Преминуо је недавно познати француски и свјетски глумац Фабјан Марсел.
Фабјан Марсел?
Сигурно вам то име и презиме неће ништа значити и с правом ћете се запитати – какав је то познати француски, па још приде и свјетски глумац, а да уопште нијесте чули за њега?
Да вас не буни, да одмах то разјаснимо и рашчистимо, у позним годинама, тачније у осамдесетидеветим, из куће на свом имању у Душију, недалеко од Париза, из земаљског живота искорачио је у неки други свијет, непознат и недокучив, у којем је једно само познато и извјесно, а то је да су сви они који су тамо заувијек одвојени од оних које су оставили – Ален Делон! Име и презиме веома лако за памћење, као да је наше, а не знам да ли би га тако памтили и запамтили само као Фабјана Марсела. Мислим да ипак не би, без обзира на његову изванредну глуму, доста је добрих глумаца на свијету и многи би говорили ,,то је онај што је глумио у том и том филму, како му оно бијаше име и презиме“ и на томе би се завршавало.
Овако – Ален Делон, Алеен Деееелоон је Ален Делон!
Са ликом као да је из вашег села, сокака, улице, као да је ваш, наш, пријањао је уз велико платно као да је његов саставни дио, као да га је неко, Боже ми опрости, налијепио, као да је тамо одувијек, као да се тамо родио, растао и умро, као да никада и није са њега сашао.
Један мој земљак, када је боравио у Паризу у потрази за оцем који је нестао у ратном вихору, причао је, а колико му је било вјеровати, да се помало и разочарао кад је уживо видио Делона.
– Једно ти је филм, а друго ти је јава, буразеру! – изустио је тада тим поводом – Мислио сам да је то неки грмаљ, дасован, брате, са оном нашом фацом, а он, куме, да га сретнеш на беранском корзоу или у Кнез Михаиловој, у Београду, не би ни обратио пажњу на њега. Тако ми се можда учињело. Таквих има, прика, на сваком кораку.
Е сад ко зна да ли га је уопште и видио, јер наши кад стигну у неки велики град, негдје по свијету, а потом кад се љети врате на кратко или због нечег пропадну и онда за стално, тада извиру њихове разне приче отуда, пуне хвале, спочитавања о наводној успјешности, па и о томе да су познавали или макар видјели неке познате личности, највише из свијета филма и спорта, јер су за већину таквих сликарство, вајарство и књижевност, умјетност уопште, ипак, велике непознанице. Међутим, у то доба кад је мој добри земо био у Паризу Делон није губио вријеме и доконисао по улицама и њеним ћошковима, на трговима, на обали Сене, поред Ајфеловог торња, па да га оно сретнеш из затрке, као што то среташ неког свакодневно у својој улици. Није се у то вријеме ни возио градским превозом, аутобусима, трамвајима, тролејбусима, па ни возом, није одлазио на пијаце да купи зелениш и воће, па то све, ипак, остаје само у домену нечије маште или, хајде нека буде и збиље, али ухваћене само на секунд-два и ништа више, а, наравно, и недовољних да се помније удубиш у нечији лик и грађу. Наравно, мора се признати, а и сасвим је и јасно да није исти нечији изглед на великом платну и уживо; то скоро свако зна, али ми понајвише памтимо оно што нам се приказује, а не оно што сретамо…
Ален Делон јесте био средњег раста, али сасвим довољног, иако је познато да код нашег народа висина уз добро физичку грађу зна често да одигра неку улогу у нечем. Међутим, било је познатих, а растом високих глумаца, као што су то, рецимо, Гари Купер, Кери Грант, Грегори Пек, Рок Хадсон, љепотана, такође, са изгледом, али и са тјелесном грађом наших горштака, правих динараца, али се ипак, чини ми се, у нашем народу највише одомаћио – Ален Делон.
Наше цуре плетикосе и руменуше прихватиле су тај делоновски лик као израз неке посебне, оне праве мушке љепоте и кад би се заљубиле у неког, шаптале су другарицама опис тог лика:
– Фикти Ален Делон.
