Пише: Иван Милошевић
Већ дуже чекам да неко у Црној Гори покрене причу о жалосном збјегу црногорских четника и народа који је тачно прије 80 година из Подгорице кренуо ка Босни, Словенији и савезницима у нади да ће избјећи комунистичку каму и докопати се демократског свијета и слободе. И изгледа да ћу да се начекам или боље рећи тај филм нећу гледати!
Ћуте политичари, академици, новинари, ови и они интелектуалци и остали јавни дјелатници! Припадају различитим идеологијама, погледима на свијет и историју Црне Горе, али у једном се изгледа слажу. Комунистички злочин над око 12.000 црногорских четника у Словенији ваља заборавити, закопати испод седам и 77 јама, у коријену убити сваку могућу причу о том догађају и безумној идеолошкој освети брата према брату који није дијелио његова политичка убјеђења, који је вјеровао у краља, у правду и слободу, демократски систем и наклоност савезника према борби једног покрета који је сматрао да се бори за западни поглед на свијет и баштинио је његове вриједности.
Као да постоји нека невидљива завјера ћутања о највећем злочину у црногорској историји, као да се не жели истина о том масакру и као да она није у складу са новим начином живота нових генерација. Мук који влада над тим догађајем гласно се чује у сваком црногорском дому и под сваким црногорским кровом. Скоро да нема братства у Црној Гори које није изгубило неког ближњег у том несрећном збјегу од Везировог до Зиданог моста, али иако је прошло осам деценија, њихове сјени још увијек не допиру до њихових потомака. Ти костури растргнути и покопани братском мржњом још увијек лутају по словеначком подземљу и обезглављени и располућених лобања још увијек вапе за правдом, за потомцима који ће им упалити свијећу, окачити слику у породичном дому и поменути у тренуцима туге, али и радости. Ништа од тога, Црну Гору притисла нека туга, ћутња и бјекство од предака. И нико о њој да напише које слово, да покуша да је дефинише, да је смјести тамо гдје треба, да помири њене пријатеље и непријатеље и након осам деценија призна да се комунистички масакр у Словенији десио и да због њега неко треба да одговара. Уколико не кривично, онда морално, као јасна осуда комунистичке идеологије која је брата прогласила за небрата и највећег непријатеља!
Ћути Црна Гора, па чак ни да се јаве они који о несрећном збјегу све знају, који су пописали скоро сваког несрећног члана те несрећне колоне која је у децембру 1944. године кренула на пут без повратка. И прије него што су кренули, као да су већ били осуђени и као да су бјежали од самих себе и своје браће и њихове жеље да им ставе каму под грло или сјури метак у чело. Иако су бјежали од црне судбине, знали су да од ње не могу побјећи и да их она чека и да је питање дана када ће пасти у њен загрљај. А црна судбина у виду искежене петокраке и њених носилаца, своју освету над несрећном колоном спровела је у словеначким шумама. Пуцњи које су партизани прије 80 година испалили на своју браћу у Камничкој Бистрици, Кочевју и Похорју, чују се и данас и могу се сваке ноћи ћути послије поноћи и то негдје са западних страна или из неког тамо неког другог правца!
Њемачки амбасадор недавно се поклонио пред гробовима њемачких војника који су страдали у Црној Гори, браћа муслимани су се потрудили да се освета из Шаховића прије 100 година представи на све четири стране свијета, од Америке до Истанбула, Албанци траже правду за акције полиције током 1999. године, домаћи Хрвати бране боје загребачке демокрације, а Монтенегрини пишу оптужницу против Срба и српске војске због злочина почињених након Првог свјетског рата. Свако пописује своје жртве и тражи правду и то са правом!
Само се о највећем злочину комуниста у Словенији ћути! Прије више од осам мјесеци тражио сам од предсједника Јакова да се огласи и осуди комунистичке словеначке каме и јатагане. Умјесто тога он је одржао тираду да је за њега ревизија Другог свјетског рата незамислива. Уз то је обишао Сутјеску и Тјентиште и поклонио се петокраци и св0м злу која је она донијела Црној Гори и Балкану!
Убијеђен сам да нам боље бити неће док се наши преци убијени у Словенији не врате у наше домове и док их не вратимо на зидове соба, трпезарија, тавана… Убијеђен сам да колико су они живи у нашим сјећању, таман толико имамо и шансе да опстанемо у овим брдима и зовемо се људима. Србима, Црногорцима, муслиманима…
Не могу да вјерујем да је послије пада Берлинског зида и планетарног слома комунизма у Црној Гори још увијек жив дух петокраке и сурове освете. Вјеровао или не, али шта друго да помислим када чујем ћутање о злочину комуниста над црногорским четницима у Словенији!
Комунисти, црни врани, још увијек владају у Црној Гори! Како у јавном животу, тако и у души појединца, потомка убијеног претка на правди Бога у Словенији. И та истина можда је и гора од истине о злочину прије 80 година! Некако убија сваку наду да ће нам бити боље!
