Отварам нову тему поводом ,,Опсаде Краљева 1941,, у појединим групама које се баве историјом другог светског рата износе се неистине,па је време да се на њих одговори…
Заиста има доста тих књига из социјалистичке Југославије, то је трајало превише дуго и реално је очекивати да ни процес дебољшевизације историје неће бити кратак.
Другим речима, зашто би неко, не само просечно, већ и натпросечно обавештен, помислио да су све ово фалсификати!
Зашто би некоме пало на памет да је Антун Милетић фалсификовао немачка документа, да је уместо немачког ”устаници”, ”српски устаници” или ”четници”, писао – партизани!
Дакле, Немци 1941. уопште нису користили термин ”партизани”. У конкретним, горе цитираним случајевима, говорили су о устаницима, српским устаницима и четницима, а иначе за комунисте су користили термине ”устаници” и ”комунистички бандити”.
Има много оваквих фалсификата. На пример, у књизи о Озренском партизанском одреду, Тодор Вујасиновић је мењао усташка документа: где су усташе писале да их нападају четници, он је стављао – партизани!
Иначе,постоји књига ”Фалсификати комунистичке историје”, а у њој нема ових примера за Краљево.
Додајем још да је партизански ”трећи напад на Краљвео”, 1. новембра 1941, измишљен, затим да, супротно од онога што пише Јончић у поменутом зборнику, Драгачевски и Љубићки партизански одред нису ни били на Краљеву, итд.
Као пример наводим и следећу страницу Јончићевог зборника:
Дакле, на слици су четници пали у нападу на Немце у Ратарској (Пољопривредној) школи, а не цивили стрељани крај Ратарске школе. Овде није ни било стрељања. Школа је била јако немачко упориште које су четници покушавали да освоје. У нападима је требало да учествују и партизани – али нису, саботирали су.
Овај напад четника опеван је у народној песми.
Немци са сакупили погинуле четнике и сликали их.
Опсада Краљева 1941. изгледала је овако:
4. КРАЉЕВО
У Краљеву се налазило око 3.000 Немаца, који су око града имали низ ровова, бункера и утврђења, у две линије одбране. Најјаче утврђење Немци су направили од Пољопривредне школе. Град је нападало око 4.500 четника и 1.500 партизана, који су имали по два топа без нишанских справа и два оклопна возила. План напада на Краљево донет је 4. октобра, када је формиран и заједнички штаб. Четнике су у штабу представљали мајор Радослав Ђурић и капетан Јован Дероко, а партизане Моле Радосављевић и Ратко Митровић. Ђурић је одређен за команданта опсаде и напада, а Дероко за начелника штаба.18
План је предвиђао да се, после обезбеђења прилаза Краљеву из праваца Крагујевца, Крушевца и Рашке, главни напад изврши са чачанске стране. Када јуришна колона продре до центра града, њени команданти, поручник Јован Бојовић, командант Јеличког четничког одреда, и капетан Јован Дероко, ракетом ће позвати четнике Одреда смрти и делове Чачанског партизанског одреда, док ће остале јединице продужити напад у лепезастом распореду. После сламања немачке одбране у граду, требало је позвати на предају немачку посаду у Пољопривредној школи.
Обавештавајући о опсади Краљева, командант 717. немачке дивизије писао је генералу Бемеу 10. октобра да је ”тактичко руковођење непријатељским јединицама апсолутно целисходно (српски официри и војници). Њихова борбена снага и руководство битно су се побољшали”.19
Са променљивим успехом, борбе су непрекидно вођене до 2. новембра. У ноћи између 15. и 16. октобра капетан Дероко је низ теснац Камиџор пустио железнички вагон натоварен авионским бомбама. Експлозија је уништила немачке препреке иза камиџорског моста, што је био знак за почетак четничког јуриша. Пошто је мост заузет, Дероко је наставио напад према аеродрому. Немци су пружали отпор из хангара све до зоре, када се четници враћају на полазне положаје. Разлог је био тај, што се партизани нису ни помакли из својих ровова. Они су управо те ноћи почели да повлаче десетине и водове са прве линије краљевачког фронта, и одводе их у Трнавски, Љубићки и Драгачевски срез да успостављају своју власт.