Са те три ријечи објашњаван је физички изглед младића у којег су заљубљене, а које су га кратко и јасно дочаравале. Да ли је дотични имао нешто већи и криви нос, дебеле ноге, уска рамена, рилаве усне, то је нешто друго, али јој је, а можда и само њој и ником другом, личио на Алена.
Одговор другарица је бивао веома кратак:
– Ухххх…
А он је садржавао у себи више од рецимо десет сабијених простих и простопроширених реченица, носио је у себи и дивљење, у то не треба сумњати, али помало и оне уобичајене женске зависти…
Стварни Ален Фабјан Морис Марсел Делон рођен је у предграђу Париза, у Соу, у улици Худан, број 99, од оца Франсое Фабијена, управника и власника омањег биоскопа ,,Ле Реџина“ и мајке Едит Мари Сузан Арнолд, апотекарске помоћнице и позоришног референта у том биоскопу.
Породица Делон је поријеклом из Сент-Винсент-Леспинаса, у Тарн и Гарони. Памте све од петнаестог вијека, од Жана Делона. Аленов прадјед са очеве стране био је Фабијен Патрик, грађевински инжењер, одликован орденом Легије части. Ален је имао у себи и корзиканске крви, јер му је бака по оцу, Марија-Антоанета Еванђелиста, била Корзиканка из Прунели-Ди-Фјуморбеа. Дјед по оцу, Жан-Марсел био је порезник, са службом, једно вријеме, управо на Корзици. Добили су у браку двоје дјеце: кћерку Жану- Лудидору Адел и сина Франсоу Фабијена.
Аленов дјед по мајци, Алфред Луис Арнолд био је жандарм у коњици. Оженио се Маријом Минард, која је једно вријеме била модел чувене Жане Ланвин.
Ален Делон, глумац због чијих се филмова дуго стајало у реду за карте или су се набављале код тапкароша, био је и остао прави мангуп, који је успио да се извуче из раља криминала, барем јавно, да постане одличан глумац, пјевач, рецитатор; био је и војник-ратник, упознао је и тајне позоришне умјетности, упркос томе што није завршио студије, па, чак, ни учење у некој значајнијој школској установи, а одавао је утисак, засигурно не лажни, да је образован и паметан. Од својих предака, али и са улице, јер и она ако се схвати како и треба може да буде својеврсна школа живота, покупио је оно што је било потребно за животно искуство, а одбацио је оно што не вриједи и није се превише обазирао на разне оптужбе уперене против њега, највјероватније смишљене и с неким посебним разлогом.
Човјек је исти свугдје у свијету, ма које боје коже био, ма којих религиозних убјеђења – поред оних добрих особина постоје код многих и оне друге, као, рецимо, склоност ка свађи, а затим су ту сујета, мржња, завист, љубомора, лоповлук, разни злочини и убиства, пљачке, отимачине, а степен развијености неке земље огледа се у томе да је у њој закон толико јак да такве појаве оштро кажњава и своди на знатно мању мјеру од оне уобичајене.
Посебна мржња и завист је испољена и видна ако је неко успјешан у послу, паметан и лијеп. То наш народ тешко да може да поднесе у већини случајева, а кажу да је тако и у бијелом свијету. Више воле будале и ругобе, јер им се онда чини да су изнад таквих. Оне лијепе никако не могу да сваре, што је ван памети и увијек покушавају да им нађу некакву ману. Много је теже лијепим мушкарцима да нешто остваре, не рачунајући наравно филм, позориште, а донекле им је и отежан успјех код жена, јер је љепота управо кочница. Тако тај пут до женских срдашаца зна и да буде трновит – најприје, може неко и да је лијеп, али и да нема у себи ону духовност и посебност која може да разбуди осјећања, а може бити и глуп и ето ти белаја. А ако поред љепоте и исијава нечим што зрачи и привлачи, опет настају потешкоће, јер већина жена насиједа на увријежено мишљење да лијепи мушкарац жели само да је искористи и потом напусти и то их спутава да се веза разбукта. Такво њихово размишљање није у већини случајева тачно, не рачунајући оне исувише заљубљене у себе и себичне, јер љепотани знају да буду пажљиви према изабраници, прави заштитници. Но, када се због тога, због те неоправдане бојазни жена одлучи за ружног мушкарца, очекујући од њега поштовање и љубав, често се деси да буду изигране.
