Аутор: Тихомир Бурзановић
У црногорској политици ријетко шта је случајно, а готово ништа није спонтано. Посебно не медијске кампање које се, по правилу, воде координисано, упорно и са јасно препознатљивим метама. У том контексту треба посматрати и однос Покрета Европа сад (ПЕС) и његовог лидера Милојка Спајића према појединим политичким актерима – Милану Кнежевићу, Дритану Абазовићу и Небојши Медојевићу – који су у протеклом периоду постали редовне мете “пријатељских” медија ПЕС-а и њихових уредника.
Прво питање није да ли се то ради, већ зашто.
ПЕС је на власт дошао без идеологије, без политичке традиције и без дубоког кадровског коријена. Његов капитал није идеја, већ маркетинг; не програм, већ обећање; не политичка снага, већ медијска слика. У таквом моделу власти, критички гласови – нарочито они који долазе из некадашњих савезништава или из суверенистичко-антисистемске позиције – представљају опасност, јер разоткривају празнину иза сјајне амбалаже.
Милан Кнежевић је проблем јер не пристаје на улогу декоративног Србина у “европској витрини” ПЕС-а. Он је непредвидив, директан и, што је најопасније по Спајића, политички аутентичан. Његова реторика разбија наратив о “новој, финој, европској Црној Гори” у којој нема мјеста за идентитетска питања, већ само за кредитне аранжмане и ПР презентације.
Дритан Абазовић је, пак, проблем зато што зна како изгледа власт изнутра. Као бивши премијер, свједок је политичке импровизације и кадровске површности актуелне гарнитуре. Његова критика није теоријска, већ искуствена, и зато мора бити дискредитована – не аргументима, него сатанизацијом.
Небојша Медојевић је посебан случај. Он је хронични квар у систему политичке хипокризије. Годинама уназад говори о спрегама политике, капитала и међународних центара моћи, о колонијалном моделу управљања Црном Гором и о томе да се “европски пут” често користи као изговор за лично богаћење и институционалну капитулацију. Такав глас је неспојив са имиџом који ПЕС жели да прода – слику младих, успјешних, непроблематичних менаџера државе.
Зато се прибјегава старој балканској методи: ко није с нама, мора бити уништен у медијима. Не побиједити у дебати, већ дискредитовати личност. Не одговорити на питања, већ створити атмосферу линча. Медији блиски ПЕС-у ту играју улогу политичке батине – уредници постају извршиоци, а новинарство се своди на саопштења са страначког мејла.
Иронија је у томе што ПЕС, који се заклиње у Европу, примјењује најпримитивније ауторитарне обрасце контроле јавног простора. Умјесто плурализма – једноумље. Умјесто слободе говора – таргетирање. Умјесто политичке зрелости – страх од критике.
Сатанизација Кнежевића, Абазовића и Медојевића није знак њихове слабости, већ несигурности Милојка Спајића и његове структуре. Јер онај ко има идеју, програм и самопоуздање, нема потребу да гази друге. То раде само они који знају да им је власт привремена, а истина опасна.
У Црној Гори се, нажалост, поново потврђује старо правило: кад политика остане без садржаја, медији постају оружје. А кад медији постану оружје, демократија је већ рањена.
