На данашњи дан 24. августа 1939. године, објављен је споразум југословенског председника владе (Министарског савета) Драгише Цветковића и вође Хрватске сељачке странке Владимира Мачека – Уредба о установљењу Бановине Хрватске, након чега је почело угњетавање и протеривање српског становништва.
У њен састав ушле су Савска и Приморска бановина и срезови Дубровник, Шид, Илок, Брчко, Градачац, Дервента, Травник и Фојница. Већи део тих територија (осим у Срему) никада раније нису били саставни део Хрватске, ни Дубровник.
Владимир Ћоровић пише: „Разграничење бановине Хрватске извођено је не на основу једног начела, него на основу свих који су Хрватима могли бити од користи. Основа је имала бити етничка. Хрвати су ван Приморске и Савске бановине тражили за себе сваки срез, где су они били у већини, али у тим бановинама нису давали ни једног среза где су већину имали Срби. Тако се догодило, да је 847.000 Срба остало у границама Хрватске, а свега 421.000 Хрвата у целој осталој држави, кад се сви католици урачунају у Хрвате. Кад је требало бранити те српске срезове онда су се позивали на своје историјске границе и узели су у помоћ тај принцип. Међутим, тај принцип енергично одбијају кад је у питању Дубровник, који није никад улазио у састав њихове историјске државе и који је по својој традицији сав „словински“, а по својој прошлости у сталној гравитацији према српском подручју. Кад су Хрвати тражили и добили срезове Шид и Илок, који су у већини српски, а по историјском праву небрањиви, они су напустили и етничко и историјско начело, па су захтевали та места као свој животни простор. Таква недоследност и неправичност изазвала је с правом протесте, који су се појачавали тим више, што је у новим областима уведен отворен антисрпски режим. Побијени су и прогоњени многи људи, разбијене или онемогућене њихове установе, створено расположење за њихово потискивање и уклањање. С хрватске се стране и наглашавало, да је то граница националног поседа и националне државе. И што је још горе, с најодговорније њихове стране подвлачило се, да је ово само етапа и да они имају нових претензија. Стављају у покрет акцију, да добију Барању и северну Бачку, а свим средствима доказују да су босански муслимани само Хрвати и да бановина Хрватска има права на нове срезове у Босни. То све ствара мучну атмосферу.“
Сарајевски надбискуп Шарић је у фебруару 1940. изјављивао да би Хрватској требали припасти котареви са хрватском већином, „особито Високо, Зеница и Жепче“, али и да се исправе разграничења у крајевима „који геополитички припадају Хрватској и који су као клин задрли у Хрватску“. Епископ Нектарије Круљ је на то одговорио, зашто онда не би 19 срезова са српском већином у Хрватској припали „Српској бановини“.
Министар Џафер Куленовић је у новембру 1939. изјавио да би Босна и Херцеговина требала бити „четврта бановина“, на шта су српска друштва из Сарајева и Бања Луке реаговала противљењем.
Чим је успостављена Бановина Хрватска, званични органи власти су почели да малтретирају, деградирају, пензионишу и истерују припаднике српске националности и из државне службе и из свих просветних, културних, патриотских и националних организација. Из мостарске гимназије су истерани сви професори српске националности, као и муслимани који су се декларисали као Срби, изузимајући тројицу. Најистакнутији политички и јавни радници српске националности су тајно и убијани. Др Драгослав Страњаковић истиче да је од августа 1939. до априла 1941. године на тај начин убијено око 800 Срба.
