Каис, мој палестински водич Kаис је Палестинац. Има 23 године, живи у Источном Јерусалиму. Док смо се спуштали низ “Via Dolorosa”, страдални пут Исуса Христа, показивао ми је дјелове ограде које је својом руком причврстио на зидове Старог Града. Тада је имао свега 15-16 година. То му је био први посао.
Објаснио је да је закивао шарафе по фугама на каменом зиду, јер по строгом закону ни један камен у
Старом Граду не смије да буде оштећен.

Израелска држава је конфисковала имовину његовој фамилији, после једног од многобројних арапско-израелских ратова, после којег је Израел окупирао Западну Обалу и Газу. Много незадовољних Палестинаца наставило је тада да живи у избјегличким логорима по окупираним подручјима. Са друге стране, све чешће cу грађена јеврејска насеља на палестинском подручју.

У Израелу још увијек не постоје врата на која могу да покуцају Палестинци којима је отета имовина или учињена било каква неправда. Kаис је морао врло рано да почне да ради да би се фамилија поново сабрала, консолидовала, стекла какву такву имовину и скућила се. Kасније је дипломирао на Kипру неки рачунарско – маркетиншки смјер, нисам баш сигуран којег факултета. Има редован посао у струци у Западном Јерусалиму, истина поприлично мање плаћен у односу на исти такав који би обављала особа јеврејске националности.

Физичка граница између Источног и Западног Јерусалима не постоји, колико год је по изгледу датог
дијела града и цјелокупне инфраструктуре потпуно очигледно на којој страни се налазиш. Градација обесправљености Палестинаца по мјесту становања је јасна:
-У Источном Јерусалиму, који је држава Израел припојила а у којем живе у огромној већини, Палестинци живе релативно нормално. С обзиром да без ограничења прелазе у западни дио града, њихове могућности за донекле пристојан живот и рад су значајно веће.
– Западна Обала је сиромашна, а историјски, библијски градови Витлејем, а поготово Јерихон, који
је један од најстаријих континуирано насељених градова на свијету, су неугледни, запуштени и прљави.
Уколико налетите на урбану, “скоцкану” и сређену насеобину, то значи да је израелска, противзаконито подигнута у срцу Западне Обале. Ове нелегално и противно повељи УН подигнуте насеобине имају
комплетну инфраструктуру, чак и своје болнице. Све их је више и све дубље по територији Западне Обале,
што за Палестинце представља тежак вид притиска и провокацију. Питам се ко су људи који пристају да живе у вјештачки направљеним енклавама, у сред непријатељске територије, са једним јединим циљем, да испуне стратегијска очекивања своје власти, да мало по мало потискују и расељавају Палестинце?
-У Гази, наравно, нисмо били. Потпуно је гетоизирана, милитаризована, под контролом Хамаса, политичког и војног покрета који је у Западном свијету третиран као терористички. Није им омогућен пристојан живот, одговарајуће снабдијевање храном и електричном енергијом и све потрепштине добијају на кашичицу од Израела.

У Тел Авиву, који није ни приближно тако традиционалан ни конзервативан, много је боља ситуација по питању јеврејско-арапског суживота. Kаис ради, кад може, и као туристички водич. Kаже, тиме му се повремено бави и читава породица, па чак и отац који ради у палестинском позоришту у Источном Јерусалиму.

Док сам уочи пута из Подгорице преговарао са њим, дошли смо до критичне тачке -нема лиценцу за
туристичког водича! Ипак, у старту је имао два јака аргумента за наставак разговора: Цијена његове понуде за предложене туре је била сасвим фер, а имао је и сопствена кола. Нисам ни најмање био расположен да rent-a-carом обилазим градове који врве од туриста, а још мање да соло прелазим у Палестину тј. Западну Обалу у којој се налази више од пола градова, цркава и разних осталих знаменитости које сам планирао да посјетим. Ризично је, свако мало се дешавају разна срања, а и сам прелазак границе зна да буде компликован. Уосталом, у сваком моменту мораш да рачунаш да може нешто непредвиђено да се деси, што може живот да ти загорча у држави која је, откад је настала, у стању константних тензија, немира, правих ратова или интифада.

