Пише: Момо Јоксимовић, предсједник Удружења грађана Вранеш.
Из штампе је изашла значајна књига: ПРЕЋУТАНИ ЗЛОЧИНИ-, МУСЛИМАНСКА МИЛИЦИЈА 1941-1945: аутора : Божидара Оташевића, Иване Крстић Мистриџеловић, Филипа Вучетића и Бранислава Оташевића. Интересовање за ово штиво је велико. Књигу препоручујемо читаоцима.
У овом историографском раду од 940 страница,публикују се изворни документи о злочинима почињеним над православним српско-црногорским живљем у андријевачком срезу у Другом свјетском рату, од стране разних оружаних формација а посебно муслиманских милиција , вулентара, албанске жандармерије, редовне албанске војске, албанских јединица при италијанској војсци, њемачких СС трупа, балиста и разних одметничких банди.. Злочини су били бројни, континуирани, масовни и брутални.
Објављивање овог рада на најбољи начин одговара на покушаје ревизионистичких покушаја историчара да релативизују злочине над православним-српским и црногорским становништвом, уз доказивање њихове тезе о геноцидним српским намјерама над муслиманима и Албанцима.
Извори су: Архив Југославије у Београду, Државни архив Црне Горе-Архивски одсјек Подгорица, Друштво за историјска истраживања Црне Горе, њен предсједник Милош Војиновић,дао велики допринос као архива „Клуб Велика“, и радови знаних аутора.
Југославија је поражена у априлском рату 1941.године од Њемачке, Италије, Мађарске,Бугарске… Србија и Југославија је распарчана , а Италија је Црну Гору прогласила својим протекторатом и запосјела велики дио Косова и Метохије као и Плав, Гусиње, Груде, Хоти, Улцињ, Тузи, Рожаје, и Тутин, као и западни дио Македоније, и припојила Италији.Оживио је пројекат велике Албаније, настао још од Берлинског конгреса, од Призрена и Призренске лиге.
Муслимаснко становништво у беранској и плавско-гусињској области углавном је српског поријекла, док један број њих у Плаву и Гусињу су имали албанско поријекло.
Италија је 1941.године, анектирајући дјелове Македоније, Србије, и Црне Горе направила“ Велику Албанију“, супротно међународном праву. Муслимани и албанци су у Плаву и Гусињу са овацијама и албанским заставама поздравили и срдачно дочекали окупаторску талијанску војску. Талијани су са 3.000 муслимана свечано дочекани и у Новом Пазару. На простору Андријевице, Плава и Гусиња, велику улогу су имале вјерске вође. У јулу мјесецу 1941.године, на великом збору у Плаву, Тахир Хоџа, је поздравио присутне ријечима: „Душа ће ући у Џенет сваком нашем вјернику, ако буде немилосрдан према Васојевићима. Гријех нећете направити ако им домове , колибе и плотове око кућа попалите, ако им мал (стоку) плијените и усјеве погазите. Ђевојке и невјесте им поробите и водите са собом да вам жене буду, а мушкарце , па макар то била и дјеца у колијевкама, убијете , само да од наших старих крвника -Васојевића не остане ни трага“. Памте Васојевићи злочине Тахир Хоџе и Саит Хоџе, злочинаца и сарадника талијанских као и католичког клера свештеника Марина Сирданија.
У другој половини 1941.године, након јулског устанка, Талијани пружају организациону и материјалну помоћ муслиманској милицији, чиме је положај православног живља постао неподношљив. Муслиманска милиција је средином 1941.године спалила у андријевачком срезу Брезојевице свих 175 кућа, у Горњој Ржаници 101-105 кућа, Пепићи, Велику, Грачаницу 50 кућа, Машницу, Улотину, Луге, Војно Село свих 45 кућа. Четнички командант Вујадин Зоњић је извијестио војводу Косту Пећанца, да су његови људи пописали да је спаљено 1.450 српских кућа од стране муслимана и балиста., и то у Горњим Васојевићима. Муслимани су скоро сви били у муслиманску милицију као и вулентари, сарадници Талијана до капитуалције септембра 1943.године, зашто су примали плату. Затим ће прићи Њемцима, 21 СС дивизији „Скендербег“ и 7,СС дивизији „Принц Еуген“.Заједно ће учествовати у покољу у Велици, Горњој Ржаници, Шекулару, међу највећим злочинима у Европи. Државна комисија је утврдила и прогласила за злочинце преко 200 муслимана и албанаца са подручја Плава и Гусиња. У јулу мјесецу 1941.године у плавко-гусињском крају, уведен је албански језик за службени, и ако је становништво говорили српским језиком.
