Два су процеса у Србији данас на делу. Један је духовна обнова, видљива по томе колико су нам цркве пуне нарочито младог света. Литије у Црној Гори обновиле су снаге целог српства и на јавну сцену извеле нова поколења светосавске омладине. Из тога проистиче све боља и оригиналнија уметничка, филмска, књижевна продукција. Из Републике Српске нам долазе ветрови трезвености и јасне српске свести, исковане у ратним искушењима. С друге стране, Српска црква ни у Србији није поштеђена напада и правих медијских кампања. Велики делови нашег друштва дубоко су обездуховљени, непријатељски расположени или суштински незаинтересовани за све што има везе са српским предањем. То води ка општој збуњености и неспособности да се дефинишу приоритети. На дневном реду је основни, духовни и физички опстанак српског народа, каже у интервјуу за Српске народне новине др Милош Ковић.

Мултиполарни свет је чињеница. Творен и твори се пред нашим очима. Усуђујете ли се да погледате у скору па и ону даљу будућност тог таквог света?

Мултиполарни свет настаје у порођајним мукама, које доносе нове сукобе и ратове. Сукоби у Украјини и на Тајвану, сутра можда на Балкану, имају потенцијал да послуже као поводи за светски рат великих сила. С једне стране, постоји претња Армагедона, уз употребу нуклеарног оружја. Са друге, мултиполарни свет биће боље место за живот од униполарног, који смо упознали као место опасне амбиције једне земље да влада целим светом и разобрученог насиља над народима који хоће да буду слободни. Велике силе ће пре или касније делити свет на интересне сфере. То ће бити услов каквог-таквог мира.

Где смо ту ми? У којој мери је то раскршће заправо наш крст и можемо ли и како да утичемо на будуће токове тако да не изневеримо претке и потомке?

Српско питање отворено је са разбијањем Југославије и распарчавањем Срба на пет посебних држава, да би потом били протеривани или асимиловани у друге народе. Немци су 1945. подељени јер су цео свет увукли у два страшна светска рата. Срби су се у та два рата бранили и масовно страдали на победничкој страни. Па ипак су, захваљујући Титовом режиму, спонзорисаном са Запада, после 1945. третирани као да су поражени. Издељени су на квазидржавне републике (чак и покрајине), које је Запад, силом разбивши Југославију, претворио у независне државе.

Свет се, међутим, сада мења. Русија се, у самоодбрани од НАТО агресије, уздигла и потврдила као велика сила. У овом тренутку српско питање решава се у сукобу између све слабије ЕУ и све јаче Русије.

САД се под Трамповом администрацијом повлаче из европских сукоба и усмеравају на своју, западну хемисферу, али и на Кину и Блиски исток. Ипак, овде и даље располажу огромним утицајем. Судбина Срба зависиће од наше памети и иницијативе, али и од поделе сфера између великих сила. У западну сферу на силу смо угурани у ратовима с краја 20. века. Све је то, међутим, пена на океанима историје. У њиховим дубинама траје кретање које је у 12. веку започео онај руски монах који је принца Растка Немањића одвео на Свету Гору. Русија је ушла на Балкан као Велика сила 1711. године, када је цар Петар Велики, по наговору Саве Владиславића Рагузинског, владици Данилу Петровићу на Цетиње послао пуковника Михаила Милорадовића и капетана Ивана Лукачевића, како би Србе покренули на устанак. Од тада Русија нити жели нити може да се одрекне наших простора.

Куда иде Црна Гора? Како гледате на судбину Срба, српства, српског бића, српског језика, српске историје овде где се већ вековима косе интереси више вера и народа?

