Аутор: Тихомир Бурзановић

Шест година након смјене власти у Црној Гори, једно питање постаје неизбјежно: да ли је политичка култура макар сустигла друштвену – или је, напротив, остала дубоко низводно од ње, носећи са собом све оно што је друштво у међувремену покушало да превазиђе?

Ако бисмо судили по јавном дискурсу, парламентарним расправама, медијским наступима и свакодневној политичкој комуникацији, одговор је поражавајући. Политичка култура у Црној Гори не само да није напредовала – она је у многим сегментима деградирана до нивоа који вријеђа елементарне стандарде пристојности, одговорности и јавног морала. Док се друштво, упркос свим под‌јелама, полако модернизује и прилагођава савременим токовима, политика као да упорно остаје заробљена у најнижим облицима понашања.

 Парадокс је очигледан: грађани су данас информисанији, отворенији и свјеснији својих права него икада раније. Цивилни сектор, независни интелектуалци и дио медија успјели су да подигну ниво јавне расправе, макар у фрагментима.

Међутим, политичке елите – како старе, тако и нове – остале су заглављене у обрасцима који су давно требали бити превазиђени. Умјесто аргумента – увреда. Умјесто одговорности – релативизација. Умјесто визије – дневно-политичко надмудривање. Таква политичка сцена не рефлектује друштво; она га вуче уназад.

Посебно забрињава чињеница да нова власт, која је дошла на таласу обећања о промјенама, није успјела да успостави виши стандард политичке комуникације. Напротив, често је преузела најгоре манире својих претходника, додајући им сопствену дозу импровизације, неискуства и понекад отворене неодговорности. Тиме је пропуштена историјска прилика да се направи јасан дисконтинуитет – не само у политици, већ и у политичкој култури.

У том смислу, политичка култура у Црној Гори данас личи на ријеку која тече низводно од друштва. Док друштво покушава да иде напријед – кроз образовање, дигитализацију, повезивање са свијетом – политика га стално враћа уназад, у муљ личних обрачуна, партијског запошљавања и идеолошких ровова.

Још једна димензија проблема јесте потпуни изостанак политичке одговорности. У развијеним демократијама, политичка култура се огледа у спремности да се преузме одговорност за грешке, да се поднесе оставка или макар јавно призна пропуст. У Црној Гори, међутим, одговорност је постала готово егзотичан појам. Функције се доживљавају као лични плијен, а не као јавна обавеза.

Такво стање производи дубоко неповјерење грађана у институције. А без повјерења нема ни стабилне државе, ни одрживе демократије. Када грађани изгубе вјеру да политика може бити часна д‌јелатност, они се повлаче – или, још горе, постају равнодушни. А равнодушност је најопаснији савезник лоше власти.

Није проблем у томе што у Црној Гори постоје политичке разлике – оне су природне и пожељне. Проблем је што не постоји култура тих разлика. Умјесто дијалога, имамо монологе који се сударају. Умјесто плурализма, имамо племенску под‌јелу. Умјесто идеја, имамо етикете.

Зато је данас политичка култура у Црној Гори не само низводно од друштвене – она је често и испод минимума који друштво, у цјелини, већ достиже. Грађани су, у многим сегментима, зрелији од оних који их представљају. И то је суштина кризе.

 Рјешење, међутим, не може доћи само из политике. Оно мора доћи из друштва – из континуираног притиска јавности, из захтјева за одговорношћу, из одбијања да се прихвати примитивизам као норма. Јер политичка култура није изолован феномен; она је одраз друштва, али и његов коректив.

Ако друштво истраје у подизању сопствених стандарда, политика ће прије или касније бити приморана да га слиједи. До тада, остаје нам да констатујемо оно што је очигледно: у Црној Гори данас, политика не предводи друштво – она каска за њим, и то низводно.А свака ријека која иде низводно без контроле, прије или касније, излије се из корита.