Најкрвавији покољ ће се догодити 28.јула 1944.године, у селу Велика и Горња Ржаница.
Почетком 1941.године, локални квислинзи :Шемсо, Ризо и Шабо Феровић, основали су злогласни плавски логор, у коме је било и 700 логораша. За логор је кориштена кућа Вукоте Џудовића. Била је мала да прими све србе из Горње Ржанице, Војног села, Ђуричке Ријеке, Плава, Метеха и Брезојевица, па су кориштене и друге српске куће у Плаву за логор. Првих 7 дана нијеу добијали храну. Убијено је или уморено од глади 36 дјеце. Огроман број логораша је стријељан, заклан, спаљен , а само 17. јула 1941.године су стријељани : Антовић Ђорђије, Божовић Филип, Божовић Крунослав, Божовић Голуб, Вујошевић Милован, Вучелић Александар, Гојковић Милун, Дашић Милић, Драговић Богдан, Јањевић Лазо, Лабан Мутимир, Магделинић Божо, Миловић Вуле, Митровић Васо, Новићевић Милорад, Новићевић Сава, Новићевић Душан, Новићевић Мирко, Новићевић Радосав, Поповић Душан, Поповић Љубо, Прашчевић Мирко, Раденовић Обрен, Раденовић Милосав, Раичевић Миро, Раичевић Никола, Раичевић Милорад, Савић Миладин, Симоновић Вукман, Синановић Миљан, Нововић Милић, Цакић Никола. Један дио логораша су пустили талијани да побјегну из логора, а око 200 је пребачено у логор у Кавају у Албанији. Одговорност за све то је на Ризу и Шемсу Феровићу.
У јулу 1941.године, мус.милиц. Феровић Шаћир, Радончић Смаил, Радончић Смаилов Рустем, Радончић Јакупов Амо, дошли у Гусиње код куће Јевта Митровића, извели из куће и стријељали, а затим сваки од њих још по један метак сложили у главу и мртво тијело.Ово је почетак злочина који ће се сваким даном догађати у плавско-гусињском крају.
Браћа Феровић, Бејто Плаве, Хасан Кукић ставили су се на челу убица, када су 23.јула 1941.године, у Поток Коленовића стријељали: Лончаревић Митра, Нововић Милића, Фатић Ивана,Стојковић Тодора и Лончаревић Гавра. Овакве егзекуције забиљежене су у свим дјеловима андријевачког среза, а посебно у Плаву и Гусињу, Брезојевицама, Велици и Горњој Ржаници. У Гусињу су истог дана убијени Јововић Владо, Лончаревић Стојан, Милачић Филип, Стојан Драговић. Тако су Семан Фако и Сокол Садрија, без икаквог повода стријељали седамнаестогодишње младиће Миливоја Фолића и Дамјана Шошкића. Такође су крајем 1941.године стријељали на планини Липовици , Љубић Војина и Митровић Драгоја који су покушали да побјегну из Гусиња. У Војном Селу су све српске куће спаљене, Срби протјерани да се муче од глади и немаштине а њихова имања користили су фашисти.
Муслиманска милиција, Имер Бучевић, Мекуловић Браим, Мекуловић Ука, сви из села Новшићи, 24 јула дошли у кућу Станице Вучетић, 36 година, силовали је и заклали, кућу сву опљачкали и запалили. Истог дана Бајрам Крцић из села Прњавор, са групом мусли. милиције убио је Мијајла Живаљевића, стар 34 године. Мазо Јададић убио је Вукадина Јокића, старог 50 година, одсјеко му нос и мртвог га черечио. Дана 22.новембра 1941.године, Емин Луковић из села Леви Метех и Гацо Кандић из села Десни Метех, општина Плав, у селу Велици убили су Радуна Петровића , 41.г. кога су затекли да прави кућу.
Муслимански фашисти запалили су један од најстаријих културно-историјских споменика, манастир Свете Тројице у селу Брезојевице, подигнут у 13 вијеку у доба Немањића.Срушена је и црква Св.Василија Острошког у селу Мартиновићи ког Гусиња. Поред убијања вршен је и културно-духовни геноцид над православним живљем.