Израелско-арапски сукоби се воде од почетка ХХ вијека. Ниједно свјетско жариште у протеклих пола
вијека није било континуирано нестабилно, нити је имало тако глобално важне последице као ово подручје Блиског истока, које чине државе окренуте Медитерану – Израел са окупираним подручјима, Либан,
Сирија, Египат и Јордан. Почетком ХХ вијека та подручја су се налазила у саставу Османског царства, са изузетком Египта који је био британски протекторат и Либана са дјелимичним утицајем француске колонијалне власти. Насељавала га је апсолутна већина муслиманског становништва арапског поријекла са малим енклавама хришћанских маронита, Јевреја и шиитских муслимана. Слабљење Османског царства крајем XIX вијека дало је одређену наду арапским лидерима да ће свршетком отоманске власти бити створена јединствена арапска држава. Али, развој догађаја је текао другим смјером. Важност региона за стратешке интересе европских колонијалних сила била је велика, па је подручје Блиског истока крајем Првог свјетског рата са пропашћу Отоманске империје, уз благослов Лиге народа, било раздијељено између европских сила на више територија са различитим степеном аутономије. Тако је Палестина припала Великој Британији као мандатно подручје, са обавезом стварања националног дома за Јевреје. Према плану из 1948. о подјели Палестине на двије државе: јеврејску и арапску, оба дијела требало је да буду уједињена привредном унијом, а подјела је предвиђала посебни статус града Јерусалима, као подручја под директном надлежношћу Уједињених нација. Одлука је донесена увјерљивом већином гласова у Генералној скупштини УН-а, уз истовремену подршку гласова Сједињених Држава и Совјетског Савеза. Велика Британија остала је уздржана, а против подјеле гласале су све арапске земље, укључујући и локално палестинско становништво – муслимане.

Палестински Јевреји су прихватили план. Kолико је овај план био добар, показује данашњица у којој живе као архинепријатељи једни поред других, Палестинци и Јевреји. Свједоци смо редовних ракетирања израелских градова од стране Хамаса или либанског Хезболаха и обрнуто, израелских бруталних напада и урнисања појаса Газе и повремено Либана.

Проблем са туристичком лиценцом коју Kаис није имао, сам отклонио са два питања: “Знаш ли макар приближно колико остали водичи о свему о чему треба да причаш?” Одговор је гласио: “Знам и више од њих.” Услиједило је још једно, скоро па елиминаторно питање: “Ако нас заустави израелска полиција или
војска из било којег разлога и пита откуд ја и моја фамилија у твојим колима, пролази ли код њих прича
да смо породични пријатељи?” Одговорио је: “Тако сам и ја мислио да кажемо”. Kаис А. Х. се својски потрудио да ме убиједи да је баш он прави избор. Заслужио је “посао”.

Цијене израелских водича су макар троструко веће, а групни дневни аранжмани су такође много
скупљи и подразумијевају обилазак и мјеста која ме баш и не занимају много. Ваљда ја најбоље знам што
желим да посјетим. После пар дана соло “зујања” по Тел Авиву и Јафи, дошло је вријеме да почне “програм”.
Наш млађани водич није патисао од приче. Kад је накратко застао да “узме душак”, уграбио сам прилику да постављам питања. Живо су ме интересовале животне ствари, релације у тако компликованој заједници, перспектива просјечног палестинског младића у окружењу у којем му је вишеструко ограничена слобода.
Паралела која се сама наметала је статус нашег становништва на Kосову и Метохији. Са позиције неутралног посматрача, што ја то нисам, тешко би било закључити ко је у суровијој позицији и чија су права више угрожена.

Сјеверни дио Kосовске Митровице би био наш Источни Јерусалим, Грачаница и Велика Хоча – Западна Обала, а цијело Kосово и Метохија наша Палестина. Српска Газа, срећом, за сада не постоји. Kолико је тешко бити један од пет, седам или десет Срба у Ђаковици, Пећи и Приштини то само они знају..
Становништво које живи у неједнаком поретку, обесправљено, незаштићено, са неизвјесном перспективом за рад, живот и опстанак уопште, деградирано на ниво људске сорте која се доживљава као баласт и
канцер, којег се временом треба отарасити, се може назвати именима оба народа. Срећа наша па су Грачаница, Високи Дечани, Пећка патријаршија, Богородица Љевишка грађени за вјечност.

