  ЈУГОСЛОВЕНСКИ ПРОГРАМ КОЛОНИЗАЦИЈЕ ПРАВОСЛАВНОГ СРПСКОГ НАРОДА

Латински германско-романски римокатолички прозелитизам према словенским народима се спроводи од Средњег вијека. Jугословенски програм као мисионарски модел германске римокатоличке колонизације словенског народа Балкана почеo је да се спроводи почетком 19. вијека као државна колонијална политика Аустријске царевине и потом Аустроугарске. Асимилација словенског становништва под влашћу Аустријске царевине је спровођена њемачким Југословенским језичким програмом као “реформа српског језика и правописа“, који су српским установама промовисали српски сарадници канцеларије  њемачког славистичког (аустрославистичког) југословенског језичког програма, Вук Караџић, Ђура Даничић… Колонизација српског језика је спровођена разградњом српског књижевног језика свођењем књижевног српског стандарда на прости колоквијални говор и преименовањем српског језика двоименовањем у српски или “хрватски језик“ као национални назив покатоличене словенске заједнице у Аустријској царевини, по моделу промјене идентитета историјског народа преко дуалне идентификације до преузимања садржаја од симулакрума као креираног ентитета латинске римокатоличке религиозности и латинске писмености. Православним народима којима нису могли наметнути латинско (латинично) писмо државним декретом латиница је наметана преко колонијалног модела двописмености, увођењем упоредне употребе ћириличког и латиничног писма. У српском случају је креиран сурогат српске ћирилице према систему просте фонетске хрватске латинице креиране за српски народни говор којим је говорила покатоличена словeнска заједница као књижевним стандардом, модел упрошћене ћирилице компатибилaн моделу латинице коју ће српски народ препознавати и прихватити као еквивалент сурогата српске ћирилице и система фонетике српског језика.

Власт у Црној Гори, као бившој републици Социјалистичке Југославије, прије 2020. године (коалиција Демократске партије социјалиста као партије континуитета Савеза комуниста Црне Горе, партија муслиманске мањине и екстремних левичарских партија) кадрирала је кроатистичке кадрове недемократским принципом, непропорционално више у односу на број Хрвата у Црној Гори (3 одсто становништва). Поред политичког програма, тадашња власт је планирала преузимање вјерских објеката православне Цркве и прелазак у римкатолицизам као државну религију, као што је то урађено у Хрватској као католичко-комунистичком пројекату превођења словенског становништва у римокатолицизам. У ту сврху ДПС је формирала партијску Црногорску православну цркву, од рашчињених проблематичних попова, чија је улога била глума православног свештенства у преузимању храмова Српске православне цркве (као канонске православне Цркве) и прелазак у римокатолицизам (што је њихов челни човјек прије пет година јавно изјавио).

У Социјалистичкој Југославији је на простору Црне Горе спровођена непосредна римокатоличка мисија наметања католичке кроатистичке културне политике а против православног предања. Очигледан примјер радикалне римокатоличке мисије у Социјалистичкој Црној Гори је изградња мегаломанског римокатоличког храма у главном граду Црне Горе (двије године после рушења култне православне цркве на Ловћену која је била у грбу и Социјалистичке Републике Црне Горе), док је историјска православна црква у Подгорици прокишњавала, а остале православне цркве служиле као сметлишта. Римокатолички храм у главном граду Црне Горе, у Подгорици у којој живи два одсто римокатолика, а на простору Црнеј Горе укупно 3 одсто римокатолика, саграђен је у вријеме Социјалистичке Југославије када је званична идеологија била атеизам а православна вјера сматрана антидржавном дјелатношћу, што свједочи о политичкој природи пројекта СФР Југославије.

