Дражин одлазак у Црну Гору

На пролеће 1942. године Дража, у стопу гоњен од Њемаца, одлучио је да крене на југ. Отишао је најприје у Драгачево, а затим продужио на Голију, гдје се задржао неко вријеме. Када су Њемци установили да се Михаиловић налази на Голији, они су 13. априла 1942. године наредили гоњење у коме су учествовале јединице 739. пука 717. дивизије. Дан доцније извештај њемачке команде Србије је признао да је потјера била без успјеха, јер је Михаиловић отишао на југ, пошто је разоружао један одред Пећанчевих четника у селу Остатија. Седамнаестог априла потјера је била прекинута, јер су Њемци имали обавештења да им је он измакао преко њемачко-италијанске демаркационе линије. Али свега два дана касније, до њемачке команде је стигао извјештај да се Дража вратио на Голију. На овој планини, четници су примили више енглеских авионских испорука оружја, муниције и новца. При Дражином штабу се налазио шеф британске војне мисије, капетан Бил Хадсон, као и аустралијски капетан Роналд Џонс, који је као њемачки заробљеник, побјегао из воза приликом једног транспорта из Грчке. Најзад овдје су неке јединице реорганизоване и ојачане, а међу њима и Калабићева чета Горске гарде. Све то није промакло пажњи њемачких обавјештајаца.

Да би коначно утврдили што се догађа у долини Ибра, гдје је Михаиловићев покрет био врло јак, Њемци су крајем маја организовали подухват ЋФорстратЛ у коме је поред дијелова 717. дивизије, учествовао и капетан Милер са једном новом јединицом њемачке војске која се дотле није појављивала у борбама против четника и партизана. Бранденбург пук, који је доцније претворен у дивизију Бранденбург, био је опремљен и трениран за нарочите задатке. У њемачкој војсци дивизија Бранденбург је с правом уживала одличан глас и као таква употребљавана само у подухватима којима обичне њемачке војне јединице нису биле дорасле. Од почетка 1942. до лета 1944. делови дивизије Бранденбург учествују у низу операција против Михаиловићевих одреда у Србији, Санџаку и Црној Гори. У потјерама и борбама за Југословенском војском у отаџбини, како су се званично звале Михаиловићеве јединице, дивизија Брандербург је задала веће губитке Михаиловићу, иако никад није могла да постигне свој главни циљ у борбама: ликвидацију самог Михаиловића и његових команданата као генерала Мирослава Трифуновића, пуковника Пилетића, мајора Николу Калабића, капетана Звонимира Вучковића, војводу Рада Корду и друге.

Операција ЋФорстратЛ почела је крајем маја и трајала је неколико дана. Већ 2. јуна у дневнику њемачке команде Србије признаје се да офанзива није успјела и поред вишенедељних брижљивих припрема. Али, Дража је био принуђен да напусти Србију. Наредних скоро годину дана провео је у Црној Гори, у безбједнијој италијанској окупационој зони. По доласку у Црну Гору, она постаје центар одакле се организује и води против Њемаца у другим удругим окупираним дјеловима Југославије. Михаиловић је редовно извјештавао британску мисију о јачини и покрету непријатеља. Слао је извјештаје прво на Малту, а касније у Сјеверну Африку и Сјеверну Америку. У априлу 1942. Михаиловић је послао поруку капетану Хадсону са планине Чемерно код Гацка да му се придружи. Хадсон је са заштитном пратњом легализованих четника, кроз Санџак стигао у Дражину команду. На жалост Хадсон се више бавио сарадњом четника и Италијана него достављањем помоћи четницима за неке озбиљније акције. Од фебруара 1942. до јануара 1943. Михаиловић је примио 25 авионских пошиљки. Пролећа 1942. у селу Пустопоље у Херцеговини, на састанку ђенерала Михаиловића и војводе Илије Бирчанина, договорен је план освајања Јадранског залеђа и дочекивања најављене савезничке инвазије. Потом је енглеска подморница донијела на Корчулу радио станицу, техничка средства и новац за војводу Бирчанина.