Ален Делон је био без сумње лијеп, успјешан и паметан онолико колико му је било и потребно да успије, можда је боље рећи да је био како оно каже наш народ за неког ,,природно бистар“, таквог изгледа да је напросто несхватљиво да у његове гене није уграђен и макар малецки наш, јер је много више личио на наше људе, него ли на Французе, а то би се могло рећи и за његовог великог пријатеља чувеног Жана Пола Белмонда, који му се недавно и придружио; срео сам неколико наших људи са Жановим ликом, а један од њих је био и наш комшија, по мајци и својта, један уистину добар човјек, помало и боем, Вујица Бато Томашевић.
Неки наши писци-новинари писали су офрље о Алену, онако од ока, служећи се понекада и неистином, без неких опипљивих и вјеродостојних података, а све у сврху подизања важности своје личности и тиража новина за које су писали, па и књига, али и због лаке зараде, иако га никада нијесу видјели, нити, пак, разговарали са њим…
Наравно, већина из тих времена и из тих генерација, имала је свој став и своје мишљење, није се обазирала на све то и вољела је да макар и мало личи на Алена Делона, да их наше раскошне љепотице, без шминке, витке грађе, које су украшавале корзо и лимско-бистричке плаже као горске виле, нимфе и сирене, упореде са њим, па било то и тајно код неке од другарица, па да та тајна процури до њих када тада, неки пут, чак и онда кад је касно, онда кад су сви у неким позним годинама и обузети неким другим мислима.
Беранске љепојке нијесу умјеле или су то вјешто криле, да макар у наговјештају искажу дивљење према нечијем физичком изгледу, рецимо, према нечијим плавим очима. А то су знале да ураде прелијепе дугоноге Београђанке, али и из других великих градова, отворене у својем првом наступу, али пут до њиховог срца је, ипак, био напоран, јер си поред изгледа требао и још понешто да знаш – најприје да си уљудан, образован, да умијеш да свираш гитару, трубу или, пак, усну хармонику, и не само то, него и да добро пјеваш, нарочито најновије забавне и рок пјесме, затим да рецитујеш пјесме познатих домаћих и свјетских пјесника, незаобилазни су били Шантић, Дучић, Бранко Радичевић, Јесењин, Лорка, онда да познајеш књижевност уопште, као и филмску умјетност.
Они који су у то вријеме пристизали у Београд из чувене беранске гимназије, могли су, унеколико, да се носе са свим тим, јер су били те среће да су им предавали већином врсни професори и професорице и зато јер су у својим породицама имали сличне назоре; тако је било и током осмогодишњег школовања, а ту је била и једна права бисерна ниска Беранаца и Беранки, београдских студената, који су љета проводили са њима, на плажама, на улици, на планинима, уз причу о тајанственом велеграду с великим срцем, који и њих очекује, с жељом да их очински загрли и пригрли.
Берански младићи су махом хтјели да изгледају као Ален Делон, али је то многима било незамисливо, иако су га опонашали у свему, баш као што су то радили они којима је узор био Елвис Присли. Занимљиво је, али је веома мало, готово никако, било оних, који су хтјели да буду као наш Марко Краљевић, високи, широких рамена као трокрилни креденац, с брчинама, јаки к’о земља…
Међутим, и они из других градова, па и земаља, у којима су многи од њих боравили, исто су се тако понашали; наиме, и они су прихватили изглед Алена Делона као некакво мјерило љепоте и доброг физичког изгледа.
