Да видимо из других извора, тј документа које су и сами комунисти објавили и то из њихових омиљених извора (Знаци) и биће довољно да се разбију комуноусташке сплачине које већ годинама покушавају да потуре:
Почетком новембра 1941.немачка Kоманда даје овакве карактеристике устаника:
„Михаиловићев покрет: Становништво подржава Михаиловићеве четнике у сваком погледу. Уопште народ у устаницима (комитама) види народне јунаке. Четници Драже Михаиловића налазе свуда подршку, док комунистичке банде стоје у супротности са становништвом.
Kомунистички покрет: Банде се састоје великим делом од сеоског олоша и робијаша.“
(Зборник докумената и података о народноослободилачком рату народа Југославије, том 12, књига 1, страна 566).
Инструкција ком. генерала Хофмана од 6.1.1942.
За непријатеље треба сматрати све познате Михаиловићеве људе, са или без оружје и муниције, све познате Дангићеве четнике, као непријатеље Хрвата са или без оружја и муниције, све комунисте који се ма где примете, са или без оружја и муниције, све оне који приме под свој кров или снабдевају Михаиловићеве људе, Дангићеве људе или комунисте…И наставља: Дивизија ће дати нарочиту награду ако се ухвати Дража Михаиловић за кога се верује да је у грађанском оделу. Упоредити подељену фотографију.
(Зборник, том 12, књига 2, 14, 26)
Леров извештај с краја 1942.
За Србију и даље остаје најважнији задатак савладавање Михаиловићевог покрета свим расположивим средствима.
(Зборник, том 12, књига 2, 895-7)
21. септембра 1941. немачки војни заповедник Србије јавио је свом шефу, заповеднику немачких оружаних снага у Југоисточној Европи, да се устаници “састоје од комуниста, националних Срба и четника“. Вођство је без сумње у рукама националних српских официра“. 26
У опису борби код Kраљева, командант 717. дивизије обавестио је генерала Бемеа (10-X 1941) да “тактичко руковођење непријатељских јединица је апсолутно целисходно (српски официри и војници). Њихова борбена снага и руководство су се битно побољшали.“ 27
По поверљивој окружници немачког војног заповедника за Југоисток (4.11.1941) носиоци устанка су:
“1. остаци бивше југословенске војске,
2. комунистичке банде,
3. национални одреди четника,
4. мешовите банде (четници и комунисти)“ 28
26 “Зборник“, И.1.1949, с.443.
27 Н.д., с.504.
28 Н.д. , с.587.
Извештај ген. Бадера од 20.5.1942. о крају операције Трио.
У очишћеном делу немачког посадног подручја, предузете мере за смирење земље показују свој досадашњи успешан напредак. Из поређења стања пре почетка операције са садашњим стањем, јасно се види да су досадашње мере за смирење земље биле успешне. Ипак, не сме да се сумња да овај мир неће бити нарушен већим спољним или унутрашњим поводом. На пример, новим устанком Срба под Дражом Михаиловићем, погоршањем положаја Осовине или новим усташким зверствима над Србима.
(Зборник, том 12, књига 2, 434-5).
Део писма команданта немачког управног штаба, генерала Харалда Турнера, немачком генералштабу:
……3) На крају је познато, да су се одреди пуковника Михаиловића, и то пуковника (тј. потпуковника – прим.аут) Мисите код Лознице и војводе (још увек само капетана – прим.аут) Рачића на планини Цер, активно борили против немачких оружаних снага и да су у првом реду одговорни за јаке борбе у западној Србији и тешке губитке немачких оружаних снага. Из извештаја заробљеника и повереника јасно се види да данас постоји јединствен фронт између партизанских одреда и одреда пуковника Михаиловића. Постоје само разлике у начину борбе, које су настале због тога што су код Михаиловића организовани официри и војници, док се код партизанских одреда између осталог боре затвореници и разбојници.
Зборник докумената, том XИВ, књига 1, 865-866
У извештајима претпостављенима, командант немачких трупа у Србији, генерал Бадер, наводио је сваки успех Гестапоа против београдски илегалаца. 10. фебруара 1943. године јавио је да се због масовног хапшења илегалаца “покрет ДМ у Београду не може више сматрати организованима“.
У извештају од 19. марта, Бадер пише: “Хапшењем мајора Тодоровића задат је ДМ организацији у Београду поново један тежак ударац“.
Нешто касније, 19. јула, у Бадеровом извештају о београдским илегалцима стајало је:“Хапшењем водећих људи штаба омладинског покрета Драже Михаиловића у Београду, разбијено је руководство овог покрета“.
Зборник докумената, том XИИ, књига 3, 86, 185, 454
Генерал Бадер, командант немачких трупа у Србији, известио је претпостављене о Операцији “Хајнрих“, 19.марта 1943:
“Подухват извршен 18.марта против ДМ-овог подручног команданта Србије Трифуновића северно од Трстеника, уз учешће немачких трупа и полиције, као и бугарских снага, није довео до очекиваног успеха.“
Зборник докумената, том XИИ, књига 3, 186.
