Пише: Пустињак Цетињски

Исламски историјски ревизионизам у Црној Гори, и на Балкану, ове године је достигао кулминацију у креирању и исмијавању историје, историјског идентитета и повјесног права Црне Горе. Примјер програмског исламског инжењеринга историје Црне Горе у служби муслиманске мисије је приказивање и називање османске окупације данашњег простора државе Црне Горе периодом „мултиконфесионалне Црне Горе”. Исламски програм преиначења повијесне представе о османској окупацији, која је била и робовласнички систем према немуслиманима, представља политички и повјесни преседан и повјесно понижавање жртава вишевјековне отоманске окупације народа Црне Горе и Балкана. У исламском историјском ревизионизму ослободилачка борба наших православних предака за ослобођење од отоманске окупације се приказује као рушилачки и геноцидни напад на “мултиконфесионалну Црну Гору“ а османски окупатори као жртве геноцида…

 

Географску кулминацију исламске интепретације историје османске окупације Црне Горе представља пласирање “податка“ да је „ислам имао значајну улогу у историји Цетиња“, а да се „међу заборављеним свједочанствима те епохе налази и џамија на Цетињу – подсјетник на мултиконфесионалну Црну Гору из времена Османског Царства“. Заправо, та “заборављена свједочанства мултиконфесионалне Црне Горе“ су објекти османске окупације Црне Горе, симболи исламског покоравања Црне Горе, и Цетиња као слободне престонице Црне Горе. „Скривено свједочанство“ окупаторског односа и сврхе исламских вјерских објеката отоманске окупације је открио сам аутор пропагандног текста у којем наглашава да су џамију на Цетињу османлије саградиле да буде већа и височија од цркве Црнојевића: „Судећи по остацима, џамија је својом величином далеко надмашивала цркву Ивана Црнојевића, што указује на значајан број муслиманског становништва.“ Такође, аутор текста је открио и “скривено свједочанство“ робовласничког односа отоманског окупатора према немуслиманском домаћем становништву Црне Горе: „Беговске куће, зидане квалитетним тесаним каменом, свједочиле су о развијеној култури и богатству муслиманске заједнице, за разлику од скромнијих православних домова тог времена.“

Муслиманска мисија манипулише агендом вјерских права и друштвене мултиконфесионалности у европским демократским друштвеним системима, ради остварења монопола муслиманске мисије, заузимања простора за формирање исламских заједница и политичких позиција друштвене доминације. Такву духовну демагогију муслиманска мисија користи у државама у којима није било муслимана прије 20. вијека и у којима домаћи народи нису имали искуство са исламом, али у Црној Гори позивање на обнову објеката отоманске окупације као на обнову „мултиконфесионалне Црне Горе”, представља понижавање повијести и народа Црне Горе који је скоро пет вјекова робовао и страдао под исламским игом и подносио безбројне жртве у вјековној ослободилачкој борби за ослобођење од османског окупатора.

Престоница Црне Горе, Цетиње, представљала је у времену отоманске окупације престоницу слободе од отоманске окупационе војне и вјерске власти то јест од муслиманске „мултиконфесионалности“. „Ислам је имао значајну улогу у историји Цетиња“ јер је престоница Цетиње формирана на том мјесту и на таквом географском простору у избјеглиштву и отпору хришћанске властеле османском окупатору – почевши од династије Црнојевића, која је саградила хришћански манастир на Цетињу, и потом владичанске и владарске династије Петровић Његош која је наставила ослободилачку борбу и извојевала слободу од отоманског окупатора и формирала модерну државу, Краљевину Црну Гору. Заправо, пред отоманским освајачима православни хришћански народ се иселио из својих градова и долина у горске и планинске крајеве, неприступачне отоманским освајачима, како би сачувао своје породице, дјецу и жене од одвођења у исламско ропство, да би сачувао своју вјеру и људско достојанство.