Антисрпска константа у политици западних држава, нарочито Велике Британије, укорењена је у културној предрасуди о Србима као продуженој руци Русије, пруженој ка Средоземљу. Зато су Црна Гора и Србија у 19. веку спречаване да се уједине са сународницима на обалама Јадрана. Када је Црној Гори дозвољено да ослободи Бар и потом Улцињ, забрањено јој је да има флоту. Уједињење Приморја са српским залеђем западне силе су дозволиле тек 1918, захваљујући победама и дипломатији Србије, али у саставу Југославије. Када су разбиле Југославију, западне Велике силе, Британија и САД пре свих, одвојиле су Црну Гору од Србије и у њој подржале идентитетски експеримент започет у време Тита, претапања Срба у друге народе. Црна Гора је без икаквог демократског изјашњавања својих грађана утерана у НАТО и премрежена западним новцем и утицајима. Геополитичку судбину Црне Горе одређује њена јадранска обала. Али њена духовна судбина давно је одлучена. Скоро све што у Црној Гори има трајно значење, светиње, манастире, споменике културе, створио је српски народ. Не смемо, наравно, заборавити ни остале народе који ту вековима живе, са њиховим богатим наслеђем. Али они који су Црну Гору јуче одвојили од српства, ту су изградили само тржне центре са страном робом. То је њихово духовно наслеђе. Чак и Порто Монтенегро у Тивту, симбол њихове моћи, изграђен је на доковима које је саградила Југославија. Али и ту је Епископија Светог Саве, Михољска Превлака. Председник општине Тиват је одмерени и разумни Жељко Комненовић. Ту је, под сталном паљбом, укопан на положајима, са својим Грбљанима, отац Мијајло Бацковић. Када вас Момо Вуксановић и Будимир Дубак изведу из Подгорице и поведу у Куче, на гроб Марка Миљанова, ви схватате да је Црна Гора и данас Српска Спарта. Или када са Марком Ковачевићем прошетате Никшићем и схватите да физички не можете да стигнете на сва та представљања нових књига, предавања и изложбе. Сачували смо креативну снагу. Били смо и остали, за све силнике овога света, „тврд орах, воћка чудновата“.

Како видите Србију данас? Можемо ли да кажемо оно Његошево ,,Бог се драги на Србе разљути“?

Два су процеса у Србији данас на делу. Један је духовна обнова, видљива по томе колико су нам цркве пуне нарочито младог света. Литије у Црној Гори обновиле су снаге целог српства и на јавну сцену извеле нова поколења светосавске омладине. Из тога проистиче све боља и оригиналнија уметничка, филмска, књижевна продукција. Из Републике Српске нам долазе ветрови трезвености и јасне српске свести, исковане у ратним искушењима.

С друге стране, Српска црква ни у Србији није поштеђена напада и правих медијских кампања. Велики делови нашег друштва дубоко су обездуховљени, непријатељски расположени или суштински незаинтересовани за све што има везе са српским предањем. То води ка општој збуњености и неспособности да се дефинишу приоритети. На дневном реду је основни, духовни и физички опстанак српског народа. Геноцидни процеси, започети у претходним вековима, нису окончани. У Србији се, међутим, исцрпљујемо у сукобима око мање значајних тема, док се суштинска питања одрицања наших власти од Косова и Метохије, распарчавања Србије, положаја српског народа у региону прећуткују и пренебрегавају. То се ради смишљено и систематски. А Косово, као што знамо, није само политичка тема. Зато је ово његошевско упозорење сасвим на месту.

Готово свакодневно се дешава да чујемо да ,,држава Косово“ присваја нашу баштину и као своју је промовише у свету. Чак је и Црна Гора била поприште борбе за светиње наше. Како да се боримо данас у време када лажима и кривотворењима иде на руку модерна технологија, начини на које информације ,,путују“ и све већа површност и равнодушност оних до којих те информације допиру?

Покушаји присвајања српске духовне и материјалне баштине само су део процеса затирања српског народа. Сви геноциди у историји човечанства окончавали су се преименовањем наслеђа уништеног народа. Ми смо, међутим, итекако живи и нећемо се предати. На овакве покушаје мора се одговарати правним и научним средствима. Модерна технологија је и у нашим рукама. Захваљујући њој, свако је у прилици да проговори, помогне, нешто учини. Морамо се зато увек запитати шта је свако од нас појединачно урадио да се лажи и отимачина зауставе. Имамо много моћних непријатеља, али наши највећи непријатељи су наша пасивност, летаргија и лењост.

Хоћемо ли стати на пут штеточинама који допуштају да нам уџбенике из историје пишу и потписују они који би да могу избрисали све што се наше историје тиче?

Наша просвета, наука, уметност, политика, привреда, премрежене су страним, често непријатељским утицајима. Одгајили смо изненађујуће велики број припадника образоване средње класе, спремних да „продају веру за вечеру“. Додао бих, као историчар, да је реч и о „продаји струке за вечеру“.

Када се наше новије па и најновије историје тиче, многе генерације су остале ускраћене за – истину. Зашто у уџбеницима нема лекција о НАТО агресији, Херојима Кошара, ,,Олуји“ , погромима, Јасеновцу…

Немам увид у садржаје уџбеника у Црној Гори и Српској, али у Србији има таквих лекција. Оне, међутим, нису смештене у одговарајући контекст и није им дат довољан значај. Уколико и знају основне податке о овим догађајима, Срби нису освестили чињеницу да су народ осуђен на смрт и заборав. Свест о Јасеновцу морала би да буде уграђена у темеље српског националног идентитета.

Где у идентитету једног народа престаје предање а где почиње историја, а где су они нераскидиво повезани?