Након гушења устанка 1941.године, јаз између Југословенске војске у отаџбини и комуниста је све већи. Присуство муслиманске милиције, балиста са КиМ , и албанских војних формација у Плаву и Гусињу је све већи. У андријевачком срезу четничка организација почиње да јача., да је до маја 1942.године читав андријевачки срез био под четницима осим Плава и Гусиња. Затварање припадника НОП у Краљима, је увод у националну трагедију- братоубилачки рат. Српски живаљ је незаштићен. У марту 1942.године, Банда је ухватила Милоша Милосављевића и Милорада Башића, из Брезојевица, а Шемсо Феровић ,Риза Шемса, Шаба и Амдије Феровић, их мучили стријељали, па исјекли Милована из Брезојевица, који је пошао да купи жито у Плав. Ухватили су га у марту 1842.године, Селман Дешић, Мамо Шабовић, Рамо Реџепагић, Ахмет Амемулић, Бајро Ајромахић, су ухватили Рајовића, мучили и свирепо заклали.
Убиства, затварања, паљења, пљачке, малтретирања се настављају све до капитулације Италије 8.септембра 1943.године. Крајем 1943.године, партизани воде жестоку борбу против Њемаца и око 4.000 балиста на тим просторима. Њемци су ушли у Андријевицу 23.октобра 1943.годин, са муслиманским снагама из Плава и Гусиња.
Абедин Аџимушовић, Елез Балидемић, Ука Мекуловић и Садик Балидемић, ухватили су 6 мирних грађана Брезојевице и са старим Милићем Дашићем, Благојем Рајковићем и његовим сином Милошем,у близини њихових кућа стријељали. Такође, Укшим Челић, Рамо Крцић, убили су Светислава Пешића. Патрола Јунуз Срдановић и Јупо Башић, убили су Милана Јанковића. Исо Бучевић, Сокол Шабановић и Рамо Мекуловић, убили су Никодима Вучетића.Авдул Ђомбалић, у селу Коњухе са групом својих фашиста запалио је 7 кућа, међу њима и кућу свог побратима Борише Бабовића. Група сељана из тог краја, изнијела је хлеб и со да би одобровољили зликовце. Међутим свих 7 сељана је звјерски убијено, док је Арсо Лончаревић побјегао. Тада је убијено још 12 Срба цивила.
Муслиманске снаге до краја рата нијсу значајније приступиле партизанском покрету , без обзира на слом фашизма.Плавско-гусињски квислинзи убијали су све што им је наишло на путу, ради остваривања великоалбанске идеје. У новембру 1943.године водила се борба у вароши у Плаву, у граду између албанских партизана и одреда „Бајрам Цури“ око 50 бораца. Погинули су партизански борци: Хајро Шахмановић, Хусеин Зајми, Ибрахим Реџепагић, као и Халим Шахмановић и Медо Радончић.
Двадесет сељака из Велике ,Пепића и Горње Ржанице који су покушали да се пребаце на слободну територију је похапшено. Успјело је побјећи 11 лица, а 9 је стријељано. Убијени су Душан Лалевић (31), Свето Попадић (17), Новица Раденовић (39), Павле Вучевић (49), Саво Нововић (59), Никодин Вучетић (43),Никола Томовић (43), Драгиша Томовић(19), убијени у Лугове Вулевића. Овај злочин су починили:Ујкан Челић, Реџо Челић, Азир Челић, Мухарем Шабовић, Хилмо Феровић, Реџо Реџепагић, Рустем Цецуњанин, Рамо Крцић, Аљиљецко Маркишић и Мушо Шабовић. Реџо Челић зликовац, кад их је спроводио, показао је „јак злочиначки карактер, тако што је ухваћене и везане тапкао по раменима узвикујући ево добре кланице за вечерас“.
Злочини у подчакорским селима били су свакодневни. Тако су припадници муслиманских формација, 17.октобра 1943.године, код Жарског крша, заробили групу од 8 српских цивила, одвела их до гробља у Горњој Ржаници, и том приликом стријељали: Миодраг Раденовић (16),Милорад Раденовић (23), Трифо Раденовић (37), Гаврило Гарчевић(33), Зарија Гарчевић (37) и Владимир Ђукић (21), док су побјегли Зеко Шошкић и Голуб Раденовић. Убице су повели и своје жене да узму одјећу и обућу од убијених. Овај чин је познат и по људском односу Зека Шабовића, који је одбио понуду муслимана да освети брата, што није хтио да се свећа над везаним људима. По повратку са КиМ, Шемсо Феровић је почео стравичну борбу са партизанима и прављењу злочина над Србима у андријевачком срезу.