 

Историјска иронија исламског инжењеринга историје Црне Горе је утолико већа што промотери такве муслиманске мисије нису муслимани турског и арапског поријекла него у највећем броју наши сународници, потомци исламизованог словенског становништва Црне Горе и Балкана у вријеме отоманске окупације. У континуитету османске окупације и католичке колонизације Балкана, вјерске асимилације историјских словенских народа, комунистичка национална политика Социјалистичке Југославије је креирала политичке социјалистичке али и религијске нације (према програму националне политике Совјетског Савеза). Тако је Социјаслитичка Југославија, иако држава идеолошке атеистичке агенде, прогласила Муслимански народ (исламизовано словенско становништво на простору Југославије), „југословенским“ политичким програмом одрицања српске народности и проглашења нације по вјерској или племенској припадности, што је био екстрем у муслиманском свијету. После распада Социјалистичке Југославије, руководство исламске заједнице Социјалистичке републике Босне и Херцеговине је исламско становништво прогласило Бошњачким народом, према колонијалном исламском и комунистичком моделу проглашења „народа“ према географским (републичким) областима, ради формирања исламске републике и државног одвајања од немуслиманског народа.

Да ли се неко запитао, зашто заговорницима обнове објеката османске окупације није пала на памет ослободилачка опција, зашто нису размишљали логиком ослобођења од окупатора, враћања вјери православних предака, својим обичајима и именима на властитом језику – него настављања континуитета културног колонијализма и идеологије исламског империјализма, обнове објеката и обичаја отоманске окупације, употребе турског и арапског језика (званичних језика отоманске окупације) до данас у давању личних имена, као и привржености турским и арапским народним ношњама као свом фолклорном националном наслеђу…

 

Потписник текста, који је испред муслиманске мисије потписао текст објављен на друштвеним мрежама муслиманских медија, није навео мјесто рођења ни назив државе у којој је рођен, Црна Гора или Србија, него је навео да је из „Јужног дијела Санџака“. Санџак (осм. тур. سنجاق; тур. sancak – „застава”) назив за подобласт или дио вилајета, једне од провинција Османског царства. Израз санџак је турска ријеч и значи „застава” или „барјак”;  (‏فَاصُولِيَا [fasúliya]). Већина народа ослобођених од османске окупације је спровела и језичку политику ослобођења од отоманске окупационе административне и географске наметнуте терминологије на турском односно арапском језику (као и назива у области покућства и прехрамбених производа). Црна Гора после османске окупације није вратила све своје називе мјеста и географских области које је отоманска окупациона управа назвала турско-арапским административним и религијским речником за војне и вјерске области – санџакате, сараје, вакуфе, чаршије, махале (мале), а што данас заговорници наратива неоосманизма приказују као такозвано повјесно право на турске топониме и основу за оснивање обласне аутономије исламских заједница одвојених од муслиманске матице Турске.

ТИКА ТАКТИКА

Турска агенција за међународну сарадњу и координацију (ТİКА) је 18 година активна у Црној Гори.  ТİКА је почела да ради у Црној Гори 2007. године непосредно након што је Црна Гора прогласила наводну независност изласком из конфедеративне заједнице са Србијом. ТИКА је остварила преко 500 пројеката у Црној Гори, у сарадњи са државним институцијама, локалним управама и невладиним организацијама, усмјерених на решавање основних инфраструктурних проблема, у области образовања, здравства, пољопривреде, сточарства као и руралног развоја. „ТИКА је допринијела у организацији административне и цивилне инфраструктуре, унапређењу институционалних капацитета, подршци социјалној и културној сарадњи, очувању културне баштине у Црној Гори“.

Нихал Ерсоy, нови координатор ТИКА-е за Црну Гору, у канцеларији у Подгорици, казала је прошле године за медијску Агенцију Анадолија да је за њу привилегија што ради у држави са јаким везама са Турском у хуманитарном, политичком, економском и културном смислу. Нихал је нагласила да су највише апликација за пројекте добили из сектора образовања. Марта прошле године је одржан први радни састанак Завода за школство, који је предводила директорица Раба Хоџић, са координаторком ТИКА у Црној Гори. Састанку је присуствовао и Радоје Нововић, начелник Одсјека за истраживање и развој образовног система.