Садашња власт у Црној Гори (која је добила изборе захваљајући подршки Српске православне цркве) је наставила континуитет кроатистичке кадровске политике власти ДПС – а (која је изгубила изборе због напада на Српску православну цркву), кроатистичке католичке културне политике и отворила нову кампању кроатистичке колонизације Црне Горе. Повод покретања колонијалне кроатистичке кампање од стране црногорске владе је блокирање Црне Горе у процесу евроатлантских интеграција од државе Хрватске (децембра прошле године) као чланице Европске Уније. Хрватска је била против затварања поглавља која се тичу спољне, безбиједносне и одбрамбене политике. Повод блокаде је био усвајање Резолуције о геноциду у Јасеновцу, Дахау и Маутхаузену у Скупштини Црне Горе, након чега су представници српских и просрпских партија у влади Црне Горе проглашени у Хрватској непожељнима. Заправо, то су били координисани поступци премијера Хрватске и Црне Горе у процесу евроатлантских интеграција Црне Горе као државе под колонијалном контролом државе Хрватске. У садашњој влади Црне Горе нема сагласности о давању држави Хрватској контроле сектора безбиједности, полиције и војске, али премијер са својим страначким сарадницима и партијама муслиманске мањине (Бошњачком странком и албанским партијама) планира, према одређеним сазнањима, да омогући Хрватској ингеренције у свим државним пословима за које буде заинтересована а да из владе одстрани српске и просрпске партије.

Нови захтјев у кампањи кроатистичке колонизације Црне Горе (после захтјева за присвајање брода Јадран, у својини Црне Горе, јер Хрватска сматра да има повјесно право на пловила југословенског приморја у Јадранском мору као државни наследник колонијалне власти Аустријске царевине и потом Аустроугарске на простору Далмације) је јучерашња изјава предсједника Хрватског националног вијећа у Црној Гори о кроатистичкој католичкој контроли постављања православних хришћанских симбола и изградње православних хришћанских храмова у Црној Гори, поглавито на приморју, а поводом предлога грађана за уклањање спомен плоче у рибарском приморском насељу Морињ гдје је наводно био затворски војни логор за „хрватске цивиле и бранитеље“ у току грађанског рата у Социјалистичкој Југославији. Спомен плочу је поставила претходна прохрватска власт, са натписом „Током великосрпске агресије на Хрватску, овђе је био логор такозвани Ценар Морињ (3.10.1991 – 18.8.1992) за заточене хрватске цивиле и браниоце “. Предсједник Хрватског националног вијећа у Црној Гори је поред осталог изјавио: „Легализирајте плочу у Морињу! А шта ћемо са црквом на Румији и крстионицом на Превлаци?“ „Неприродно, али проблематично је да неке теме не могу уопће доћи на дневни ред… Парадигматични примјер је подигнута црква на Румији… имамо крстионицу на Михољској превлаци у Тивту… тридесетметарски криж у Бијелој… велики графит Амфилохија Радовића у Тивту…”. (Предсједник Хрватског националног вијећа је навео православне храмове и симболе које сматра неприхватљивим јер кроатистичка католичка мисија кани католичити приморје Црне Горе, у континнуитету католичке колонизације Далмације под окупацијом Млетачке Републике и потом Аустроугарске монархије, иако Хрвата у Црној Гори има 3 одсто).

КАТОЛИЧКО-КОМУНИСТИЧКИ КОЛОНИЈАЛНИ ПРОЈЕКАТ – ХРВАТСКА

Између Црне Горе и Хрватске постоји отворено питање границе од формирања Републике Хрватске у Социјалистичкој Југославији односно од формирања Бановине Хрватске у Краљевини Југославији 1939. године као једног њемачко-италијанског римокатоличког логистичког геополитичког пројекта у припреми почетка војних освајачких операција Сила Осовине , то јест за почетак Другог свјетског рата. Наиме, Хрватска је државни пројекат колонијалне контроле југословенског јадранског приморја на чије формирање је пристала Краљевина Југославија под притиском нацистичке Њемачке и фашистичке Италије, а што је подразумијевало постављање хрватске границе и у повјесни простор приморја Црне Горе ради поморске и копнене контроле улаза у Бококоторски залив као једини заливски акваторијум Црне Горе. 24. августа 1939. године објављен је споразум предсједника владе Краљевине Југославије (Министарског савета) Драгише Цветковића и вође Хрватске сељачке странке Владимира Мачека – „Уредба о установљењу Бановине Хрватске“, када је Дубровник први пут ушао у границе ентитета названог Хрватска. После доношења такве уредбе у Б. Хрватској је почео прогон православног српског и јеврејског становништва. О снази утицаја Сила Осовине и Ватикана у Краљевини Југославији свједочи и чињеница да је исте године у Београду отрован српски патријарх Варнава који се са свештенством и православним народом супротставио југословенској Скупштини у доношењу Конордата између Југославије и Ватикана којим је Српска православна црква подређена римокатоличкој на простору Краљевине Југославије. У одбрани основних вјерских права Српске православне цркве патријарх и свештенство су организовали протестне литије које су од стране југословенске жандармерије у Београду брутално разбијене а владике и свештеници су брутално претучени.