Велика је три пута спаљивана:1941, 1943 и 1944.године. Сва страдања у андријевачком срезу су била мала при покољу Величана и Горњоржаничана 28.јула 1944.године. Тих дана је Рустем Цецуњанин убио слијепог старца Радула Шошкића и његову снаху Иконију, а предходно јој је убио сина Ранка и ћерку Душанку.
Највише су страдали Велика и Горња Ржаница. Злочиначка дивизија „Принц Еуген“ и „Скендербег“, су почели сејасет смрти одмах по изласку из кањона „Сућеска“. У кући Миладина Ћулафића, у Горњој Ржаници, у селу Горње Луге, запалили су двије жене и петоро дјеце. У кући Новице Шошкића у Улотини убили су троје дјеце и жену, утјерали их у кућу и исту запалили. У Грачаници покушали да силују шеснаестогодишњу Савету Мијовић, која се грчевито бранила, бјежала ,луђела и умрла.
Дана 27.јула, дан пред покољ, Саит Хоџа Шахмановић, војник у дивизији „Скендербег“, дошао је са неколико лица да убјеђују сељане Велике да се врате у село кућама, да добију храну, да су безбједни.Тог трагичног 28.јула , спаљено је, заклато или убијено 564 особе из Велике и Горње Ржанице. Злочинци су одлично говорили српски језик. Наивни су послушали и вратили се у село из бјега. Од 521 идентификоване убијене особе, убијено је 174 дјеце, узраста до 15 година и 11 новорођених беба.У селу Горња Ржаница, засеоцима Фиришта и Поље, тога дана је заклано или спаљено 69 цивила, број није коначан. Од тога 17 лица су мушкарци и 52 лица женског пола и чак 31 дијете. На раширене руке дјечака :Побогу, брате, немој нас убити“. „крвничка сподоба је подигла аутомат , наслонила му цијев на предње зубе и испалила му рафал у главу. Крв и мозак су поиспрскали присутне. Настала је грмљавина, ватра и дим као да се небо проломило“. У засеоку Поље, злочин је извршен у кућама Александра Лека Попадића, Радоње и Радоша Лалевића и Вукмана Раденовића, као и у кући Вука Рашовића. Крвави пир је почео расијецањем бајонетом трбуха трудници Милеви , која је била пред порођајем и вађењем дјетета. Милева, супруга Радоње Лалевића, испузала је из пожара до спољашњег зида куће, на зиду остао гар, који и данас стоји и опомиње, а Милева у мукама је издахнула. Поред Милеве нађена је и беба извађена из утробе, којој је отац Радоња дао име Миличко, да је не би безимену сахранио. Радоњи су тог дана убили још три сина Радосава, Владимира и Драгољуба. Тог страшног 28.јула, Саит Хоџа је на моструозан начин убио Крста Пауновића, Јефта Пауновића, Мила Симеуновића, Мирка Пауновића и Стамата Јокића. Након убиства бацио их је у ватру да изгоре.Затим је убио Фему и Полексију Јокић, Савету и Милеву Шошкић, а њихова лица унаказио. У кући Реље Томовића убио је 7 особља. У кући Радосава Живаљевића ухватио је са групом есесоваца 16 особа, затворио у кућу и спалио, сви живи у мукама сагорјели. Уз то је Саит Хоџа насртао и на част жена. У оптужници Саиту Хоџи у Бијелом Пољу, наводи се да је 28.јула у Велици страдало 564 лица. За овај злочин осуђени су Јашар Јусуф из Пећи на 20 година робије, а Сит Хоџа је стријељан. У покољу у Велици и Горњој Ржаници, 28.јула, поред Карла Оберкампа и Аугуста Штитхубера, били су Шемсо Феровић, Саљо Никочевић, Жук Аџија и Сали Рама Абдуловић. У покољу у Велици су учествовали и припадници муслимснске милиције. Група ових зликоваца ће пребјећи у Албанију.