На састанку у Зимоњића Кули 13. јула 1942. године Дража је издао задатке подручним командантима. Задаци су били: Организовати народ за борбу у тренутку кад се процијени да има изгледа на успјех; збацити постојеће проокупаторске режиме; одржати ред у земљи; обезбједити државне границе; ослободити крајеве који су били под туђином; казнити по закону народне издајнике и туђине. Искрцавање савезника се очекивало пролећа 1943. године највјероватније у рејону Сплита. Крајем 1942. партизани из свог упоришта у Босанској Крајини почињу напад на динарску четничку област. Генерал Михаиловић је предузео мијере да се то спријечи концентричним нападима на партизане, и у ту сврху издао крајем децембра 1942. Директиву бр. 1. Тако су Михаиловићеве јединице из Далмације, Лике, сјеверне Босне, Херцеговине и Црне Горе кренуле на партизане, али су они успјели да се извуку из замке, окренувши преко Неретве на исток.

25. децембра 1942. долази нова британска мисија, с пуковником Бејлијем на челу. Он је спуштен падобраном на планину Сињајевину, петнаестак километара сјеверно од Колашина. Он сам наводи да је за првих десет недјеља његовог боравка у Дражин штаб су стигле само двије пошиљке. Неколико тона бачених из авиона, садржавале су тридесет милиона лира, прештампаних упадљиво црвеном бојом „Етиопија“ и неколико стотина кутија тропског серума против змијског уједа. У селу Липово, 28. фебруара 1943. на крштењу најмлађег дјетета сеоског кмета, десио се један инцидент који су Енглези узели као повод за почетак напада на ђенерала Михаиловића и окретање ка партизанима. Наиме разочаран због слабе помоћи савезника и нетачних и пристрасних вијести са лондонског радија, као и непрестано тражење већих борбених акција против њемачких јединица упркос стравичним одмаздама окупатора Дража је проговорио оштро и отворено. Михаиловић је изразио жаљење што међу савезницима нема данас онаквог осећања као код Француске у претходном рату, што званичницима недостаје повјерење у његове извјештаје о акцијама и тешком страдању народа, што се чак сумња у његове послератне, тобож диктаторске и осветничке намјере, а пренебрегавају унутрашњи непријатељи Срба-усташе и партизани. Пуковник Бејли је послао извјештај о томе, али извитоперено преносећи поједине одломке и дајући цијелој причи већи значај него је заслуживала.

Дража Михаиловић је остао у Црној Гори до почетка операције Schwartz када се вратио у Србију гдје стиже у јуну 1943. у стопу гоњен од Њемаца. Послије ове њемачке офанзиве четнички команданти ван Србије постају још одвојенији и независнији од ђенерала Михаиловића. Тако се нпр. пуковник Бајо Станишић ниједном није јавио Врховној команди послије операције Schwartz до своје погибије у јесен 1943.

Поход на Фочу

Крајем 1942. године из Колашина, Војвода Павле Ђуришић ријешио је да са једним јачим одредом пође пут Пљеваља, да би одатле напао, у договору са босанским четницима, Фочу, једно од најјачих и највећих усташких упоришта. Када се кренуло на Фочу, цијели Колашин је испратио војску војводе Павла, која је пролазила кроз варош војничким маршем, наоружана до зуба. На Фочу је кренуло 2500 црногорских четника. Крећући се ка Чајничу, на простору између Горажда, Чајнича и Заборка, четници су наишли на велики збјег српског народа, који је био опкољен од стране усташа, Збјег се састојао од српске нејачи: дјеце, жена и стараца. Усташе су већ почеле свој крвави пир. Војвода Павле је наредио напад. Брзо је био пробијен усташки обрачун и тако је спашен читав збјег од усташких звјерстава.

Нападом на Фочу командовао је Захарије Остојић, а начелник штаба и командант главног одсјека на Габији је био Никола Бојовић. Напад на Фочу извршен је са источне стране, под командом војводе Павла, а са лијеве стране, напали су босански четници и одреди из Санџака. Настала је жестока борба, па су усташе покушале да одступе пут Горажда, али су босански четници, запосједнувши лијеву обалу Дрине, спријечили усташама одступницу. Приликом усташке бјежаније командир батерије Митар Остојић је срушио мост на Дрини. Митар и Рајак су митраљезом осули ватру по мосту и ту убили двије до три стотине усташа. Тога дана убијено је око двије хиљаде усташа, јер су, овим нападом били изненађени. Додуше, муслиманска гласила су јавила, да су четници убили и преко двије хиљаде људи, али не војника, него наводно, дјеце и жена. То апсолутно није било тачно. Уништен је само цијели усташки гарнизон, дакле, војна сила. Војвода Никола Бојовић свједочи да му се предао Штимац, који је раније био жандармеријски поручник, а потом Павелићев командант домобрана. Војвода га је пустио живог, као и све домобране који су се предали. Од тога ударца, усташе се нијесу могле никада опоравити и успоставити своју власт у Фочи.