У истом разговору за Агенцију Анадолија Нихал Ерсоy је отворено дала извјесно империјалну изјаву у метафорама и наративу „неоосманизма“: „Могу да кажем да имамо чврсту и успјешну сарадњу са институцијама, која ће се, вјерујем, наставити растућим интензитетом у будућности. За наредну годину најављена је реализација око 40 нових пројеката. Мој циљ је да подијелим и пренесем (моје) дугогодишње стечено знање, из средње Азије, Кавказа и југоисточне Европе, на начин који ће одговарати потребама народа Црне Горе. Преузела сам одговорно тај барјак и намјера ми је уздићи тај барјак још височије“.

 

Међутим, према међународним и повјесним правилима и историјској истини, улагања ТИКА у Црној Гори (државне агенције Турске као државе наследника отоманског Калифата) требало би да представљају ратну репарацију Црној Гори, ратну одштету после пет вјекова отоманске окупације данашњег простора Црне Горе која је државу Црну Гору, као све државе Балкана и Босфора, ненадокнадиво девастирала у демографском, цивилизацијском и економском погледу, чије последице трају до данас.

КОЛОНИЈАЛНА КУЛТУРНА ПОЛИТИКА

Многи су заборавили захтјев бошњачке странке за избацивањем из школске лектире „Горског вијенца“ Петра Петровића Његоша, и романа Пешчаник, другог Цетињанина, Јевреја по оцу, Данила Киша. Подсјетимо, више муслиманских организација, и вјерских вођа, и Бошњачка странка у Црној Гори су више пута упућивали захтјеве министарствима просвете и културе Црне Горе да „у складу са својим законским дужностима“ покрену поступке уклањања из школске лектире двије књиге – спјева „Горски вијенац“ Петра II Петровића Његоша и романа „Пешчаник“ Данила Киша. Представници муслиманске мањине у Црној Гори су тако приказали пројекат своје културне политике уређивања школских програма у којем су наведена књижевна дјела као почетак списка исламског програма недозвољене школске литературе, а који би се проширио на сва немуслиманска књижевна дјела историјских и савремених писаца када би били у могућности спровођења муслиманског модела школског образовања. Такође, подсјетимо да Бошњачка странка у свом програму захтијева измјене грба Црне Горе.

 

Примјер турске културне политике “неоосманизма“ у Црној Гори је изложба „Црна Гора у османским архивским документима“, одржана 4. 10. 2024. у Куслевовој кући у Подгорици, изложбеном простору подгоричких музеја и галерија. Представници културне и политичке сцене и вјерског живота у Црној Гори, као и представници дипломатског кора, присуствовали су у Куслевовој кући, отварању изложбе „Црна Гора у османским архивским документима“, коју је отворио Бариш Калкаван, амбасадор Републике Турске. Организатори изложбе су музеји и галерије Подгорице и турски културни центар, Институт „Јунуз Емре“. Изложени су документи о присуству исламске Османске империје (осм. тур. دولتِ عَليه عُثمانيه, тур. Osmanlı İmparatorluğu / Osmanlı Devleti) на простору данашње Црне Горе. Приказани су факсимили архивских докумената, највише из 18. и 19. вијека, а испод фотографија докумената текст описа је био написан турским, српским и енглеским језиком. Абдурахим Турке, директор Института „Јунуз Емре“, је навео да у Црној Гори десет година реализују бројне пројекте како би допринијели јачању културних веза и промовисању заједничке историје и насљеђа. – Ови документи су више од историјских записа, они су камење моста који се протеже од прошлости до садашњости – рекао је Турке.