Од 16. октобра Дероко је у хотелу ”Жича” у Матарушкој Бањи држао диверзантски курс за 100 одабраних четника и партизана. Са њима је ноћу упадао у Краљево и изненада нападао Немце.
Јака немачка колона, са борним колима на челу, извршила је 20. октобра пробој у правцу манастира Жича. Немци су разбили Жички и Љубићки четнички одред, а затим спалили манастирски конак. Тада је погинуо командант Жичког одреда, капетан Душан Лаушевић. (Према Звонку Вучковићу, Лаушевић се убио последњом бомбом, да га Немци не би заробили; био је тешко рањен у обе ноге.20) Чим је сазнао за немачки испад, мајор Ђурић је у помоћ манастиру из резерве послао Борбену групу под командом наредника Милутина Јанковића, Штабну чету под командом поручника Драгомира Топаловића и Драгачевски партизански батаљон под командом Капелана. Топаловић и Јанковић су разбили Немце у манастирском забрану, док су партизани само посматрали борбу.
Пола сата после поноћи 21. октобра започео је нов неуспешан напад на град. Увече истог дана немачка колона са борним колима пробила се од Пољопривредне школе према Ружинском брду. Ту је заробила један партизански топ, јер су делови Трнавског партизанског батаљона претходних дана напустили положај и отишли у позадину да учвршћују комунистичку власт. Четници су формирали Ударну групу, на челу са поручником Јованом Бојовићем, да би извели противнапад. Успешан јуриш на Немце извршен је следећег дана у селу Јарчујак.
Када су 26. октобра у помоћ четницима стигла два велика тенка марке ”хотчкис”, заробљена у борбама на друму Крагујевац-Горњи Милановац, створен је план за нови општи напад.
Следећег дана, 27. октобра, партизани су из опсаде повукли Драгачевски батаљон и још неке јединице, због чега је избио сукоб са једним од њихових комесара, Ратком Митровићем.
Артиљеријска припрема за напад, из два четничка и једног партизанског топа, почела је 28. октобра у 20 часова и 35 минута. У 23 часа два тенка, којима су управљали поручник Драгомир Топаловић и потпоручник Жарко Боришић, кренула су друмом ка првој борбеној линији. Покушај да се Немци заварају кукастим крстовима на тенковима које раније нису видели код четника, прошао је успешно. Из рова је изашао један немачки подофицир и рекао посади тенкова да продужи према Пољопривредној школи. Када су прешли прву линију немачке одбране, и затим пругу Краљево-Чачак, тенкови су окренули назад и почели да газе немачке ровове. Пошто нису имали топовску муницију, митраљирали су Немце и бацали бомбе кроз куполе.
Тада су кренули у напад четници у оклопним возилима, и са свих положаја око Краљева. Ударна група успела је да се пробије до споменика у центру града. Сем Трнавског батаљона Чачанског партизанског одреда, све остале комунистичке јединице остале су на почетним положајима. Тако су настали празни међупростори, које су Немци уочили и настојали да искористе. Због тих празнина у нападу јуриш није успео. У граду је погинуо командант Јеличког четничког одреда поручник Јован Бојовић, после чега су његови четници почели да се повлаче, осуђујући издајство партизана. Прешло се на заштитничку борбу, под командом поручника Симе Узелца, који је возио једно од два оклопна возила. Видевши рањеног Узелца, наредник Милутин Јанковић је покушао да га изведе из борбе. Узелац је то одбио: погинуо је у граду са још око 250 четника.
Приликом овог напада живот је изгубио и капетан Петар Дејановић. Последњи и највећи јуриш на Краљево комунистички историчар Владимир Дедијер описује следећим речима: ”Овај напад требало је извести уз садејство пешадије, али услед неког неспоразума до тога није дошло”!
