Приредио: Момо Јоксимовић, предсједник Партије пензионера ПИР и предсједник  Удружења грађана Вранеш.

Бројна муслиманска популација, част изузецима, у бјелопољском срезу  и цијелом Санџаку , жељела је да се Санџак припоји усташкој држави НДХ, 1941.г. вјерујући у побједу Хитлерове Њемачке. На првом њиховом састанку одржаном у Бијелом Пољу, испољили су четири мишљења: Први, највећи број присутних се изјаснио да се Санџак припоји НДХ. Други, су били проалбанске оријентације за Атифа Хаџиахметовића из Новог Пазара да се бјелопољски срез припоји Великој Албанији под Њемачком окупацијом. Трећи су били да се Бијело Поље директно припоји великој Албанији, под Италијанском окупацијом, па су из тог разлога Ибрахим Мекић и Ћазим Сијарић боравили у Скадар. Четврти за сваки случај је био за контакте са црногорском и српском опозицијом.

Делегација из Санџака је отишла у Сарајево, одакле је 30 априла1941.године послала телеграм Анти Павелићу, поглавнику НДХ. Потписало се 12 санџачких муслиманских усташа, који су поглавнику Павелићу дали „ непоколебљиву оданост и приврженост и тражили да се Санџак припоји Босни“. Сарајевски „Хрватски лист“од 6.маја 1941.године, шаље писмо  са потписом 38 представника муслиманске усташке реакције из Санџака, упућено Осману Куленовићу, подпредсједнику владе НДХ, честитајући му високу функцију, са молбом да се припоје својој „прадомовини“ БиХ. Делегација из Пљеваља, Пријепоља и Бијелог Поља, 15.маја 1941.године, предали су поглавнику Павелићу захтјев  да се „свих девет котарева Санџака и то :Беране, Бијело Поље, Сјеница, Нови Пазар, Тутин, Нова Варош, Пријепоље, Пљевља и Прибој, као повијесни земљописни природни , привредни и етнички  дио БиХ буду укључени у оквир НДХ“. Истовремено је из Загреба Илијаз Добарџић, родом из Бијелог Поља, 17.маја 1941.године , упутио молбу Адолфу Хитлеру-Фиреу и канцелару Великог рајха, у којој су тражили да се свих девет срезова Санџака припоје НДХ, тврдећи да је ово подручје и раније било у саставу БиХ. Добарџић истиче, да је страдање муслимана у Санџаку почело Српском окупацијом 1912.године. Даље истиче, да се „на наша завичајна огњишта  доселили су се Срби из Црне Горе“, па истиче да су у Првом свјетском рату „дали хиљаде очева и браће који су ступили у Аустро-угарску  и Турску војску“ и да је пет хиљада њихове браће и очева нашло заједничку херојску смрт са њемачким војницима на различитим бојним пољима свијета за праведнији ред. „ А када су крајем 1915.године  аустроугарске трупе окупирале Санџак, онда су Муслимани поднијели одлучан захтјев да Санџак поново буде у сатаву БиХ. Усташки плаћеници из Санџака су популарисали акцију НДХ за сакупљање добровољаца за рат против СССР, а у „Сарајевском новом листу „ писало да је у Првом свјетском рату  „Санџак дао преко 10.000  добровољаца Муслимана Хрвата од којих је 8.000 остало на низинама  Русије“, истичући  да је „Србија једном заувијек дефинитивно пропала“. Хитлер је морао да води рачуна о интересима Италије. Муслимани Санџака су маја 1941.године тражили од Мусолинија да се свих ових девет срезова припоје БиХ, тражећи милост од Мусолинија, писали су „Ми Хрвати Новопазарског Санџака исповиједамо исламску вјеру, међутим, по поријеклу и крви као и по језику и обичајима  ми смо један од најчистијих елемената  хрватског народа“. Мусолини није Муслиманима Санџака изашао у сусрет. Даље су истицали да су Муслимани „Хрватски Муслимани из Санџака“да је је становништво Санџака „97% хрватски оријентисано“, оптужујући Србе и Црногорце за све невоље Муслимана између два рата.

Муслимани Санџака њих 29 у потпису су се обратили 7.јула 1941.године, тражећи припајање БиХ, начелнику турског генералштаба Февзи паши Чакмаку који је у Пљевљима био Окружни војни изасланик, а у Косовској Митровици  радио у штабу дивизије. НДХ се 27.октобра 1941.године морала одрећи Санџака. Према уговору НДХ и Италије, цио Санџак је припао под Италијанску управу. Затим  су тражили да Муслимани Санџака припадну Великој Албанији који је под Италијанском фашистичком војном управом. Муслимаске аге у Санџаку су призивали враћање феудалног система, покушавали увести порезе од чивчија, па су почели и наплаћивати порезе.

Удсташки пуковник -сатник Јаковљевић из Пријепоља, и сатник Кољеншић из Бродарева, имали су претензија на Вранеш. Од Муслимана су тада страдали Симо Јоксимовић, Гајевић и Кувељић у Грабу. Муслиманско албански џелати су тих дана нпаравили покољ у Андијевачком срезу, Беранама, Пештеру..

(Ово је извод их књиге за објаву Мома Јоксимовића“Комунситичко-партизанске лажи и обмане“,која ускоро излази на 600 страна, са именима око 2.000 невино убијених  грађана крајем 41. и почетком 42.године. Да би живљели у миру и слози, мора се знати пуна истина. Истина доноси једино мир.И сада  се чују неки претензије око Санџака).