У истом програму, муслиманску вјерску школу у Подгорици Исламска вјерска заједница је назвала Мехмед II Освајач. Дакле, није вјерску школу назвала по неком муслиманском вјерском учитељу него по војном османском освајачу Босфора и Балкана – али због тога надлежне државне институције Црне Горе нису реаговале. Мехмед II Освајач (осм. тур. محمد ثانى, Meḥmed-i sānī; тур. II. Mehmet, Fatih Sultan Mehmet; 1432 – 1481.) (фатих=освајач) је био османски султан од 1451. до 1481. године.  Мехмед II Освајач је султан који је 1453. године у крви освојио Константинопољ – престоницу хришћанског Источног ромејског царства, а потом је освојио средњовјековне хришћанске државе на простору Србије, Босне и Херцеговине, највећи дио Албаније, највећи дио садашњег простора Црне Горе. “Подловћенска Црна Гора“ је пала под османску окуапцију у вријеме владавине Мехмедовог сина, Бајазита II, 1499. године.

 

Наши политичари образовани у социјалистичком систему образовања или касније у посткомунистичком друштву не знају много хришћанској вјери православних предака, а о исламском вјерском учењу не знају ништа, као ни многи православни свештеници наше митрополије, иако су о смислу и сврси ислама могли да читају у књижевним дјелима владике Петра II Петровића Његоша, у којима је Његош анализирао и дао дијагнозу државне и духовне доктрине ислама. Наши политичари и попови не знају да ислам изражава вјеру кроз остваривање државно-правног поретка, да исламско исповиједање вјере подразумијева формирање друштвено-државног исламског система. Исламско право је персонално, којим сваки муслиман изражава своју вјеру, а не само друштвено, и ограничено на одређену исламску државу. Исламско добро дјело је успостављање муслиманске државе. Исламска духовна доктрина је духовно-државна доктрина. Ислам вјеру види и признаје само као теократију, а неизвршење заповијести јединства вјере и државе сматра гријехом. Исламски идеал је једна исламска држава муслимана, као федерација од Босне до Индонезије, од Пакистана до Арктика и Централне Африке, али са муслиманском мисијом исламизације цијелог свијета. Наши политичари о религијама закључују у аналогијама са светоназорима социјалистичког система, а многи православни попови о исламу закључују кроз своју хришћанску вјеру. Наиме, хришћанство је једина религија која дозвољава секуларни друштвени поредак. Једино хришћанство не проповиједа успостављање хришћанске државе као обавезу хришћана. Заправо, грађанско друштво је изграђено према хришћанским светоназорима новозавјетног друштвеног поретка.

 

Сва хришћанска и немуслиманска друштва Средоземља и свијета, од средњег вијека до данас, која су прихватила исламску заједницу као друштвено прихватљиву доживјела су у свом друштву насиље и прогон до потпуног маргинализовања хришћана и иних немуслимана од стране исламске заједнице. Европска секуларистичка друштва која су изграђивана на начелима људских слобода и грађанских права ослобођења од робовласничког система, која су у школске програме увела антихришћанска начела образовања и законску заштиту антихришћанског друштвеног понашања као наводна начела слободе од хришћанских моралних норми, прихватила су и финансијски помажу исламску заједницу која спроводи робовласнички начин живота у својој заједници који јавно демонстрира нехуманим начином облачења жена – тако да су тијело и лице жене прекривени специфичном врећастом одором са разрезом за очи да би могла да види куда хода и обавља одређене послове. Каква је то религија која женама забрањује руковање са мушкарцима, осим са својим мужем, обавезује на сакривање лица и тијела, а имамима и вјерницима дозвољава вишеженство (полигамију) и хареме (арап. حرم – полигамијски затворени приватни простори за «супруге», конкубине и робиње богатих муслимана, а раније и Калифа као вјерских и политичких владара свих муслимана)? Дакле, да ли је могућ живот са исламском заједницом у секуларном друштву?

