Аутор: Тихомир Бурзановић

Једно од најчешћих питања које се поставља када се говори о политичкој сцени у Црној Гори јесте: постоје ли уопште данас десница и левица? Или је читава та подјела само привид, политички декор који треба да симулира демократски систем, док се у стварности ради о једном затвореном кругу политичких структура које воде поријекло из истог идеолошког и институционалног коријена.

Када се пажљивије погледа структура политичких странака које су настале у посљедњих тридесет пет година, од увођења вишестраначког система почетком деведесетих, стиче се утисак да је огромна већина њих, директно или посредно, настала из истог извора — некадашње комунистичке партије и њених политичких, безбједносних и кадровских структура.

Формално, Црна Гора је увела парламентарну демократију и вишестраначки систем. Суштински, међутим, систем је у великој мјери остао затворен унутар старих политичких елита, које су се временом само прегруписале, промијениле реторику и симболе, али не и начин функционисања.

Због тога се поставља суштинско питање: да ли су странке у Црној Гори заиста политичке организације које заступају идеје, програме и визију развоја друштва, или су више налик предузећима чији је основни циљ расподјела утицаја, функција и економских интереса?

Странке без идеологије. Класична подјела на левицу и десницу у европској политичкој традицији има јасне идеолошке основе.

Левица је историјски заступала социјалну правду, снажну улогу државе, заштиту радника и колективна права. Десница је, са друге стране, наглашавала традицију, национални идентитет, тржишну економију, индивидуалну иницијативу и ограничену улогу државе.

Међутим, када се погледају програми већине странака у Црној Гори, разлике између њих су минималне. Скоро све странке имају врло сличне економске програме, сличне социјалне поруке и готово идентичан став када је ријеч о кључним спољнополитичким питањима.

Посебно је упадљиво да је пут ка Европској унији постао готово општи политички консензус. Без обзира да ли се странке представљају као власт или опозиција, већина њих у програмима има исти стратешки циљ — интеграцију у Европску унију.То само по себи није спорно. Али постаје проблем када се иза тог општег консензуса губи свака стварна политичка расправа о томе како држава треба да изгледа, каква економска политика треба да се води и које вриједности треба да буду темељ друштва.

 Неокомунистичко насљеђе. Разлог за овакву ситуацију многи виде у снажном насљеђу комунистичког система.

У бившој Југославији постојала је једна партија која је контролисала све сегменте друштва — од политике и економије до културе и медија. Када је формално уведен вишестраначки систем, та структура није нестала преко ноћи. Она се трансформисала.

Некадашњи партијски кадрови постали су лидери нових странака, функционери нових институција и носиоци нове политичке елите. Многе странке које су настале деведесетих година у суштини су биле фракције или деривати некадашњег комунистичког система.Због тога се често говори о феномену неокомунизма — систему у којем се формално говори о демократији и идеолошком плурализму, док у стварности политички живот остаје унутар исте кадровске и менталне матрице.

Парадокс левице и деснице. Још један парадокс на политичкој сцени Црне Горе, али и ширег региона, јесте потпуна замјена традиционалних геополитичких улога левице и деснице.

У класичном политичком моделу из периода Хладног рата, левица је често била склонија Истоку и Москви, док је десница била окренута западним политичким и економским моделима.

Данас је ситуација готово обрнута.Политичке структуре које себе називају левицом у Црној Гори најгласније истичу своју приврженост Европској унији, НАТО савезу и западним институцијама. Са друге стране, политичке групе које се представљају као десница често показују симпатије према Москви и источним геополитичким центрима.

Овај парадокс показује да идеолошке категорије у региону често немају исто значење као у западним демократијама. Код нас се политичке позиције много чешће граде око идентитетских, историјских и геополитичких питања него око економских и друштвених концепата.

Странке као политичка предузећа. Још једна специфичност црногорског политичког система јесте начин функционисања странака. У многим демократским државама странке имају снажан унутрашњи живот: расправе, фракције, програмске дебате, страначке школе и идеолошке платформе.

У Црној Гори, међутим, странке су често централизоване око једног лидера или уске групе људи. Одлуке се доносе у врху, а страначко чланство углавном нема значајну улогу у креирању политике.

Због тога многи аналитичари говоре о феномену „странака-предузећа“ — организација које функционишу као механизми за освајање власти, расподјелу функција и контролу институција.У таквом систему мање се разговара о програмима, визијама и стратегијама развоја државе, а много више о томе ко ће добити коју позицију, који ресор или који дио институционалног утицаја.

Да ли постоји права десница?

Једно од најважнијих питања које се намеће јесте да ли у Црној Гори уопште постоји аутентична десница.Ако се десница дефинише као политичка оријентација која заступа јасну визију националне државе, снажну институционалну стабилност, тржишну економију, културни идентитет и демократске институције, онда је питање колико политичких актера у Црној Гори заиста испуњава те критеријуме.

Многе странке које себе називају десницом у суштини користе левичарске методе политичке организације, наслеђене из комунистичког периода — снажну партијску контролу, централизовано доношење одлука и зависност од државних структура. С друге стране, део левице је одустао од класичних левичарских економских концепата и усвојио либерални политички речник који долази из западних демократских система.

Политички галиматијас

Због свега тога политичка сцена у Црној Гори често дјелује као идеолошки галиматијас — мјесто гдје се традиционалне категорије левице и деснице мијешају, губе значење и постају само политичке етикете.

Умјесто стварних идеолошких разлика, политичке подјеле се често своде на идентитетска питања, геополитичке симпатије или личне политичке конфликте. То је, у суштини, насљеђе транзиције која никада није до краја довршена. Друштво је формално ушло у демократски систем, али није изграђена нова политичка култура која би се темељила на идејама, програмима и институцијама.

 Излаз из зачараног круга. Излаз из оваквог стања није једноставан.Он подразумијева дуготрајан процес политичког сазријевања друштва — стварање странака које ће заиста имати јасне програме, развој унутрашње демократије и отварање простора за нове генерације политичара.

Док се то не догоди, политичка сцена у Црној Гори ће вјероватно и даље функционисати у оквиру истог круга — између формалне демократије и стварног насљеђа старог система.

И зато се на почетно питање — постоје ли данас десница и левица у Црној Гори — може дати прилично једноставан одговор.Оне постоје у политичком речнику. Али у стварном политичком животу, много чешће се ради о различитим варијацијама истог система који траје већ више од три деценије.