20. октобра 1944. године, совјетски тенкови и каћуше, довели су на власт хрватске комунисте, на челу са диктатором и бившим аустроугарским капларом Јосипом Брозом Титом. Једна страна окупација (немачка) замењена је другом страном окупацијом (хрватском). Једна тоталитарна идеологија (нацистичка) замењена је другом тоталитарном идеологијом (комунистичком).
И шта ту српски народ има да слави?
Иако смо први устали против Хитлера кад нико није (осим Грка) и били жртва хрватског геноцида, српски народ је изгубио Други светски рат и због тога је кажњен горе него Немци или Мађари кад су изгубили оба светска рата. Приликом комунистичког окупаторског цртања граница данашње авнојевске Републике Србије, преко 30% Срба је остављено ван граница Србије, и као такви представљамо јединствен пример у Европи. Мађара је, рецимо, остало 20% изван Мађарске након Трианонског споразума из 1920. године. То што су Титови комунисти урадили Србима се није догодило чак ни народима чије су границе одређене након пораза у светским ратовима и учешћа у геноцидима након којих су били кажњавани губитком својих територија.
Данашњи дан је победа хрватских комуниста и хрватског народа и они треба да славе 20. октобар као празник.
На данашњи дан 1944. године, хрватским комунистима је пошло за руком да њихова ратна тактика однесе превагу. Њихов фокус током читавог рата је био долазак на власт револуцијом у сред рата, баш као што су то учинили совјетски комунисти у сред Првог светског рата 1917. године. Титови комунисти су ратовали и нападали искључиво четнике Драже Михаиловића, зато што су они били регуларна војска регуларне владе која је наставила да функционише у избеглиштву, баш као и влада која је постојала на Крфу 1915-18.
Титови комунисти су били стационирани на територији НДХ, где су мање више слободно деловали, бежали су од Немаца, а од пада Италије 1943. године, добијају огромно наоружање и помоћ Енглеза. Тито и комунисти су могли слободно да се фокусирају на рат против четника (пуштајући Јасеновац да ради пуном паром) и чекају да Стаљинове трупе уђу у земљу и инсталирају их на власт, што се догодило 1944. године. Рат је у нашој земљи заправо добила и преломила Стаљинова Црвена армија, уз помоћ британских командоса и бомбардера који су бомбардовали српске градове током 1944. године у подршци партизанских офанзива, док су Тито, Коча Поповић и Пеко Дапчевић бирали мете. Баш као што је и ОВК победила у рату 1999. године, тако су и Титови партизани победили 1944. године.
У Београд су тог 20. октобра 1944. године умарширале јединице “Трећег украјинског фронта” Стаљинове Црвене армије, под командом маршала Фјодора Толбухина, њих 414.000 колико их је из правца Бугарске и Румуније прешло Дунав и ушло у Краљевину Југославију. Заједно са 414.000 Совјетских војника, у Београд су ушле и три бивше окупационе бугарске фашистичке армије, које су у међувремену 1944. године само промениле ознаке, тј. пришиле петокраке од око 200.000 војника, као и две албанске дивизије од око 20.000 бораца које су на Титов захтев прикључене ослободилачкој војсци.Титових партизана је у акцији ослобођења Београда било заправо веома мало. Они су у време доласка Стаљинове црвене војске на територији данашње Републике Србије имали свега нешто преко 40.000 бораца под командом партизанског генерала Пека Дапчевића, команданта Прве армијске групације НОВЈ. Иначе све време трајања операције ослобођења Београда, која се водила од 12 ~ 20. октобра 1944. године, уместо да командује на првим линијама фронта, бивши аустроугарски каплар са Цера и Колубаре и маршал НОВЈ (понављач са једва 4 разреда основне школе) Јосип Броз Тито, провео је далеко од ратних опасности у Крајови, Румунија. У Румунији је Тито боравио од 19. септембра 1944. направивши један кратак излет у Москву како би се састао са Стаљином. Из Крајове је, кад су Совјети већ увелико заузели Банат, отишао у Вршац, да би ка Београду, његов велики ослободилац, кренуо тек 25. октобра 1944. године када су војне операције већ увелико биле готове.
И кад је дошао у Београд, тај велики маршал и војсковођа се дуго времена није усуђивао да сиђе у центар града, па је одсео на Бањици, која је тада била предграђе. Разлог томе је био исконски страх од побуне Срба, па је због тога молио Совјете да још неко време оставе у граду довољно својих јединица. Тито је знао, да у Београду и Србији ужива најмању подршку, а то потврђује и извештај Централног комитета КПЈ од 11. новембра 1944. који каже да је управо Београд био “духовни и материјални ослонац” покрета ђенерала Драже Михаиловића. Ова оцена Централног комитета КПЈ заправо јасно говори о томе да ли је Београд на данашњи дан ослобођен или окупиран.
Улазак армије Совјетског Савеза решио је рат у нашој земљи. Да је којим случајем (као у нпр. у Италији, Холандији или Норвешкој) прва у Београд ушла англо-америчка војска, на власт би се вратила наша влада из Лондона, баш као што се вратила у Париз, Рим, Ден Хаг или Осло. Оно што је такође важно истаћи јесте чињеница да би Други светски рат вероватно био готов већ крајем 1944. године, да друг Стаљин није скренуо пола милиона својих војника ка Београду, уместо да иду на Берлин. Колико је било важно инсталирати Тита на власт, довољно говори тај податак. Треба се питати и зашто Јасеновац није ослобођен тог октобра 1944. године кад и Београд, са совјетском армијом која је редом ослобађала немачке логоре попут Аушвица, Треблинке итд, већ је наставио да ради пуном паром све до 22. априла 1945. године, 17 дана пред званичан крај Другог светског рата?
Одговор је прост. Друг Тито није дао да се совјетска Црвена армија упути ка Загребу, преко Јасеновца и крене на Беч тим ближим путем. Успео је да издејствује код Стаљина да му се “остави” један фронт како би показао своје војничко умеће (то је био Сремски фронт, познат и као кланица српске омладине), док је совјетска војска кренула на север до Будимпеште и преко Будимпеште даље ка Бечу.
Већина Срба презирала је комунисте. Видели су их на делу током трајања Ужичке совјетске републике 1941. године и “пасја гробља” којима су пунили српске цивиле током 1941. и 1942. године итд. Познато је и истраживање јавног мњења у окупираној Србији из 1944. године, које су спровели немачки Гестапо на челу са Рајнхардом Генелом, које показује да је највећу подршку имао Дража Михаиловић са 80%, други је био Милан Недић са 15%, а иза њих су Јосип Броз Тито и Димитрије Љотић који су делили 5% подршке становништва.
То су знали и Тито и његови партизани, па је Титов министар унутрашњих послова Јово Капичић на пример јавно говорио:
“Србија је већином била за четнике, не за партизане, то вам ја кажем. Србија је била везана за свога краља, династију, Цркву, која је у души народа, и интелектуалце какав је био Слободан Јовановић“.
Други светски рат код нас су одлучиле стране силе, претходним договором о подели сфера утицаја у Европи 1943. године и уласком пола милиона страних совјетских трупа у нашу земљу, септембра и октобра 1944. године и њиховом подршком савезничким бомбардовањима. Други светски рат код нас није решен захваљујући храбрости и визионарству Тита и његових партизана, као и народној подршци партизанима који су се самоубилачки борили и страдали. Рат су решили странци и они су за руку узели Тита и довели га на власт.
извор: ројалистички клуб
