У зиму 1915/16. године, током тешког повлачења српске војске преко Албаније, на обали код Драча дошло је до сусрета регента Александра Карађорђевића и црногорског краља Николе Петровића. Тај тренутак остао је забележен као драматичан сусрет два владара у часу када се ломила судбина народа.
Италијански капетан обавестио је да има наредбу да брод са укрцанима одведе у Италију. Регент Александар је на то одговорио да не пристаје на такву евакуацију и мирно изјавио: „У том случају, ја напуштам брод.“ Потом је сишао и кренуо пешке са саборцима. Пут од Љеша до Драча био је паклен мочварно земљиште, блато до појаса, исцрпљеност и глад. Александар је у то време био и тешко болестан и оперисан је у Скадру, његови најближи сарадници говорили су да је изгледао као „васкрсли мртвац“. Панта Драшкић и Милан Недић помагали су му да хода, извлачили га из мочвара и водили до Драча. Регент Александар је поделио судбину своје војске.
Краљ Никола поступио је другачије. Када је чуо одлуку Италијана, затражио је да му донесу парче црногорске земље. Клекао је, пољубио земљу и обратио се војницима речима: „Не дајте ме, моји соколови!“ Тај призор остао је у памћењу као емотиван и симболичан опроштај. Ипак, краљ Никола се потом укрцао на брод и отпловио ка Италији, где је наставио живот у егзилу.
Регент Александар стигао је до Драча и остао тамо све до последњих дана евакуације. Тек када је последњи српски војник напустио обалу и сам је кренуо пут Крфа, потврђујући да судбина престолонаследника не може бити одвојена од судбине народа.
Историја је краљу Александру наметнула многе грехове, али да ли се огрешио и о сопственог деду, краља Николу – како поједини тврде? Можда баш ова анегдота са обале Јадрана расветљава мистерију.
извор: српски угао