[Ослобођење Фоче 19 августа 1942 било је једна од крупних војничких акција током те године. Посада је била састављена од Усташа и Домобрана, укупно око три и по хиљаде бораца. Напад је вршило око две хиљаде двеста Четника. Фоча је остала у Михаиловићевој власти до краја априла 1943: тада се њен Командант капетан Бајо Никић придружио Комунистима.] Међу местима у Југославији која би се могла прозвати мученицима у прошлом рату и револуцији, Фоча би заслужно стајала на челу. С обзиром на свој географски положај, као тромеђа српских покрајина, била је циљ свих зараћених страна на овоме простору. Крајем маја 1942. године успели смо да уђемо у Фочу, која је дотада већ неколико пута прелазила из руке у руку. Но, комунистичка акција учинила је да се њено трајније ослобођење морало одложити, пошто су Комунисти и Усташе и овом приликом, као и увек, имали заједнички главни циљ: борбу против Четника. У јулу месецу исте године Врховна команда Југословенске војске у Отаџбини нареди мени и Ивану Ружићу да пропратимо капетана Милорада Момчиловића за Херцеговину, протерамо Комунисте који су били на простору Фоча-Калиновик, и ослободимо Фочу. Комунисте протерасмо, један батаљон Усташа који је ишао од Калиновика Фочи у помоћ заробисмо; али нам Врховна команда, услед нетачног обавештења, не од мене или Ружића, нареди да се повучемо а да око Фоче оставимо опсаду.

Кукњава преосталог српског живља у Фочи и околини, као и стални губици малобројне опсаде, били су из дана у дан све већи и већи. Поред тога, за даље операције Врховне команде Фоча је била врло важна раскрсница, те је решено да се коначно ослободи. Командно особље и јединице које су у овој операцији учествовале одредила је Врховна команда. За Команданта операција био је одређен ђшт. мајор Захарија Остојић, Помоћник и Начелник Штаба ђенерала Драже Михаиловића. За Начелника Штаба ове операције одређен сам био ја, као Командант Горског штаба бр. 121 Југословенске војске у Отаџбини. За Команданта јединица са територије Калиновика одређен је резервни капетан Војислав Лукачевић. Воја Лукачевић био је послат раније да реорганизује јединице којима ће командовати у току напада на Фочу.

Мајор Остојић наишао је на Жабљак под Дурмитором, где је био мој Штаб, 3 августа. Пошто смо издали авизо заповести Дурмиторцима, Васојевићима и Пљевљацима, кренули смо са мојом Пратећом четом и стигли у долину Дрине, где је Лукачевић већ био поставио неке мање јединице. Кључ овога положаја био је Бајов Крш. На том отсеку налазиле су се смештене и две усташке хаубице 105 мм, са дејством ватре на супротне отсеке. Пошто смо извршили детаљан распоред на овом отсеку, мајор Остојић ми рече да треба да идемо на састанак са политичким првацима из тога краја. Предложих му, као боље, да он иде на конференцију са пола пратње, а ја са остатком да пређем на другу страну Дрине и извршим распоред. Остојић се сложи. У року од два дана извршили смо распоред, па се вратисмо у село Равне Њиве, где је заповешћу било одређено место Штаба. Мајор Остојић стиже сутрадан. Показах му заповест коју сам већ био написао и распоред на карти. Однос снага Материјални Наше снаге у нападу. Бројно слабије, слабије наоружане, са мало муниције, у односу на људством јачег браниоца, добро наоружаног, са довољно муниције и у добрим утврђењима Ћеловина и Бајов Крш, сталне фортификације, и Табија, пољске фортификације. Можда су ово и били разлози што су неки наши политички прваци из тога краја били непомирљиви противници ове акције.

