Чињенице говоре да је угледног црногорског официра Бошка Бошковића у новембру 1924. године убио одметник Јусуф Мехоњић, а тај догађај био је повод за освету над муслиманима у Шаховићима. Тај догађај актуелизован је у наше вријеме и Скупштини Црне Горе предат је предлог Резолуције о геноциду у Шаховићима који су написали Шербо Растодер и реис Рифат Фејзић. Нове чињенице о овом догађају саопштили су учесници трибине о књизи Тадије Бошковића “Сто година од убиства Бошка Бошковића”, одржаној у Српској кући. О овом дјелу говорили су др Жарко Лековић, мр Момо Јоксимовић и др Веселин Дрљевић.
Они су потврдили да је велику забуну у овај догађај унио Милован Ђилас, познати комунистички агитатор и идеолог, који је тврдио да иза убиства Бошка Бошковића стоји братство Булатовића и на тај начин је одговорност са стварног убице пренио на угледно црногорско братство. Момо Јоскимовић је истакао дба то није тачно и да је један од разлога објављивања књиге Тадије Бошковића да се скине љага са угледних Булатовића.
-Постоје и материјални докази да је убиство Бошковића дјело одметника Јусуфа Мехоњића, односно на мјесту убиства је нађена дуванска кутија са његовим иницијалима, а пронађени су и фишеци од италијанских пушака, а у то вријеме су Италијани подржавали одметнике и наоружавали их. Такође, неки од учесника убиства Бошковића и чланови групе одметника Мухоњића причали су да су лично пуцали у Бошка. Уз то претходних година ширене су лажи о лику Бошка Бошковића са намјером да се он и његова служба у Краљевини Југославији прикаже у лошем свјетлу. Насупрот томе, Бошко Бошковић је био примјер часног официра и о томе се може прочитати у Бошковићевој књизи, нагласио је Јокисмовић.
Он је додао и да је скупштинску процедуру већ неколико резолуција које је предложило Удружење Вранеша, а ради се осуди турских зулума у том крају, као и о осуди тоталитарних система по угледу на ЕУ резолуције. Он се нада да ће те резолуције бити усвојене.
Др Жарко Лековић је нагласио да је књига Тадије Бошковића написана по правилима историјске науке и да је вриједан доказ о томе шта се збило у Вранешу прије 100 година. Он је и препоручио књигу за читање и то не само историчарима, него и широј публици. Тадија Бошкиовић је рекао да је књига плод његовог деценијског истраживања и да су у њој подаци који се супростављају слици о том догађају коју већ дуже шире заговорници такозване моинтенегринске идеологије.
О овом догађају више пута писао је и Милош К. Војиновић, истраживач и публициста. Доносимо изводе из његовог текста који је објављен на порталу “Српска 24”.
Повод за злочин над муслиманима у Шаховићима било је убиство пензионисаног начелника колашинског округа Бошка Бошковића које се десило на превоју између Жари и Шаховића у мјесту Обод, у јутарњим сатима, 7. новембра 1924. године. У Бошковој пратњи налазио се његов рођак Милета који је том приликом рањен. Бошко је сахрањен 9. новембра на гробљу у Пољима. На сахрани су се мијењали лелекачи и тужбалице а потом и говорници који су држали ватрене патриотске говоре и евоцирали успомене на „вишевјековне турске зулуме“ над Србима. Начелник Бјелопољског среза Никодим (Авров) Цемовић је тада рекао: „Црногорци, сузама и лелеком не жали се Бошко, имате одријешене руке да свећате Бошка, на 24 сата, ја вам дајем одријешене руке“.[1] На освету је присутне позвао и брат погинулог Бошка, Секула Бошковић, пензионисани мајор.
За убиство су оптужили одметнике Јусуфа Мехоњића и локалне муслимане из Шаховића код којих се наводно скривао. У њима су препознали стварне кривце које је требало казнити. Позив на освету прихватио је велики број присутних на сахрани, а вијест се брзо проширила и на околна села. Неки су већ са сахране пошли кућама по оружје и у групама кренули ка Шаховићима и Павину Пољу. У више извора наводи се податак да је у злочину учествовало до 2000 „осветника“.
Узбуркале су се страсти и подсјећања на злочине почињене од муслимана у доба аустроугарске окупације 1916-1918. године и Османског царства, на безакоње и неправду којима су били изложени „Власи“ како су муслимани погрдно називали правослалвно становништво. Свако братство имало је своје жртве које су остале неосвећене. Њих ниje било мало. Треба ли подсјетити да су муслимани у току швапске окупациије у знатном броју ступили у службу окупатора, да су као „шуцкори“ починили бројне злочине над православним становништвом. Бојећи се хапшења и судских процеса неки су се након рата одметнули у шуму и формирали дружине које су убијале угледне људе.
