Служби су присуствовали предсједник Скупштине Црне Горе г. Андрија Мандић, новоизабрани градоначелник Подгорице проф. др Саша Мујовић, предсједница Скупштине Главног града др Јелена Боровинић – Бојовић, као и генерални директор Директората за заштиту и спашавање г. Миодраг Бешовић, уз велико присуство вјерног народа.
Након одслуженог помена и молбеног канона сабранима се обратио се отац Игор Балабан, архијерејски намјесник зетски и секретар Епархијског управног одбора Митрополије црногорско-приморске, чије слово преносимо у цјелости:
„У име Оца и Сина и Светога Духа!
Да молчит всјакаја плот человјеча и да стојит со страхом и трепетом, и ничтоже земноје в себе да помишљајет. (Нека умукне свако тијело човјечије и нека у себи стоји са страхом и трепетом, и ништа земаљско нека не помишља.)
Ове ријечи су можда једине примјерене у оваквом страшном тренутку. Тренутку кад наши ум и разум остају поражени пред дубином људског пада и насиља с једне стране, а с друге стране невиношћу жртава и бесмислености страдања.
Страдали су наши преци много и често, али од кад се ослободисмо крвне освете благословом Божијим, а настојањем Светог оца нашег Петра Цетињскога, ријетко су та страдања била бесмислена. Умирало се у Црној Гори у десетинама, у стотинама и хиљадама, али се умирало са ускликом слободе на уснама и јуначким срцем у грудима. Страдало се од окупатора, од поробљивача, од оних који су жељели да нас нема уопште или макар да нас нема оваквих какви смо. Ријеђе се страдало од братске руке све до другог свјетској поклања када смо научили да и та рука може да поведе у јаму, да мучи и да узме на себе суд који само Богу припада.
Но и та страдања су била у име ове или оне идеологије, у име онога или онога вишега циља. Знамо да су сви циљеви у име којих се убија преварни и обмањујући те не представљају никакво оправдање, али нам дају каква-таква објашњења братоубиства. Међутим, шта рећи за ово насиље које гледамо већ други пут у једној малој заједници? Како залелекати ове жртве, како наћи било коју ријеч која може овакво безумље да опише, како оправдати страдања најневинијих међу нама, дјеце благословене, који сада, као и прије двије и кусур године, посташе жртве омразе нас одраслих, наших зађевица, трвења, свађа, туча и на концу бруталног насиља.
Каква мржња натјера човјека на овакво дјело?
Каква унутрашња немоћ се претвори у опак и убилачки пир?
Сигурно је да својим силама не можемо да допремо до сваког кутка мрака који се крије у нашим душама, рањеним и оскрнављеним душама које се боре да изађу из те тмине која је обузела наша бића, због наших гријехова и промашаја да се усмјеримо према Богу љубави, милости, истине и правде.
Наши гријеси и страсти нас вуку према још мрачнијим просторима, из којих се све теже и теже избављамо. Бацају нас у сваковрсну изопаченост и затварају нас у сопствене љуштуре, из којих нам нема избављења сопственим умовањем.
Трују нас мржњом и нетрпељивошћу према ближњима због њихових оваквих или онаквих особина или мишљења. Убијеђени да живимо у уређеном свијету, пуном наизглед јасних правила, прописа и обичаја, овакви догађаји својом бруталношћу нас пробуде и наново нас подсјете да се тајна људског постојања ни начети не може ни економијом, ни дневном политиком, а нарочито не свакодневном разонодом и забавама. Ако су нам чула и разум елементарно остали здрави у какофонији бесмисла у којем живимо, а управо због нарочите бесмислности оваквих страдања, које лако може да нас доведе и до очаја, запитамо се о самом смислу и циљу нашег постојања.
Зашто ће нам живот, ако у сваком тренутку може да буде насилно прекинут? Па и ако не буде, остаје нам још која деценија, можда шест или седам. Ко је јачи њему и осам-девет, али, знамо добро, све то вријеме брзо прође. Је ли мања трагедија кад умре болестан човјек? Лакша ли је његова патња? Мање ли нам је жао својег старог родитеља на самрти, него ли ову милу дјечицу? Наравно да није.
Смрт људска је увијек и свагда трагична. Само нам је некад лакше да је гледамо, јер је називамо природном, али не – никад смрт није природна. Како може да буде природно да се растајемо, како вјерују незнабошци, заувијек од оних које волимо? Чему онда љубав и било какво етичко понашање, ако свеједно увијек сви исто завршимо?
Човјек је рођен да живи у вјечности и вјечни живот је наша једина и права истина. Само ако је вјечнога живота, наш живот има смисао. Само ако је вјечнога живота, ово страдање којем свједочимо, има свој крај. Нема ли вјечнога живота, овакав свијет, након оваквих злочина, треба земља да прождре и да се сви заједнио стровалимо у погибао.
Но, ако је човјек створен за више, онда, чак и овакво поклање може да постане путоказ. Путоказ шта не смијемо и шта не треба да радимо. Знак који нас упућује да шта год радили, мржњи и насиљу не треба да дамо простор да се зацари у нашим срцима. У срцу се овај пакао зачиње, а од срца до главе и до прста на обарачу није далек пут.
Кад на својим срцем стражимо, када своју дјецу учимо да је једна душа људска вриједнија од свих блага овога свијета, тек онда смо им помогли.
Не помажемо дјеци нашој ако их учимо да мрзе друге и другачије, да газе преко ближњих ради славе међу људима, да гаје лажну слику о својој величини и надмоћи над другима, да мисле да је њихова вриједнија од било чије. Не помажемо им ни кад их подстичемо на лако богаћење коцком, продајом дроге, зеленашењем. Нисмо им пријатељи, ни њима, ни никоме, ако их препуштамо искривљеном моралу улице, кафане, клубова и разуздане забаве, те посрнулих медија који у трци за профитом гуше људске душе треш садржајима.
Збиља, мука је било шта изговорити пред оним што наизглед личи на тријумф насиља и бесмисла.
Као хришћани, дабоме, не вјерујемо да је ово крај ни малих Јована и Вукана, нити икога од пострадалих. Није ово посљедња Божија ријеч о њима.
Да поновим ријечи са почетка овога слова, ријечи које пјевамо у данима кад се сјећамо једног од стравичнијих и најстравичнијег људског злочина – погубљења самог Сина Божијег:
Нека умукне свакво тијело човјечије и нека у себи стоји са страхом и трепетом, и ништа земаљско нека не помишља.
Нека би Господ наш Исус Христос, који је сам невино пострадао на Крсту, примио у своје наручје све страдалнике, а њиховим породицама дао снаге да утјеху нађу у Њему самоме. Амин.“