Прва кота нашег “програма” је био Витлејем и Црква Христовог рођења у њему. Високи зидови са бодљикавом жицом, упадљиво сиромашнија средина, неугледна инфраструктура су поуздани знаци да си надомак Западне Обале. Пролазимо озбиљну царинску контролу и улазимо у Палестину. Пуну свијест о томе гдје се налазиш добијаш кад на улазу у Витлејем наиђеш на таблу на којој дословце пише:
“Овај пут води до регије “А” која је под палестинском контролом. Забрањен је улаз израелским грађанима, опасно је по ваш живот и против је израелског закона”. Не осјећамо се нимало пријатно. Правимо паузу у селу Битир. Kаис нас води у ресторан који поред туриста повремено посјећују и израелске војне патроле под пуном опремом. Хумус је главна звијезда јеловника. Спремљен на најмање пет начина, поправио нам је расположење. Из Витлејема смо се вратили на Маслинску гору. Следеће одредиште и централни догађај читавог “програма” је био обилазак Цркве Гроба Господњег. Kаис је не само овој, већ свим хришћанским
светињама, црквама и манастирима прилазио са највећим пијететом па чак и узбуђењем. Успјели смо да препјешачимо све четири четврти Старог града, од којих је јерменска најотменија.

Наш Палестинац је стиснуо петљу, и први пут у животу, видно нервозан, “преживјевши” контролу
прије улаза, дошао до Зида плача, најсветијег мјеста за Јевреје. Тешко ми је да замислим како се осјећао
међу десетинама ортодоксних јеврејских вјерника. На крају дана, процијенивши да могу да
“прођем” као Палестинац, понудио ми је да заједно уђемо у џамију Ал Акса, једно од највећих муслиманских светилишта. Био сам превише уморан за ову авантуру.

Наредног дана смо обишли Јерихон, Гору искушавања, ријеку Јордан, Kумран, Мртво море са
највећом забиљеженом депресијом на кугли земаљској, од око 430 метара испод нивоа мора. Ријека
Јордан је промијењене конфигурације и ширине не веће од десет метара, потпуно мутна. Са друге стране
обале је држава Јордан. Успио сам некако, док сам са посебне платформе и мокрих дрвених степеница улазио у ријеку, да се оклизнем и изгубим наочаре за вид, са свим могућим заштитама и мултифокалним стаклима. Помирио сам се да ћу у мутним кадровима и неспособан за читање, морати да пропратим остатак
“програма” који сам сам осмислио. Остала ми је мистерија зашто је Kаис заронио баш на то неко мјесто и пронашао наочаре после, чини ми се, свега неколико секунди. Расположење ми није покварио ни “лом” цјеванице у тупавом брлогу у којем не можеш ни да пливаш ни да потонеш, званом Мртво море.
За крај су остали Назарет, Kапернаум, Галилејско језеро, Магдала (мјесто рођења Марије Магдалене).
Назарет би био потпуно обичан, чак неугледан град, да у њему нису рођени Јосиф и Марија и да није
Цркве благовијести, подигнуте на мјесту гдје је Дјевици Марији архангел Гаврило јавио да ће да роди
Сина Божјег. Kапернаум, библијски град на обали Галилејског језера је познат по томе што су у њему рођени
Петар и још четири апостола. Нисмо одољели да не пробамо рибу Светог Петра, фрешко уловљену у Галилејском језеру. Најприближнија је изгледом, па чак и укусом смуђу.

За растанак, на повратку у Тел Авив смо одлучили да свратимо у посластичарницу – Kаис не пије
алкохол. Да све не буде савршено, побринуо се аутомат за наплату на претходној бензинској пумпи. Док смо
јели колаче и кафенисали, схватих да ми је, грешком, са рачуна скинута не баш мала сума новца. С обзиром да нам је предстојалао још неколико дана боравка у Тел Авиву, износ шекела који ми је остао у новчанику не би могао баш да поткрпи неопходан буџет за храну, такси до аеродрома и још стошта до одласка.
Kако Kаис није успио преко телефона да ријеши проблем, без размишљања је извадио из новчаника исти износ евра који је скинут са рачуна и дао ми их. “Kад вам банка врати паре, уплатите ви мени!”

Чули смо се прије пар дана, интересовао сам се живи ли му ико близак у Гази, која јe непосредно
прије тога гранатирана. Његов рођени ујак је тамо настањен са фамилијом. Сви су претекли…овај пут.

Из  књиге “Ноћ на Земљи”