Свежа су била сјећање на свирепа убиства која су починили одметници Јусуфа Мехоњића али и муслимани као одметници или „шуцкори“. Овдје ћемо поменути само некa:
Попа Неша Јоксимовића су на најсвирепији начин пред породицом убили син Ејупа Лепаре Гаљан са сестрићима Јусуфа Мехоњића и још 14 муслимана из Вранеша и околине, 28. фебруара 1916. године. Живом су му одрали лице, поломили ноге и руке.[3]
Поп Нешо је рођен 1868. године у селу Горице код Павина Поља. Отворио је 1892. године на Горицама прву основну школу у Вранешкој долини. Звала се “Српска народна основна школа”. Тадашње турске власти будно су пратиле шта дјеца уче у школи скоро свакоднецвно вршећи надзор. Поп Нешо је након 11 година пребјегао на Стожер гдје је 1903. године основао нову школу. Након годину дана рада школу је спалио Ибрага Мушовић из Вранеша. Због учешћа у побуни против Турака 1905. године био је осуђен у Сјеници на 101 годину затвора. Амнестиран је 1908. године. У Балканском рату био је војни свештеник Прошћенско-Баричког батаљона, а свјетског рата Бјелопољске бригаде. Важио је за угледног човјека и народног првака у свом крају.
Поред попа Неша одметници Јусуфа Мехоњића или муслимани као одметници или „шуцкори“ убили су бројне друге грађане из Вранешке долине и шире околине[4]:
1916-1918. године
Бубања Јован, рођен 1963, Бубање, земљораданик, цивил. Убијен од „Турака“- муслимана у Лукавици, 5. јануара 1916. године. [5]
Бубања Мирко, рођен 1877, Бубање, земљораданик, цивил. Убијен од „Турака“- муслимана у Лукавици, 5. јануара 1916. године.
Бубања Радуле, рођен 1832, Бубање, земљораданик, цивил. Убијен од „Турака“- муслимана у Лукавици, 5. јануара 1916. године.
Бусар-Дробњак Миро, рођен 1863, Лукавица, земљораданик, цивил. Убијен од „Турака“- муслимана у Лукавици, 4. јануара 1916. године.
Карличић Илије Мијаиле, рођен 1865, Лукавица (Штитари), цивил. Убијен од „Турака“- муслимана у Лукавици, 4. јануара 1916. године.
Кораћ Радоња, рођен 1834, Крље, земљораданик, цивил. Убијен од „Турака“- муслимана у Лукавици, 4. јануара 1916. године. .
Кораћ Радун, рођен 1854, Крље, земљораданик, цивил. Убијен од „Турака“- муслимана у Лукавици, 4. јануара 1916. године.
Ћоровић Величко, рођен 1849, Бихорићи, земљораданик, цивил. Убијен од „Турака“- муслимана у Лукавици, 4. јануара 1916. године.
Ћоровић Марко, рођен 1853, Бихорићи, земљораданик, цивил. Убијен од „Турака“- муслимана у Лукавици, 5. јануара 1916. године.
Ћоровић Пуниша, рођен 1864, Бихорићи, земљораданик, цивил. Убијен од „Турака“- муслимана у Лукавици, 5. јануара 1916. године.
Шћекић Милован, рођен 1845, Штитари, земљораданик, цивил. Убијен од „Турака“- муслимана у Лукавици, 5. јануара 1916. године. [6]
Шћекић Раденко, рођен 1853, Црљевине, земљораданик, цивил. Убијен од „Турака“- муслимана у Лукавици, 4. јануара 1916. године.
Aзањац –Поповић Петар, рођен 1880, Азање, комита. Убијен у борби од жандарма- шуцкора (муслимани у служби окупатора) код куће у Азањама, октобра 1917. године.
Грдинић Грујо, родом из среза колашинског, комитовао са Петром Азањцем. Убијен у борби од жандарма и шуцкора (муслимани у служби окупатора) код куће у Азањама, октобра 1917. године.
Дамјановић Вукајло, Лијеска. Предсједник општине у Шаховићима 1916. године. Ошпијан од неких муслимана и домаћих шпијуна и интерниран. Умро у логору у Добоју 1917. године.
Ковачевић М. Јово, Шаранци, комита. Погинуо од шуцкора (муслимани у служби окупатора) у Санџаку, 1917. године.
Новаковић М. Јово, Шаранци, комита. Погинуо од шуцкора (муслимани ступили у службу окупатора) у Санџаку, 1917. године.