Тако су се, а не тако давно, неки увјерили у то! Наиме, једном власнику продавнице кожних јакни и остале вриједне робе усред Капали чаршије, у Истанбулу, некадашњем Константинпољу, чистокрвном Турчину, и то не тако старом, па да човјек каже, ето то је све њему из његових млађих дана, узор за нечији добар изглед био управо Ален Делон. Кад се једном тако пробала нека од његових уистину дивних јакни, кад се намјештао њен оковратних уз врат, подизале обрве, па потом и стављале обавезне сунчане наочаре, а то све испред великог огледала, онда је он усхићено узвикнуо:
– Алеееен Делооооон!
Наравно, био је сасвим искрен и отворен, јер иако му је био крајњи циљ да прода своју робу, што је и намјера сваког трговца, није хтио ради тога да упореди неког са Аленом, а да то макар мало и не заслужује.
Кад, ипак, из прве није дошло до обостраног договора око цијена и кад се послије изречене захвалности због послужења чајом и љубазности напустила његова продавница, послије једно двадесетак проходаних метара несуђеног купца, усред невиђене гужве, трговац је опет узвикнуо, али овог пута знатно јаче:
– Алеееееннн Деееелооооннн…
Купци, трговци, пролазници, туристи, шетачи окретали су се тражећи у тој маси Алена, а ,, Ален“, додуше виши и крупнији од правог, вратио се у продавницу и добио је јакне по повлашћеној цијени.
Постојали су згодни момци у Беранама, али и даље, било је то још здраво вријеме, који су подсјећали, рецимо, на Гари Купера, Грегори Пека или, пак, на неког другог дасована. Међутим, пажњу дјевојака највише су заокупљали они који су барем малчице подсјећали на Алена Делона. Било је то и вријеме плавог и чистог још незагађеног неба, исто таквог мора и језера, вријеме плавог Лима и вријеме плавих очију! Ко је имао плаве очи, па и оне свијетло зеленкасте, имао је богатство којег, у већини случајева, није био свјестан.
– Онај плавооки као Ален Делон! Какве су му окице, мајко моја мила! – саопштавале су своје тајне једна другој дјевојчурци, дјевојке, на неком скровитом мјесту, трудећи се да се кобајаги случајно нађу на мјесту испод липа и платана на златном беранском корзоу гдје би из близине могле да виде кад ће да прође њихова несуђена љубав или док доконише са друштвом.
А многи младићи беранског асфалта и околине, маштали су, између осталог, поред тога да заврше студије са чистим десеткама, да измисле нешто што дотле није нико, да измијене набоље своје окружење, да постану познати писци, сликари, спортисти, глумци, да буду познати тучери, глумци, спортисти, али и о томе, о зашто то крити, да ће их Делон, ако опет којим случајем наврати у Београд да сними неки филм, некако и запазити у том тјеснацу успомена, разних дешавања, у том вртлогу наде, у том чаробном растегнућу од некадашњег ,, Руског цара“, а тадашњег ресторана ,,Загреб“, до хотела ,,Мажестик“, укључујући обавезно и Кнез-Михаилову и Теразије, и одвести са собом у то чудо од града, у тај Париз. Сањарили су да ако се то деси да ће га освојити као и Београд, да ће се за њима сви редом окретати и кривити вратове на Монмарту, на Пигалу, ма свугдје гдје кроче, да ће Парижанке напросто полудјети за њима, жељне младалачке свјежине и правог мушког изгледа. Маштали су да се то деси и на црногорском приморју, гдје би се Делон појавио ко зна због чега, можда и да побјегне од гужве, а сит Азурне обале и да ће захваљујући изгледу, умишљеном или стварном да стварнији не може ни бити, па, богами, и висини, израженом трокуту и здраво обликованим мишићима, бити уочени.