Жук Алија и Рама Абдуловић, су у Шекулару 1943.године заклали сво становништво које су затекли у село а куће запалили. Исто је то урађено и у Калудри. У Шекулару су извршени покољи у два наврата, најприје у августу , па у октобру 1944.године. Тако су и у јесен 1943.године запалили села у Шекулар, а мирне грађане поклали које су нашли код кућа. Тако је убијено 28 особа из Шекулара. За непуна 2 сата у Велици је на најасвирепији начин убијено 521 особа, које су идентификоване ,жена, дјеце и стараца. У кући Томице Гојковића, од 23 особе преживјело је само 4 лица. У кући Пунише Вучетића, убијено је свих 20 лица, која су потом запаљена. У кући Николе Живаљевића страдало је 10 особа, а у кући Алексе Гојковића убијено је и спаљено 8 лица. У кући Милована Вучетића убијено је 7 особа. Малољетног Миловановог сина Тома војници су објесили за шљиву, с затим му живом одрали кожу са лица, након чега је умро у тешким мукама. У кући Душана Симоновића, убили су 7 особа. Душану су страдали супруга , мајка и 5 дјеце. Супруга пред порођајем је распорена ножем. Налогодавци овог злочина су Карл Оберкамп, Аугуст Шмитбер, Шемсо Феровић, Саљо Никочевић, Сали Рама Абдуловић и Жук Аџија. Сви становници овог краја су заклани и спаљени у кућама. У Грачаници је убијено 9 лица, у Лугама 2, у Сеоцу 2, у Ђуричкој Ријеци 5, у Трешњеву 4, у Ђулићима 3 особе. Убијани су жене, дјеца, старци. Способни мушкарци су се евакуисали. Нови напад на овај крај је 11 и 12.августа 1944.гоине под најездом Њемаца, муслимана и балиста, да докрајче оно што је остало послије 28.јула.
Злочинац Идриз Беко, некад надзорник пута Чакор-Мурина, је у првој половини августа 1944.године , са неколико њемачких плаћеника, дошао до куће Радула Петровића у Велици, у кукуруз нашао снаху Бојану са још неколико особа, све их утјерао у кућу , Бојану убио, и ранио Радушу и Мару.Беко је у октобру 1943.године покушао да силује Раду, шеснаестогодишњу кћерку Миладина Гојковића, која ће издахнути навече од мука. Беко је покушао да силује и жену Михаила Кнежевића, спасила се бјекством. Брезојевице су сада поново спаљене., спаљено 38 кућа, командовао је злочинац Хасан Кукић. У љето 1944 године народ андријевачког среза поново бјежи у збјегове.
Њемачка окупација Црне Горе завршава се почетком 1945.године. Никшић је ослобођен 18.септембра , Цетиње 13.новембра, Подгорица 19.децембра 1944.године, а Бијело Поље 4.јануара 1945.године. Значајан број зликоваца је заробљен од партизана, а многи су побјегли. Зликовцима је суђено у Окружном суду у Бијелом Пољу и пред војним судом у Беранама. Осуђивани су на смртну казну. Протеком времена казнена политика бива блажа, казне су изрицане на временске казне. На подручју Црне евидентирано је 2.680 ратних злочинаца и 3.984 сумњивих лица, укупно 6.664 лица. Међу ратним злочинцима највише је држављана Југославије-2.029, затим Италијана-319, Албанаца -249,Њемаца -81 и по један Пољак и Рус. До марта 1947.године, Земаљска комисија Црне Горе донијела је 3.375 одлука о утврђивању ратних злочина, што је 5,22 % од 64.649 комисијских одлука утврђених ратних злочина у Југославији.
Не може се отети утиску да је комунистичка историографија уложила огромне напоре да Албанце и муслимане из Плава и Гусиња прикаже као масовне учеснике у ослободилачком покрету. Реалност је другачија. Истина је поразна пo муслиманско-албански корпус. Плавско-Гусињски Муслимани и Албанци су били профашистички и великоалбански опредијељени.
Злочини над православним становништвом у андријевачком срезу у току Другог свејетког рата , није била присутна дуги низ година у нашој историографији , зарад браства и јединства. Све док се не открије права истина, која је болна,али љековита, за суживот и трајање нема нам напредка нити истинског помирења док се не саопште чиненице. На нашу жалост и наш пораз, неке уређивачке главе дају себи за право, да се поново фаворизују непријатељи, зарад браства и јединства.
Зборник изворних докимената, оптужница и пресуда, које садржи ова монографија, је штиво које треба препоручити сваком патриоти и човјеку који воли истину.
