Пише: Немања Девић
Кажу ти – не можеш на научни скуп у Русију – јер ти је тема реферата сувише уска. Ти исправиш, допуниш и молиш се са стрпљењем. Кренеш. Јер треба да се поклониш чудотворним моштима Свете Ксеније.
Кажу ти – ипак авионска карта неће бити плаћена. Мораћеш сам. Ти прихватиш, кажеш даће Бог и новаца – и молиш се са стрпљењем. Јер треба да се поклониш чудотворним моштима Свете Ксеније.
Кажу ти – ипак не можеш у Русију због пословних обавеза тих дана. Рокови су густи, и кључни послови падају баш у те дане. Ти и то прихватиш и као и раније, радиш своје и молиш се са стрпљењем. Јер треба да се поклониш чудотворним моштима Свете Ксеније и Бог ће ти дати што је добро.
На крају и то све дође на своје. Прекрстиш се и кренеш на пут. Стигнеш. И сад следи твоје мало ходочашће, којем се као дете радујеш.
Али, сад и враг, лакрдијаш, почиње да ради своје. Намешта ти низ ситуација, само да своје поклоњење светитељки одгодиш. Све друго може и биће. Али само малко, само још за који дан да одложиш – своју молитву, своје покајање, своје преображење. А то изгледа као да се цео свет заверио против тебе. Прво ти нестане пасош. Једном, па други пут. Онда ти падне киша, која се претвори у пљусак. Па ти и сапутници до тамо откажу друштво. Па те пријатељи упозоре да су крај светог места куд си се запутио гужве и да ћеш можда и сатима чекати, а можда и не дочекати да оствариш своју жељу, јер баш пар сати и имаш на располагању. И сад само и ти да одустанеш…
А ти се само молиш са стрпљењем и са осмехом. Радиш своје и верујеш у добар исход. Намерио си се да не попустиш, и идеш, макар и сам и до коже мокар и ако треба и последњу пару да даш непоузданим руским таксистима. Знаш да то није никаква жртва. Предаш “самог себе и сав живот свој” и заиста кажеш: нека буде воља Твоја.
Одједном, као на филму, крећеш, скупа са својим пријатељем, а сунце изгрева иза тамних облака. И више него симболично. Онда имаш среће са превозом. У бусу сретнеш у граду од 5 милиона људи и неког Крагујевчанина који је пошао на исто место као и ти. И који ти намах постаје брат. Стижеш на одредиште, на Смоленском гробљу. Иза неколико кривина, скривена зеленилом црквица, као да је у лугу а не на гробљу. Али гужва се већ разишла, готово нигде човека. И онда благодариш светитељки која те заправо и довела и у тај град и на некакав научни скуп. Целиваш икону и крст, док те је обузео мирис мира. Палиш свеће и помињеш све које волиш. Молиш се и за оне што су ти “сурови пријатељи”. Свим својим бићем препушташ се молитви. Час би да се насмејеш, час да вреле сузе пустиш. Осећаш како те прожима сва та божанска енергија и како наједном постајеш лак као перо. Верујеш човече, верујеш, без трунке сумње у свом срцу! Твој Бог је жив, твоји свеци су живи! Чуда су око тебе! Хвала ти Господе на свему!
По милости својој, као и до сада, помози Света мати Ксенија и мени, грешном и прегрешном и помени ме пред престолом Творца! И нека у мени дуго остане тај осећај детиње радости и пуноће! Да знам како сам мали, безвредан и ништаван, и колика је Божија љубав и Божија сила!
П.с. При повратку, нас тројица делили смо и мрвили руком један огромни руски медењак. Као да смо три брата, сва тројица једнако блиставих очију, разумевајући се и у ћутњи. Ето, тако је било јуче, у једном од до сада најважнијих и најлепших дана у мом животу.
извор: фејсбук