Морални Квалитет трупа које бране Фочу, усташки кољачи, храбри само да силују жене, да по црквама кољу жене и децу, као и на превару и без оружја похватане Србе. Насупрот њима, трупе које нападају Фочу најбоље су наше војничко људство, на највећем моралном нивоу, боре се за најсветије идеале своје нације и човечанства. Никаква сува материјална војничка рачуница није смела доћи, нити је бар код мене у сличним случајевима долазила у обзир. Распоред На отсеку: река Дрина – Црни Врх – река Чехотина (положај Табија) биле су Прва дурмиторска бригада од пет батаљона, Фочанска бригада од три батаљона, један вод митраљеза и један топ 65 мм. Командант сам био ја, а Команданти подотсека: капетан Бајо Никић, капетан Момчило Ћоровић и поручник Драго Бојовић. На отсеку: река Чехотина – Ћеловина – река Дрина (положај Ћеловина), Друга дурмиторска бригада од четири батаљона. Командант капетан Иван Ружић; Команданти подотсека: капетани Марко Полексић, Лазар Полексић и Митар Пејовић. На отсеку: Бајов Крш, јединице са територије Калиновика. Командант капетан Војислав Лукачевић.

Обезбеђење од Италијана, са правца Пљеваља, Прва пљеваљска бригада, на положају Викоч. Командант интендантски поручник Јован Јеловац. Осматрачница: Црни Врх. Ток напада Дан напада био је 19. август, Преображење. Почетак напада у 4 часа. У први сумрак уочи дана напада, када је и последња припрема била извршена, курир из Херцеговине донео је депешу Министра војске, морнарице и ваздухопловства. (Пошто ми нисмо имали радиостанице, служили смо се станицом Команде Херцеговине.) Нисам био у Штабу. Дотрча Четник: „Господине Капетане, зове вас г. Мајор!“ Остојић је већ био депешу дешифровао и исписао је на једном повећем парчету хартије. Пружи ми је, гледајући ме веома озбиљно. Опет одустати од напада… „То је резултат Миљевине.. .1) Не, не, и не!“ Мајор Остојић гледао ме је мирно. Изгледа да му се свидела оволика моја сигурност и упорност. „Шта ће бити ако Фочу не ослободимо, а имаднемо и сувише губитака?“ упита Остојић. „Фочу ћемо сигурно ослободити; а где се добија, ту се и гине!“ Додадох при томе још једну народну изреку. Остојић се није много двоумио. Написао је депешу (није ме интересовало шта) и послао је исте ноћи по истом куриру.

Напад је почео тачно у одређено време. Усташе, будући добро наоружани и са довољно муниције, отворили су паклену ватру. Наше јединице су у току ноћи подишле доста близу. Не могући у првом налету упасти у усташке ровове, почеле су, пошто се разданило, да трпе губитке. Наш тобџија успео је да својим брђанчићем уништи неколико митраљеских гнезда и да доста добро неутралише усташке хаубице. Осматрачница на Црном Врху била је у јакој усташкој митраљеској ватри. На осматрачници су били присутни и наши Каирци који се тих дана падобранима беху спустили на територију Херцеговине.2) (Један од њих, Фемић, чујем да је преживео и да се данас налази негде у емиграцији.) Борба није умањивала своју жестину. Покушаји наших јединица са делимичним јуришима на Ћеловину и Табију остали су безуспешни. У 9.30 добили смо прве курире. Курир од поручника Бојовића:

„Доспео сам до групе кућа на самој ивици вароши. Усташи су ми пресекли отступницу“. Курир извештава да се једва пробио. Други курир од капетана Ћоровића: „Језерски батаљон претрпео губитке. Повукао се позади полазног положаја“. Рекох куриру поручника Бојовића да саопшти: Да се Драго не обазире на то што су му Усташе пресекле отступницу, да по цену каквих било жртава продре у варош и о томе нас успеху обавести на тај начин, што ће запалити једну кућу. Мајор Остојић ме прекиде: „Не, не, нипошто! Ако запали једну кућу, изгореће сва варош, и шта смо онда направили? Нека се Драго утврди тамо где га ти затечеш!“ рече Остојић куриру. Ја потом одох Језерском батаљону. Пошто изнесмо рањене, батаљон заузе своје место. Још сам се налазио код Језерског батаљона, када дође курир: „Хитно вас тражи Мајор!“ Вратих се задњом падином Црног Врха. Наиђох на курире који су ме гледали исувише невесело. Помислих да је мајор Остојић рањен. Међутим, Остојић је био здрав. Пружи ми извештаје. Отсек Бајов Крш: Воја Лукачевић рањен. Отсек Ћеловина: Иван Ружић извештава да се Ћеловина овим оруђима не може заузети. „Наш топ не наноси јој никакве штете. Имам свега још десет граната за бацач.“ Командант подотсека на Табији капетан Никић: „Трпим ватру са Табије и Ћеловине. Морам се повући позади полазног положаја“.