НАРАТИВ НЕООСМАНИЗМА

Исламистичка идеологија Турске је званично представљена као државни програм турске спољне политике у првом мандату турског предсједника Таипа Ердогана, под називом „неоосманизам“ – као државна доктрина обнове утицаја и доминације муслиманског становништва и муслиманске мисије на простору Балкана и иног простора који је био под отоманском окупацијом. Политичари у Црној Гори као да нису обавијештени о глобалним геополитичким односима и догађајима. Политичке представе политичара у Црној Гори, левичара и десничара, су базиране на идеолошким левичарским представама свијета. Зато нису читали књигу турског дипломате, бившег министра иностраних послова и предсједника владе Турске, Ахмета Давутоглуа, „Стратегијска Дубина“, познатог као протагониста исламске идеологије „неоосманизма“, у којој је описана турска спољна политика и муслиманска мисија према Балкану…

Колико је озбиљно осмишљен пројекат политичког приступа Турске Балкану свједочи цитат из Давутоглуове књиге у којем описује три концентрична геополитичка круга у којима  се спроводи турски утицај различите дубине и интензитета. Први је тзв. Ужи круг, који чине Косово и Метохија (дакле Србија), Албанија и Македонија; други је тзв. Централни круг, који чине Грчка, Србија, Бугарска и Босна и Херцеговина, док последњи „Спољни круг“ чине Хрватска, Мађарска и Румунија и он за Турску није примаран. Међутим, Црна Гора се као медитеранска држава налази у првом неоосманском кругу турске Стратегијске дубине у којој се неоосманска политика спроводи преко агенде албанизације Балкана, као и у вријеме отоманске окупације, али у неоосманском муслиманском мирнодопском мигрантском концепту и преко програмског насељавања турског и иних исламских народа.

 

„За Турску је најважније да Албанија и албански национални корпус што више ојачају. Албанији се не сме дозволити да и даље буде слаба и сиромашна земља, јер би у том случају Италија и Грчка тамо појачале своје присуство, сузбијајући турске политичке амбиције и регионалне интересе. Давутоглу је посебно свестан комплексности и контрадикторности укупног проблема албанско-македонских односа, као и ризика да њихово погоршање отвори врата приливу грчког, бугарског и српског утицаја на ову интерно политички подељену и де факто растрзану земљу. Зато – истиче Давутоглу – Турска мора да ојача албанско-македонско државно јединство, и да створи све услове да Албанци максимално искористе своја људска права у Македонији како би очували поредак и интегритет ове нестабилне државе.“

Спровођење стратегије неоосманизма је постало видљиво и у обнови војно-вјерске окупације Косова и Метохије, коју је извршила атлантско-албанска алијанса 2000. године. Главна НАТО војна формација на Косову и Метохији је турска војна касарна код Призрена коју је турска војска назвала Султан Мурат, по османском султану који је водио освајачки војни поход на Балкан против средњовјековне српске државе и који је погинуо у сукобу са српском војском у Косовском боју 1389. године. У мисији КФОР-а сада има више турских него америчких војника. Почетком јуна 2023. године око 500 турских војника механизоване пјешадијске бригаде НАТО-а почело је да пристиже на Косово и Метохију. Према подацима НАТО-а од укупно 4.511 војника КФОР, 780 је из Турске, док је из Сједињених Америчких Држава распоређено 679 војника.

Република Турска сваке године у Константинопољу (Истанбулу), и широм Турске, организује прославу османлијског освајања Константинопоља 1453. године. (Назив Истанбул је као званичан назив за Константинопољ уведен 1923. године након проглашења Републике Турске). Стотине хиљада Турака са турским званичницима учествује у прослави османског освајања Константинопоља. Турска војска учествује у свечаном строју у турским традиционалним војним униформама, а војни оркестар Мехтер свира ратничке пјесме о освајању престонице православног хришћанског свијета – Константинопоља. Окупљени грађани кличу када се у визуелно-сценској представи руше древне зидине Константинопоља на којима хришћански Цар, Константин XI Палеолог Драгаш, гине бранећи град од отоманског освајача и када исламски ратник на зидине града постави муслиманску заставу.