После два дана, 31. октобра, четничка батерија успела је да погоди један немачки транспортни авион, приликом спуштања на краљевачки аеродром. Опсада града напуштена је 2. новембра, када се сазнало за борбе између четника и партизана код Карана, Ужица и Пожеге. Тога дана у Краљево је возом дошао главнокомандујући немачки генерал, Франц Беме. Потпуковник Живановић овако описује шта се потом десило:
На свим кућама у Краљеву биле су истакнуте црне заставе, а на свим прозорима спуштене завесе. На улицама ни живе душе. Све је било црно, туробно, оловно тешко… Када је воз стао на станици, почела су да звоне црквена звона. Она су уместо поздрава оглашавала мртве. Када је немачки генерал све то видео и чуо, сео је у воз и вратио се.
Првих дана опсаде Немци су ухапсили неколико хиљада Краљевчана, које су држали као таоце. У знак одмазде за напад на Краљево, и претрпљене губитке, 14. октобра су, према поручнику Драгану Сотировићу, стрељали 1.738 мушкараца и 19 жена.21
Комунистичка историја нуди потпуно другачију верзију о борбама на Краљеву (као, уосталом, и о свим другим важним догађајима). Они су окренули ствар наглавачке, тврдећи да су се партизани борили, а да су четници издајници, па чак и да су партизани управљали тенковима. Ево цитата из књиге ”Србија у рату и револуцији 1941-1945”, коју је потписало чак десет одабраних комунистичких историчара:
У последњим нападима на Краљево, два партизанска тенка пробила су се до центра града, али су ипак морала да се повуку на полазне положаје. Како оцењују војни стручњаци, напад на Краљево није успео због тога што партизани нису имали довољно искуства у уличним борбама и што партизански топови и тенкови нису добро садејствовали са партизанским јединицама. Поред тога, само мали број четника учествовао је у нападу, док је већина пијанчила по селима и редовно напуштала положаје, стварајући панику и пометњу.22
Међутим, немачка документа потврђују да су тенкове ипак возили четници. Ево извештаја контраобавештајне службе Осмог немачког армијског корпуса:
1. новембра извршен је напад са два тенка ”хотчкис” отета код Милановца. Противтенковска ватра није имала успеха и ови су продрли дубоко у град. Тенкове је пратило 50 Михаиловићевих људи који су се налазили у Матарушкој Бањи и Мусиној Реци.23
О овоме говори још један немачки документ: 17. децембра Немци су расписали потерницу за четничким официром, потпо-ручником Жарком Боришићем, иначе родом из Трбушана код Чачка, због учествовања у тенковском нападу на Краљево 1. новембра.24
Такође према немачким документима, на Краљеву није погинуо нити један партизан, док су четници изгубили четири официра и на стотине војника.25 И народ је знао ко се борио, о чему сведочи десетерац ”Над Краљевом жива ватра сева”. Ова песма, на трагу највиших домета српског народног песништва, опева погибију поручника Симе Узелца и капетана Јована Дерока, називајући партизане ”бандом”. Али, на освету позива само Симина, не и Дерокова мајка: Симо је погинуо од Немаца, а Дероко од партизана. Био је то гест народног певача против грађанског рата, који је управо почињао, али комунисти нису могли да схвате тај узвишени чин, који се не може упоредити ни са чим на њиховој страни.
18 О борбама на Краљеву, из дана у дан, видети: С. Живановић, Трећи српски устанак, књига друга, 105-131.
19 И. Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, 24.
20 З. Вучковић, Сећања из рата, 130.
21 Д. Сотировић и Б. Јовановић, Србија и Равна Гора, 518.
22 Србија у рату и револуцији 1941-1945, 131.
23 и 24 К. Николић, Историја Равногорског покрета, књига прва, 140, 160.
25 М. Аћин Коста, Дража Михаиловић Чича – Апостол слободе, 82. Аћин наводи четири немачка документа ”као доказ да су партизани били до те мере неактивни, да ни један једини није на Краљеву погинуо”.
Из књиге Милослава Самарџића ”Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета”, Крагујевац, 2004, стране 139-143.
