Аутор: Тихомир Бурзановић
У сусрет изборима у прољеће 2027. године, политичка сцена Црне Горе улази у најопаснију фазу своје постдемократске трансформације. Коалиције на власти више не функционишу као политички субјекти који нуде програме, идеје и визије – већ као затворени картели моћи, чији је основни циљ очување привилегија, фотеља и монопола над државом.
Умјесто борбе за рјешавање егзистенцијалних проблема грађана, свједочимо покушају њихове институционалне неутрализације. Незапослени, социјално угрожени, професионално маргинализовани и политички неподобни постају нова категорија „непожељних“. Не зато што крше закон – већ зато што нису дио партијског поретка. Не зато што угрожавају државу – већ зато што угрожавају монопол.
Власт у Црној Гори 2026. године не покушава више да влада друштвом – она покушава да га контролише. Да ограничи право на рад онима који нијесу лојални. Да релативизује право на достојанствен живот онима који нијесу политички подобни. Да криминализује политички активизам оних који нијесу дио владајуће структуре. Да делегитимише сваку критику, сваки отпор, сваку алтернативу.
То више није политика. То је систем затварања простора слободе.
Коалиције на власти понашају се као да им држава припада. Као да су институције њихово власништво. Као да су јавна предузећа партијски банкомати. Као да су Влада, Скупштина, предсједничке функције и директорске позиције приватни ресурси, а не јавна одговорност. Фотеља је постала идеологија.Функција је постала идентитет.Моћ је постала морал.А грађанин – колатерална штета.
Најопаснији аспект овог процеса није корупција, нити клијентелизам, нити партијско запошљавање. Најопаснији аспект је нормализација забране права. Права на рад. Права на политичко дјеловање. Права на социјалну сигурност. Права на слободу мишљења. Права на егзистенцију изван партијског система.
Порука власти је јасна: Или си дио система – или си проблем. Или си лојалан – или си вишак. Или ћутиш – или си непријатељ.
То је логика ауторитаризма без формалне диктатуре. То је механизам контроле без отворене репресије. То је модел власти који не забрањује законима, већ животним условима.
Грађанима се не забрањује политички рад декретом – већ егзистенцијом. Не забрањује им се говор – већ хљеб. Не забрањује им се мишљење – већ посао.То је савремена, софистицирана забрана слободе.
У сусрет изборима 2027. године, власт покушава да очисти политички простор не идејама, него страхом. Не аргументима, него уцјеном. Не програмима, него егзистенцијалним притиском. Не подршком грађана, него њиховом зависношћу. Јер монопол власти не трпи слободне људе. Монопол власти не трпи независне појединце. Монопол власти не трпи грађане који мисле.
Такав систем не жели друштво – жели послушну масу. Не жели грађане – жели клијенте. Не жели демократију – жели контролу.
Црна Гора се данас не налази пред политичким избором између партија, већ пред цивилизацијским избором између слободе и партијског феудализма. Између државе грађана и државе картела. Између политике као јавног добра и власти као приватног бизниса.
Јер кад власт почне да забрањује достојанство, она више није власт – она је систем доминације. Кад власт брани политички плурализам, она више није демократска – она је монопол. Кад власт штити само себе, она више не служи држави – она је окупира.
И зато избори 2027. године неће бити само политичко питање. Биће питање права на живот достојан човјека. Права на рад. Права на слободу. Права на постојање ван партијског система.Или ћемо бити грађани – или поданици. Трећег пута нема.