Генерал Лер команданту Србије 10. јула 1942 пише о „проширењу организације Михаиловића из Јужне Србије на Црну Гору и Босну, а можда и на Словенију и Хрватску, северно од Саве“. Пошто и у самој Србији „има вести о разбијачкој и организацијској активности Михаиловића“, Лер закључује:
„Најопаснији противник је Михаиловић. Његова организације не сме доћи до изражаја. Сопственим мерама треба спречити обједињавање банди.“ Зборник, том 12, књига 2, 555-556.
Сви немачки документи које су комунисти објавили а који о четницима говоре као о непријатељима(или бар сви они које сам ја нашао).
Ово је само један мали делић, објављен у комунистичким Зборницима докумената.
One Response
Драган Крстић: Четнички конгрес у селу Ба као поклоњење Логосу, а не прагми
30. 10. 1971. Био сам опет по Србији, обишао село Ба у коме је на Светог Саву, 27. јануара 1944. године, тих дана, одржан четнички конгрес, на самом почетку злокобног расплета догађаја те зле године, коју су касније, тог лета, наговестили, уосталом, и неки чудни, необични и ретки скакавци, или неке сличне бубе. Јеле су лишће по дрвећу, и нашем, београдском, да се просто чуло како грицкају, а ми смо их изнервирани тресли са гране и газили и били смо помало и застрашени, јер смо се осећали беспомоћним, као да смо слутили да се и у тој обесној прождрљивости крије нека шира метафора – а ипак је рационално гледајући све изгледало тако обећавајуће. Била је то преступна година, и старији су знали да она може бити опака, да у себи носи злу потенцију, која ће се и одиграти ако се ништа не предузме, а сви су били беспомоћни пред свим и свачим, и нико ништа није могао урадити.
Стајао сам пред школом у селу Ба, где је и одржан Конгрес. Прилично је то велика зараван, могло се окупити доста људи, туда су се кретали и сакупљали, и покушавао сам да замислим како су се стварно осећали – познато је шта су говорили и које су биле њихове замисли. Претпостављам да су и они имали исто оно осећање беспомоћности које сам имао нешто касније, у то лето, разбујало и лепо, газећи с братом бескрајне ројеве бесловесних инсеката, који су управо и били намамљени тим бујним расцветом и његовом лепотом, уништавајући све пред собом.
У победничком ликовању није ни потребно бити храбар, мада се сада том храброшћу многи размећу, не стидећи се тог кукавичлука. Они који су се овде скупили знали су да је све изгубљено, и да су и они изгубљени, ако се речима и својим унутрашњим бићем не помире са безнађем. Ипак, дошли су овде прогоњени од свих, и са обећањем, датим од свих, да ће и даље бити прогоњени ако се не буду сагласили са судбином коју су им други већ наменили. И све се збило баш тако, сви су сва своја обећања тачно и са злобом испунили, али овде су људи учинили поклоњење логосу, а не прагми, и то је оно што их је издигло изнад злобе и злобника. Историја није пракса, већ логос, и то је основни критеријум разликовања поимања света и судбине. Овде, у селу Ба, успостављен је однос према логосу, а не према праксису, сагледана је историја, а не корисност последица, извршено је поклоњење историји, а не послушности. Храбра је жртва која је знамење логоса, а не џелат који замахује у име корисности.
Драма се на том месту само лоцирала, али се свуда, свуда одигравала, и још увек се одиграва, свуда. Употребио сам суморне речи, а није ми то била намера. Нисам хтео да видим ту драму у тако заоштреним облицима, већ у разноликости, па ме је повукло неваљалство победника, које не сме бити заборављено.
Пред тим неваљалством не би требало стати, јер оно није цела истина о нама, тим пре што оно и није наше. Основни концепт неваљалства био је импортован у Србију, а спровођење тог концепта било је обезбеђено непосредном интервенцијом страних сила. Међу извршиоцима било је, нажалост, доста Срба, и то је питање којим се морамо бавити. Као и у сваком тоталитарном систему, највећи број извршилаца био је најбруталније присиљен да чини бруталности, и ти људи су били довољно кажњени што им је судбина доделила улогу злочинца. Неки су одбили ту врсту послушности и били су и сами сурово кажњени. За сада знамо само да су они постојали, и то не у малом броју, и пред њиховом судбином српска култура и историја тек треба да застану. Ма како једна и друга врста чињеница изгледале ужасавајуће, оне су познате у европском искуству, јер су и други народи пролазили кроз слична искушења, а нас су потресле зато што су се први пут у српској историји јавиле у тим размерама. У питању је деловање уобичајених психолошких механизама власти, па се Српски народ не може ни у том погледу разликовати од других. Право и специфично питање односи се на оне наредбодавце који су инсистирали на злочинима према Српском народу, и који су брижљиво водили рачуна да се ти злочини и остваре. Ни питање о тим људима не би овде било кључно да није реч о њиховој идеологији и образложењима за злочине. https://stanjestvari.com/2020/11/24/dragan-krstic-cetnicki-kongres-u-selu-ba-kao-poklonjenje-logosu-a-ne-pragmi/