Жељели су, а зашто да не, и да се појави у њиховим и нашим Беранама, јер су у ту варош с мирисом шљива и јабука стизали многи глумци, познати и непознати. А ту би им било најлакше да га упознају, јер би Ален сигурно прошетао корзоом и по дану и навече, обавезно би свратио на чувену терасу хотела ,,Беране“, сјео поред фонтане и бронзане купачице, а донијели би му поховани качкаваљ, печење и, брале мој, домаћу пршуту, сушену како треба на буковини, ама нема збора о томе да не би засјео и испред Градске кафане да на миру осмотри лијепе Беранке, а тек да не бућне у Лим, ма то сто посто, па макар само да се скваси, онамо код Мрежа, на Цревари, Зеленици, код лушких топола, код зграде гимназије, на бучичким и печичко-лужачким плажама, па и на виницким Плочицама, па да не скочи са моста, да не изведе ,,ласту“, ма то неизоставно; знам да би се појавио и на бистричким плажама, на Бојовића виру, Брани и свим осталим, нема приче да не би отишао у неки од катуна на скоруп, сир, качамак, готов, цицвару и јардум. Не би пропустио за живу главу а да не стигне на неки планински сабор, па да се ухвати у велико оро и запјева на нашем са француским нагласком ,,Од Берана, па до горе проводисмо разговоре, а највише цвјете плави говорисмо о љубави“, затим на сеоске игранке да уз звуке хармонике заигра и ситна кола, и да стигне до оне чувене у Дому трезвености, да види како испод Манастира извире питка и чудотворна вода, да стигне и до Шудиковског чудотворног врела или да не погледа неки свој филм, хајде рецимо ,,Тексас је преко ријеке“ са Дин Мартином или онај давни ,,Роко и његова браћа“ у сали нашег биоскопа, па, на крају, и да не проба чувени сластичарски ,,качамак“ и бурек, познате и надалеко.
Или, пак, да се, у најгорем случају, са великог платна у сали нашег шућмурастог биоскопа, чија је сала одисала на кикирики, сусам и чоколаду, али и на дувански дим, јер су се цигарете тајно пушиле, помно загледа у нас својим плавим очима, управо онако као да тражи неког, можда њих, можда нас, и изговори баршунастим гласом, подигнутих обрва:
- J’ aimerais venir à..
- Радо бих дошао у Беране…
И касније, кад су закорачили у озбиљније године размишљали су да ће га ипак срести, па макар и не постали глумци или његови пријатељи, ето само да размијене ријеч двије, да се једноставно фотографишу са њим, али све овамо, те онамо и ништа на сриједу.
Ален је био и остао као да је један од наших, са нашим ликом, нашим понашањем, једноставан, а опет тајанствен онолико колико и треба. Како су прије њега отишли тамо далеко и наши глумци и глумице, који су нам стварност бојили разним бојама, који су нас увесељавали и растуживали својом одличном глумом, његовим одласком одломио се још један комадић од наше душе, од нас самих, дјелић од нашег бјекства од стварности у свијет маште и играрије, а који се одвијао на великом платну, у мраку, полумраку и у тмини биоскопских сала, уз кокице и друге занимације за зубе, уз пољупце и стисак испреплетаних руку, уз понеки шаптај, ето да нешто гласно изговорено неком не засмета.
Ален Делон је ушао у неке наше народне пјесме, па и у забавне, али и стране, а ево, сада је и у овој причи.
У њој и одмара, управо као дио замрзнутог кадра неког његовог филма, као неко који није никада прихватио филмске новотарије, дигитализацију, снимање дроновима, а ни поремећене и нездраве назоре на живот уопште.
Спава на небеским паперјастим душецима, удобнијим и бољим од свих познатих и непознатих земаљских, управо као и наши, а исто тако за нас значајни, Љубиша Самарџић Смоки, родом из Кривошија изнад Рисна, Драган Николић Гага, поријеклом Беранац, с Буча и многи остали. Ето снива Ален своје вјечне снове, сада сасвим сређене и распоређене управо онако како је волио да то буду и у стварном животу…
Алееен Делоооон…
Ален Делон наше младости!
Из нове књиге ,,Испред платна“
Фотографија: фото-албум Анушке Делон
Обрада фотографије: Милија Пајковић
Цртеж: Миленко-Мићо Пајковић