Предање, као сазнање о трансцедентним, моралним вредностима укорењеним у заједничкој прошлости, које се преноси из нараштаја у нараштај, и историја, схваћена као корпус знања заснован на научном, скептичном сагледавању прошлости, суштински су нераздвојни. Историја, строго гледано, почиње онда када се у предање посумња. У исто време, мудрији историчари схватају да је предање дубље од науке. Треба се само осврнути уназад и уверити се у то колико је квазинаучних, суштински идеолошких парадигми потрошено. Зато историчари мирне савести могу да траже одговоре на питања смисла и значења управо у предању.

Ваша књига „Историја и предање“ апологија је оног осећања властитог достојанства и трајања које постоји у нашем народу одвајкада, а које је под систематским нападом последњих неколико деценија. У средишту књиге је место и улога Косовског завета и црквених предања у историји нашег народа. Истражујете овде у којој мери је Косовски завет условио специфични идентитет српског народа, а са друге открива путање предања у самом разумевању историје?

Различити народи баштине различите врсте предања. Срби у предањима, ако се тако може рећи, заиста не оскудевају. Они су већ вековима митотворци и проповедачи. Али њихова најдуговечнија и најважнија предања, која их осам векова суштински чине оним што они јесу, сачувала је Српска православна црква.

Она је протумачила оно што се 1389. догодило на Косову пољу и утврдила Косовски завет, који у различитим историјским облицима, суштински непромењен, живи до данашњег дана. Схваћен као потврда Новог Завета, па и Светосавског завета датог Господу, да ће се увек и свуда чувати, како се писало већ у добу Светог Саве, „права вера“, као и свест о томе да ће гажење завета са собом донети Божију казну, условили су српско схватање историје. Пропаст српских држава и пад под Турке тумачени су, као у Старом Завету, као последица огрешења и напуштања завета. Нико о томе није убедљивије писао од Његоша; о томе пева Коло у „Горском вијенцу“: „Бог се драги на Србе разљути за њихова смртна сагрешења…“

Посебну пажњу посвећујете односу предањске и модерне мисли, завета и новог доба од Првог српског устанка… До каквих закључака сте дошли истражујући на овом плану?

О томе се дуго може писати и говорити. На Његошево дело може се гледати као на кључ Косовског завета, како је показао Жарко Видовић. „Посвета праху Оца Србије“ потврђује да Његош у Карађорђу види онога ко је Србе вратио у Завет: „Бјежи, грдна клетво, с рода – завјет Срби испунише!“ Зато сам настојао да следим идеју Косовског завета кроз векове, покушавши да оцртам њене главне облике, од настанка Светосавског завета, преко саме Косовске битке, до данашњег дана. Нема крупније стваралачке личности, нити духовног покрета у нашој историји који се нису окушали и огледали у Косовској теми. Из Косовског опредељења, или Косовске етике, проистицале су главне одлуке које су Срби доносили на великим раскрсницама своје историје, од 1389, преко 1594, 1690, 1804, до 1914, 1941, 1991. године.

По многима је ова књига превратничка… Зашто?

У 19. и 20. веку имали смо велике историчаре. Данашња српска историографија, уз часне изузетке који стају на прсте једне руке, остала је, међутим, заглављена у потрошеним парадигмама из доба хладног рата и униполарног света. Природан и нужан научни скептицизам усмерава се готово искључиво према српским предањима и историји; просечан српски историчар, међутим, и данас гаји наивну веру у супериорност западне мисли и науке над свим што може да настане на „неразвијеном“ Балкану. По његовом мишљењу, узети српско Предање и Косовски завет за полазну тачку у тумачењу духовне историје српског народа, значи напуштање тла научности. Много је боље (и исплативије) користити, на пример, изанђале и у озбиљној науци одавно напуштене, неоколонијалне теорије о „модернизацији“. Јер о томе шта јесте, а шта није наука одлучује се у Берлину, Оксфорду, на Сорбони, на Харварду. Свој докторат радио сам баш на Оксфорду и ту сам га објавио. За разлику од просечног српског историчара, добро познајем тај свет. Зато мислим да нам је потребан поглед изнутра, а не са Запада, на српску прошлост. Бити аутентичан, свој, суверен у мишљењу, а не бледа копија овог или оног узора, стварати оригиналне парадигме – то је, верујем, данас главни задатак наших хуманистичких и друштвених наука.

