Пише: Момо Јоксимовић

Мало који роман, па и мање штиво ,сам прочитао на изуст, као роман ЗРНО ИСТИНЕ, аутора професора, магистра Зорана  Бошковића из Вранеша. Кад почнете читати овај роман, не можете га оставити , јер вас радње тјерају да са нестрпљењем сазнате какву ће судбину јунак романа  Танасије дочекати, хоће ли мучења, патње и пребијања невољник ни крив ни дужан издржати, хоће ли се моћи супрузи Симани и дјеци вратити, хоће ли мајки и јатки срце  издржати за сином јединцем кога на правди Бога одведоше у казамате, да се неће Тансијева жена поскитати ,преудати, дом напустити.

Хоће ли небеске силе помоћи да се злогласни мучитељ Горчило, који ниодкуд је стигао на страшно људско судилиште, бар мало постати блажен да невиним мученицима ублажи муке. Но тамо гдје се човјек роди ,гдје га никад било није, од њега се добро чувај, а Горчило нађен и бачен поред контерјнера , одрастао у домовима, и сам прогањан, није ни могао бити бољи. Никодкуд је дошао. У тим ишчекивањима, у тим сулудим ломатањима, убијања човјека у човјеку, пролази голготу мој Вранешанин Танасије, из угледне домаћинске, патриотске куће и браства.

Аутор, високом интелектуалном, изузетно професионалном и надасве моралном снагом, увјерљивим казивањем и неспорним интегритетом, крчи себи пристојно мјесто међу  српским и црногорским ауторима. Израста у великог писца, са зналачким психолошким набојима описа својих јунака.

Бошковићев роман ЗРНО ИСТИНЕ, са завидне временске дистанце , изнова завире истини у очи без острашћености у било ком смјеру, да исприча дио приче никад до краја испричане о животу , страдању и патњама Голооточких мученика, о њиховим мукама, патњама, страдањима, па и њиховом чојском држању, али и оних подлих, злих, од рођења пакосних убица и мучитеља.

Аутор Бошковић  се представио као врстан интелектуалац, избрушен ерудицијом, па рекао бих као са искуством и стваралачком патњом, показује се као о врстан истраживач и трагач, те на најбољи начин показује и доказује сурову истину која нема алтернативу, да је Голи оток једно од највећих стратишта и мучилишта не само на Балкану.

Поетским , одњегованим вранешким језиком, аутор сваку ријеч тако једноставну а снажну дотјера до брвна, до  дувара, танано и питко али болно обухвата једно страшно послератно вријеме и догађаје, када се јунаци, домаћини, инетелектуалци и сељаци, радници и љекари, правници и официри, шаљу на покајање и преваспитање. У том преваспитању умире од батина и терора преко 600 страдалника невиних, на голооточом људском мучилишту,плитко мало земљом и каменом прекривених, неопојаних невиних  душа и неосвештаног приморског крша, до страшних јада које су могле тог времена измислити само рашчовјечни људи, у изналажењу нових  методе за за наношење што већих мука и патњи невиним страдалницима.

Зналачки аутор прати страданије једне српске вранешке  породице, из угледног, домаћинског и слободарског браства Бошковића, њену разуру и растуру, од срећне породице до њеног уништења, са бројним психичким набојима да читаоца оставља без даха.

Аутор се зналачки придружио Резолуцији Скупштине Савјета Европе, о осуди тоталитарних комунистичких режима, да ти свирепи кривични поступци не застаријевајуи да се виновницима може судити.  Овај роман даје допринос и  у том правцу..

Аутор показује које све бруталне напоре  су чинили над  невино затвореним страдалницима , да би се створио човјек по жељи нове народне власти, које су од револуционара и патриоте направили непријатеља, а он не може бити непријатељ. Ти невољници нијесу имали шта да изгубе до свој живот.  Аутор приказује сулудо вријеме у коме се напредовало највише у ширењу гробља, све остало је било непримјетно. Какав осјећај може имати син Танасије, партизан, кад му партизани убијају оца  који лежи изнад куће, а зликовци кољу 10 оваца да се наждеру и још да пријекор упуте породици, да се „јамар“ домаћин Миљан ни жалити не смије. Ово је сурова истина,  свјесно убијање Срба, током рата, бројних јама, Јасеновца, за Сремског фронта, Дрине, Крнова , ОЗНЕ, УДБЕ, и бројних српских стратишта, па им је то било мало, требало је по Резолуцији инфорбироа још један контингент Срба истријебити, уништити.

Не да забораву аутор село Пелиново, односно свој Вранеш, не да јунаке романа  Танасија-правника, супругу Симану,Сретена -судију, Миљана-оца, Петра, Ловра,Вукана, Јефрема,  убицу Горчила никоговића, доктора Димитрија, гдје и он сконча живот на отоку, у љутом камену,  а прије тога пребродио Јасеновачко мучилиште, па брица са ножицама за овце, како шиша поповску браду. А мајци и јадтки  Танасијевојој  у Вранешу срце пуца за сином , одлази на гроб домаћина, а тужи  за срце уједа и призива сина Танасија:

„Танасије очњи виде,

Кад ујутру сунце гране,

Од Стожера крвавога,

И кад падне сјен од горе

Мајка мисли плећи товоје,

Танасије срце моје,

Кад ћеш дому дољећети

Врата куће отворити

Жену ,дјецу кријепити

Сунце мајку огријљати,

Хоћел срце мајке твоје издржати ??,

Срце мајке није издржало, препукло од бола за сином јединцем.

Роман обиљежава поред сумњивих ликова у родном крају, који раде о глави,  зној, крв, далматински камен са отока, копање рупа у камену , садња дрвећа у камену, пребијање и ногу и руку , до помјерања кости невољних затвореника, док таласи  морски запљускују љути оточки крш, Сунце бије да очи искоче, и само се небо плави изнад крша. И небо пати и плаче над мукама невољника. На отоку људи су само бројке и од свега најевтинији је људски живот.

Имамо осјећај да је аутор дуго сабирао и прикупљао чињенице, и на тако пластичан начин , приближио дјелић , зрно људских патњи, мука и страдања недужног човјека, и шта све црни човјек може да издржи, и које га и какве протуве могу  мучити и прогонити. Имам осјећај да је аутор боравио неколико година на Отоку смрти.

Аутор не пише ово да би некога увриједио, посебно не потомке оних који су чинили злочине, са увјерењем да невине жртве имају право на име, да им се запали свијећа. Ово није позив на освету, већ аманет мученика голооточких, убијених, рањених, страдалних, да се чувамо, волимо и бранимо своје очеве, дједове, браћу у Христу, мајке сестре, мужеве и супруге,  и све ближње своје као саме себе , зарад Господа Бога и имена нашега.

Танасије је жив, хром и  разломљен стоигао кући, уз дужну пажњу честите супруге и дјеце која ће постати велики и узорни људи, наставити свој живот, бјежећи од сјећања на голооточке јаде.

Уз срдачне честитке аутору романа , Роман топло препоручујем читаоцу  као изванредно лијепо али болно потресно и поучно штиво. Роман ЗРНО ИСТИНЕ , аутора професора, магистра Зорана  Блажовог и честите мајке Даре Бошковића из Вранеша, заслужује драмску и филмску продукцију. Вранешани, роман ваља прочитати!