Бабић Добрице Војин, рођен 1889, Миоче, срез пљеваљски. Живио у Гранчареву код Томашева. Погинуо од муслимана у Гранчареву, 1918. године.[7]
Влаховић Мркојева Јасна, Ровца, домаћица. Заклана код Колашина, 1918. године од аустоугарских жандарма-муслимана јер није хтјела да изда комите.
Вујисић Милованов-Пулев Саво, рођен 1880, Штитарица, комита. Дошао са рада у Америци. Погинуо од шуцкора (муслимани у служби окупатора) 1918. године на Пештеру приликом покушаја да пређе у Србију.[8]
Недовић Тома, рођен 1888, Пријелози. Погинуо на Пештери од разбојничких банди (муслимани и албанци), 8. децембра 1918. године.
Рутовић Вука Милисав, Обод, Потрк. Убијен од одметничких муслиманских банди у Ободу код Потрка, 1918. године.
Рутовић Вука Милосав, Обод, Потрк. Убијен од одметничких муслиманских банди у Ободу код Потрка, 1918. године.
Ћетковић Арсеније, Лепенац код Мојковца, трговац. Убијен од одметничких муслиманских банди у периоду од 1918-1924. године.
Џогаз Мијаило, Илино Брдо, Пљевља. Убили га муслимани (Турци) код куће 1918. године.[9]
1919-1924. године
Војиновић Драгов Јефто, Бијело Поље. Убијен од одметничких банди муслимана на путу од Сјенице за Бијело Поље са Тодом Мораковцем у мјесту Мачковица, 3. јула 1920. године. Сахрањен у Бијелом Пољу.
Мораковац Алекса, Бијело Поље, трговац. Убијен од одметничких муслиманских банди у Тријебинама код Сјенице, 20. јуна 1920. године.
Мораковац Алескин Тодо, рођен 1886, Бијело Поље, потпоручник народне војске, трговац. Убијен од одметничких банди муслимана на путу од Сјенице за Бијело Поље, у мјесту Мачковица, 3. јула 1920. године. Сахрањен у Бијелом Пољу.
Џаковић Стеванов Млађен, рођен 1881, Брајковача, потпоручник. Командант жандармерије у Бијелом Пољу. Убијен од одметника муслимана у Бијелом Пољу, 18. маја 1920. године. Сахрањен у Шаховићима-Томашеву.
Бошкковић Добрије Алекса, Барице. Убијен од одметничких муслиманских банди на путу Барице-Потрк, 1921. године.
Савић Александар, Београд, правник. Полицијски писар на служби у Шаховићима. Убијен од одметничких муслиманских банди у Окладима, 1921. године.
Бошковић Петра Тодор, Потрк. Убијен од одметничких муслиманских банди у Потрку, 1922. године.
Бошковић Петроника Ристо, Потрк. Убијен од одметничких муслиманских банди у Потрку, 1922. године.
Машковић Вулете Милош, рођен у Липову, Колашин. Родитељи се преселили у Шаховиће гдје је службовао као учитељ. Убијен од одметничких муслиманских банди на путу Папе-Оклади, 1923. године.
Симоновић Милетин Радуле, рођен 1876, Штитарица. Преселио се 1920. године у Чокрлије код Томашева. Убијен од муслиманских одметника у Чокрлијама, 1924. године.[10]
[1] Изјава свједока догађаја, Панта Богавца
[2] Извор: Википедија
[3] Казивање, Момчило-Момо Јоксимовић и Тадија Бошковић
[4] Подаци преузети из рукописа М. Војиновић-Т. Бошковић, СПОМЕНИЦА ЗА ОТАЏБИНУ-ЉУДСКИ ГУБИЦИ ЦРНЕ ГОРЕ У ПРВОМ СВЈКЕТСКОМ РАТУ
[5] Миљан Дробњак, Дробњаци из Штитара код Берана, хронологија и родослов, стр. 90
[6] Још док су вођене борбе са аустроугарским јединицама на прилазима Беранама и Мојковцу, ондашњи „Турци“ тј. муслимани са десне обале Лима заведени аустроугарском пропагандом ставили су се њима у службу и вршили злочине са лијеве обале Лима, тако су у Штитарској општини убили 12 људи
[7] Радован Вујадиновић, Стари ратници, Пљевља, 2011, стр. 41
[8] Предраг Т. Шћепановић, Комитски-четнички покрет у колашинском крају, рукопис
[9] Милета Војиновић, Пљеваљски крај, стр. 227
[10] Р. Ракочевић, Штитаричке школе и њени ђаци, стр. 92
[11] ИИ Подгорица, фонд Вукашин-Вук Божовић