Подсјетимо, када су отомански освајачи окупирали Константинопољ многе хришћанске храмове су срушили, а које нису пренамијенили су у џамије и на њима саградили минарете. Сведочанство таквог исламског скрнављења светиње хришћанског храма је монументални храм Свете Софије у Константипопољу који је претворен у џамију, у којем су малтерисани хришћански мозаици и саграђени минарети. После свргавања Калифата од револуционарних снага, почетком прошлога вијека, и непотпуног ослобађања Грчке од османског окупатора, свјетски конзерватори су у храму Свете Софије рестаурирали многе мозаике, који нису уништени него само премалтерисани, откривајућуи свијету највећа мозаичка и ликовна умјетничка дјела која су и данас симболи хришћанске културе.

Празновање освајачких ратова исламског империјализма представља наставак политике Османског Калифата. Државна доктрина Турске је заснована на исламској империјалној идеологији. Турска партија на власти у предизборној кампањи и спољној политици промовише неоосманизам, што значи да неоосманизам подржава већина муслиманског народа Турске – политику исламског империјализма као историјског исламског права на покоравање свијета, а посебно покоравање држава и градова који су били под отоманском окупацијом на Босфору, Балкану, Блиском Истоку… Таип Еродган са својом странком Партија правде и развоја (АКП) правду и развој Турске види у «повјесном праву» окупатора на посједовање простора који населе муслимански мигранти, или војно освоје, као у вријеме отоманске окупације.

 

Муслимани свој календар не рачунају од рођења муслиманског пророка Мухамеда 570. године, или његовог почетка проповиједи 610. године већ од Хиџре јула 622. године, од муслиманског „светог“ освајачког похода из Меке у Медину (некада Јатриб) у којој је побијено и протјерано хришћанско и немуслиманско становништво. Освајање Медине (Јатриба) је почетак муслиманске милитантне мисије војно-вјерског освајања свијета и успостављања муслиманског мира. У исламско-евроатлантском стратешком савезу република Турска је прешла на грегоријанск католички календар али је наставила календарски континуитет прославе војно-вјерског похода Мухамеда из Меке на Медину и прославу прогона православља и освајања Константинопоља.

Истим историјским освајачко-окупаторским правом Њемачка и друге државе Вермахта у Другом свејетском рату би могле да прослављају освајања и окупације градова и држава Европе и Балкана. Такође, Аустрија би истим «историјским правом» могла да празнује освајачке подухвате Аустроугарске монархије на Балкану. Правом и принципом окупатора, Турска, Њемачка и Аустроугарска монархија би могле наизмјенично да прослављају годишњице окупације и рушења балканских градова. Шта би рекли левичарски политичари и новинари и левичарске невладине организације Црне Горе када би неко предложио обнову објеката нацистичке окупације Црне Горе? Да ли би то назвали нацистичким наративом? Дакле, према освајачко-историјском праву, што окупација траје дуже слава освајача је већа, освајач стиче легалност и легитимитет међународног права остваривања освајачких вјерских и политичких пројеката. Наиме, што сарадња са окупатором траје дуже она постаје легитимна, легална и историјски идентитет који треба поштовати као повјесно и политичко право.

Историчарима је познато да је османско освајање Константинопоља било османско војно-вјерско позиционирање на Истоку и полазиште покретања отоманског освајачког похода према Западу. Стратегија Европске алијансе је била и успостављање стратешког савеза са исламском империјом, заустављање отоманског освајања и исламског империјализма на простору православних хришћанских народа, чиме је римокатолицизам решавао религијски ривалитет са православним хришћанством – да после отоманске окупације Константинопоља, погибије ромејског цара и отоманске окупације апостолских патријаршија, папство преузме примат поглавара хришћанства и вјерског владара Васељене. Али, за исламски империјализам и муслиманску мисију Босфор и Балкан су биле базе полазишта за војно-вјерске походе према римокатоличким и протестантским државама Европе, у којој је до данас ислам остварио духовну и демографску доминацију и диктатуру, проширујући простор исламске заједнице и потискујући домаће немуслиманско становништво.