Мајор Остојић био је потпуно миран, док је на осматрачници владала потпуна малаксалост. Било је 11 часова. У резерви смо имали свега моју пратњу, шездесет преживелих бораца Батаљона смрти. Њихови аутомати већ су били на положају Табија. Реших се да са овима извршим јуриш на Табију, јер сам био убеђен, ако успемо да скинемо усташку заставу са челног рова и начнемо усташке ровове, да се Усташе неће моћи одржати и да ћемо се на њиховим леђима сручити у варош. Одлуку саопштих Остојићу. Не рече ми ни речи. наиђох на вођа митраљеза потпоручника Митра Остојића (преживео, сада у Америци). Наредих му да сасреди ватру свих оруђа на челни ров, и да је помера уколико ми упаднемо у ровове. Узгред узех аутоматска оруђа Пратеће чете. Када се приближисмо на 150 метара, наредих Милораду Рајаку (преживео, и сада у Чикагу) да лаким аутоматима туче челни ров. Онима који су ме пратили нисам имао потребе да издајем заповест. Познавали су ме, а ја сам њих знао из безброј оваквих случајева. Митар и Милорад успели су да Усташама из челног рова набију нос у земљу. Пошли смо на јуриш са доста велике даљине. После треска наших бомби, упадосмо у челни ров. Прва мисао била ми је усташка застава. Док сам је вукао, један Усташа из суседног рова уперио је пушкомитраљез; но Милорад Вуковић га уграби, али не без примедбе: „Бога ми си луд! Вучеш ту смрдљиву крпу, а он ти уперио митраљез у груди“. У том тренутку остали Четници из Пратеће чете, са громогласним узвиком „Јуриш, Четници!“, који надвлада сав тресак многобројних оруђа, упадоше у суседне ровове. На овај знак, као планинска лавина, полете на целом фронту неколико стотина

Дурмитораца. Усташи не сачекаше у рововима. Оцрташе се две линије, као на егзерциришту: линија црних кабаница усташких кољача, и линија сингавог3) сукненог одела дурмиторских осветника. Бојао сам се да Усташе не даду отпор на ивици вароши. Али су Дурмиторци гонили тако брзо, да су нас Усташе такорећи на својим леђима унеле у варош. Велика гомила Усташа навалила је у бекство ка мосту на Дрини. Међутим, потпоручник Остојић, по својој иннцијативи, чим смо ми упали у ровове, померио је митраљезе и поставио их на саму ивицу вароши, сасредивши ватру свих оруђа на сам мост. Потпоручник Владо Булатовић, наш тобџија, не остаде им такође дужан: са два пуна поготка, у најкритичнијем тренутку погоди мост. Мост се сруши. Две велике рупе на њему, са Митровим снопом, учинише да су усташки кољачи који су наилазили добили заслужену казну. У варош смо ушли у један час после подне. Командант Језерског батаљона, поручник Милан Стевовић, приведе ми Команданта хрватског Домобрана. Претстави ми се: „Ја сам хрватски натпоручник Штимец“. Знао сам да је био наш жандармериски официр, те му замерих на таквом претстављању. После саслушања од стране Преког суда, он и Домобрани били су пуштени на слободу. Како сам чуо, Штимец је преживео и налази се у емиграцији.

Одмах по ослобсфењу Фоче, Врховна команда наредила нам је да предузмемо акцију чишћења наведене територије. Као посада у Фочи остао је Дробњачки батаљон са командантом капетаном Лазаром Полексићем (преживео, налази се у Канади). Морални и материјални успех био је велики, губици минимални. Борци су били срећни, јер су извршили своју дужност ослобађајући српску нејач од кољача. Чича је био необично задовољан нашом одлуком. То је потврдио не само предлозима за одликовања и унапређења, него и лично мени, на конференцији вишег командног особља у селу Горња Поља код Мојковца. После одликовања и унапређења, нису имали разлога да се љуте ни они који ову акцију нису желели, били они са простора Калиновика или Колашина. Равногорски команданти и борци који су учествовали у овој акцији доказали су још једном: да су у рату, а нарочито у револуцији, пресудни морал и јунаштво, и да ни данас није сасвим застарела она народна – „Бој не бије свијетло оружије, већ бој бије срце у јунака.“ Никола Ш. Бојовић