У другом делу књиге посветили сте пажњу оним делима и личностима који су афирмисали или омогућили да се заветни смисао историје као непрекидна присутност предања пројави у модерном добу. Предмет Ваше пажње су Свети владика Николај, митрополит Амфилохије, владика Атанасије, Жарко Видовић…

Верујем да се управо у њиховим делима налази та аутентична перспектива, неопходна за сусрет за искушењима наше савремености, али и за унутрашње разумевање наше прошлости. Њима би требало придодати још неколико имена, међу којима су најважнији Његош и Ава Јустин Ћелијски. Сећам се да су моје колеге, заточници „модернизације“ и непорецивости западњачке митологије, који су пре неколико година покушавали да ме протерају са Филозофског факултета (против мене покренули су и судски прогон, који и данас траје), са згражавањем говорили да сам писао „о Амфилохију и Атанасију“ и доказивали да мој рад о њиховом тумачењу српске историје није наука.

Данас, пред нама, „децом овог века“ је велики задатак, очување завета и то Завета Светог Симеона, Светог Саве, Светог Кнеза Лазара. Како кажете „кад му се вратимо, вратићемо се на фабричка подешавања“. Како по Вама изгледа пут тог повратка и одакле он почиње, куда води?

Задатак историчара је да се врати изворима и проникне у умове и срца ових наших, како се у њиховом времену писало, „светих отаца“ или, како би рекле моје американизоване колеге, „очева оснивача“. Уместо понављања пригодних фраза, ваља нам одговорити на питања ко су они заиста били и зашто су утиснули тако дубок печат у историји и самосвести српског народа. То су теме којима се сада врло успешно баве моје колеге са Катедре за општу историју средњег века. О томе су, заједно са нама нововековцима, објавили два капитална зборника радова. Понешто сам о томе и сам написао. Толико можемо ми, историчари. Најважнији део посла на повратку Завету је на нашој Цркви, просвети и медијима. Ту је реч о дефинисању онога што је Слободан Јовановић звао „српским културним обрасцем“ или, данашњим језиком речено, званичном националном културом. Она би морала да у својој сржи има Светосавски и Косовски завет, али да буде довољно отворена да у себе прими и стваралачки обради све културне слојеве присутне у нашем сложеном наслеђу и савремености. Али, и то је огромна тема која би на овом месту заузела превелики простор.

Премда кажу да је „историја учитељица живота“, тврдите да „наше политичке, медијске, академске елите одбијају да уче из историјског искуства и не размишљају о томе шта би на њиховом месту учинили Јован Ристић или Никола Пашић, него шта би рекли Урсула фон дер Лајен или Каја Калас“. Зашто је то тако?

Културе се хране најразличитијим соковима. Оне не могу без размене са спољним светом. Али, уколико је страних утицаја превише, уколико је реч о процесу колонизације и подјармљивања, она губи своју аутентичност и креативну снагу. Школовани Срби су у 18. веку почели да се окрећу од Јерусалима ка Бечу и од Свете Горе ка Јелисејским пољима.

Упоришта су потражили у западним идеологијама, уместо у сопственом искуству. Српски идентитетски експерименти доведени су до апсурда у 20. веку, у ери титоистичког југословенства. По мом мишљењу, потребан нам је трезвен поглед на стварност, заснован на историјском и предањском искуству, а не на помодним, увезеним идеологијама.

И на крају, вратићу се на песниково: „…данас нама кажу деци овог века да смо недостојни историје наше…“ Да ли смо је достојни и како да је будемо достојни?

На први поглед, одговор је изразито негативан. Ипак, сваки дан је испит. О томе јесмо ли или нисмо у Завету, јесмо ли достојни Светог Саве и Светог кнеза Лазара, сами одлучујемо готово сваког тренутка, када бирамо између Небеског и земаљског царства, између истине и лажи, правде и насиља, љубави и мржње, подвига и издаје. Та борба у нама неће се окончати све док смо на овоме свету. Зато нам слободу нико не може одузети. Она је увек ту, са нама, на дохват руке.

О саговорнику

Милош Ковић (Шабац, 1969) је српски историчар, доктор историјских наука и доцент на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Области његових истраживања су Међународни односи (крај 18. – почетак 20. века), као и Историја политичких идеја (крај 18. – почетак 20. века). На Универзитету у Оксфорду боравио је на стручном усавршавању академске 2004/2005. године. Учествовао је на међународним конференцијама у Лондону, Фиренци, Јени, Софији, Београду… Предаје општу историју новог века на Одељењу за историју Филозофског факултета, Универзитет у Београду, и на Катедри за историју Филозофског факултета, Универзитет у Источном Сарајеву. Учесник је неколико научно-истраживачких пројеката у организацији Института за савремену историју у Београду, Филозофског факултета и Балканолошког института САНУ.

(Разговарала: Мила МИЛОСАВЉЕВИЋ)