У току Другог свјетског рату нацистичка Њемачка је, пошто је окупирала Краљевину Југославију, проширила Б. Хрватску на Босну и Херцеговину и формирала нацистичку Независну државу Хрватску, што је било и прво повјесно формирање државе Хрватске. Хрватска војска у саставу Вермахта је извршила милионски геноцид над српским народом који је био већински у већини области Далмације као и континенталних области такозване Независне државе Хрватске. Мало је позната чињеница да је формирање Независне државе Хрватске признао и Совјетски Савез који је тада још био у добрим односима са нацистичком Њемачком. Признавање нацисттчке Хрватске од стране Совјетског Савеза треба посматрати у контексту споразума о ненападању који су 1939. године потписали министри спољних послова Совјетског Савеза Вјачеслав Молотов и Њемачке Јоаким фон Рибентроп. Међутим, када је нацистичка Њемачка почела инвазију на Совјетски Савез Хрватска је одмах упутила војску на Источни фронт која се истицала у ратним злочинима над руским православним становништвом…

После Другог свјетског рата, у Социјалистичкој ФР Југославији је формирана Република Хрватска којој су потврђене и проширене колонијалне границе на скоро читавом приморском простору Социјалистичке Југославије, на повјесном простору српског народа Далмације и пошто је у Другом свјетском рату на том простору спроведен геноцид над српским народом. Истовремено, на приморју Југославије које је „природно“ и према повјесном праву припало Републици Црној Гори, у континуитету романско-римокатоличке колонизације јадранског приморја, кроатистичка католичка мисија до данас спроводи католичку колонизацију Бококоторског залива креирањем католичких култова на повјесном простору православне хришћанске цркве и већинског православног хришћанског народа, пласирајући прозелитски хрватски национални наратив о Бококоторском “заљеву хрватских светаца“ а у којем живи 3 одсто католичког становништва.

Грађански рат у Социјалистичкој Југославији 1991. године је почео једностраним одвајањем Републике Хрватске од Југославије, када је Хрватски Сабор из Устава Р. Хрватске избрисао српски народ као конститутивни народ, и када је власт Р. Хрватске формирала паравојне формације које су оружано нападале војску Југославије, убијале и протјеривале цивиле нехрватске народности у програмском довршавању државног колонијалног кроатистичког католичког пројекта прогона и уништења православног српског становништва са простора Хрватске. Сецесију Р. Хрватске од Социјалистчке Југославије подржале су Њемачка и Ватикан и оправдали прогон у војним операцијама скоро милион становника српске народности са простора Хрватске од 1990. до 1995. године, као и римокатолички прозелитизам према православном хришћанском српском народу који се константно спроводи до данас. Таква држава као кандидат за чланство у Европску Унију, нацистичко-фашистичке католичко-комунистичке геноцидне повијести од средине прошлог вијека када је формирана без проблема је прихваћене у ЕУ као конкурентна кредибилна чланица клуба колонијалних европских држава.

Поред свега познатог и непознатог политичког и повјесног, премијер Црне Горе и његови министри са кредибилитетом конвертита и културом колонијалног карактера сервилно спроводе кроатизацију Црне Горе у свим доменима друштвеног живота и државне политике, то јест као континуитет кроатистичке комунистичке и католичке културне и државне политике Социјалистичке Црне Горе у Социјалистичкој Југославији. У кроатистичкој колонизацији Црне Горе премијеру се придружио предсједник Црне Горе и јавно подржао испуњење захтјева Хрватске за исплату ратне одштете за наводне патње хрватских заробљеника у Црној Гори у вријеме грађанског рата. Тако сада Црна Гора и Србија воде мртву утрку у спровођењу комунистичке и католичке кроатистичке кадровске политике као и утрку у исламским интеграцијама…

извор: https://ognjenvojvodic.wordpress.com/