Главни српски задатак је формирање колективне културе памћења на сва српска страдања, а посебно на страдања деце, јер је управо њихово страдање главни доказ да су постојале геноцидне намере према нашем народу. Онај је ко убија децу, он уништава биолошку основу једног народа и несумњиво има у плану да га избрише из постојања на одређеном простору.
Овако директор Института историјских наука Универзитета у Источном Сарајеву Драга Мастиловић коментарише предлог да се у Београду подигне споменик деци настрадалој у Независној Држави Хрватској.
У НДХ је, према непотпуним подацима, на зверски начин мучено и убијено 74.642 српске, ромске и јеврејске деце, од новорођенчади до четрнаестогодишњака. Утврђено је да је само у Јасеновцу страдало 19.432 деце, а она су убијана још и у Старој Градишки, у Јабланцу и Млаки, у Новској, у Приједору и у другим логорима, као и на многим другим местима где су живели Срби.
Дрина није граница!
Професор Мастиловић објашњава за Спутњик да је из више разлога кључно на достојан начин обележити страдање деце у Независној Држави Хрватској у периоду од 1941. до 1945. године. На првом месту битно је успоставити колективну културу памћења код српског народа као целине, јер су и страдање у Независној Држави Хрватској као и друга страдања заправо само део једног истог плана уништења, односно свођења српског народа на простор и меру која другима одговара.
Страдање српске деце у НДХ али и у Првом светском рату када је Аустроугарска формирала концентрационе логоре у којима су такође била српска деца представља део истог геноцидног плана који је подразумевао, а не треба заборавити да и дан-данас подразумева, уништење српске нације западно од реке Дрине. Тај план предвиђа да река Дрина коначно постане граница два света, источног православног и западног римокатоличког. Нажалост, ти процеси и даље нису завршени па и данас сведочимо истим настојањима, рекао је Мастиловић за Спутњик.
Када је реч о споменику за страдалу српску децу, наш саговорник додаје да је он неопходан и да је већ одавно требало да буде завршен и то баш у Београду. Та локација, додаје професор Мастиловић, кључна је управо због поменуте колективне културе памћења српског народа.
Ни одговорности, ни кајања
Што се тиче Независне Државе Хрватске и њихове одговорности за логоре за српску децу, то је, каже наш саговорник, отворено питање. Хрватска се никада није суочила са својом прошлошћу и њеним геноцидним плановима да простор од Дрине до Јадранског мора очисти од Срба. Последица тога јесте да данас имамо не само покушаје фалсификовања историје и потпуног извртања историјских чињеница, већ и покушаје да се сам српски народ, који је преживео геноцид у 20. веку, прогласи за геноцидан.
Несуочавање Хрвата са геноцидом из Другог светског рата и са њиховом властитом прошлошћу довело је, уз неке међународне факторе, пре свега уз Немачку, до поновног васкрсавања неофашизма и неонацизма на простору Хрватске и Босне и Херцеговине деведесетих година прошлог века. Ако мало боље погледамо са ове историјске дистанце како изгледа мапа Балкана коју су нам скројиле западне државе деведесетих година, онда ћемо видети да то неодољиво подсећа на Хитлеров поредак на овом простору.
Срби морају бити свесни чињенице да је све поменуто само део једног историјског процеса који, нажалост, ни дан данас није завршен. Да би му се супротставили, морамо чувати сећање на српске страдалнике, посебно на страдалу децу.
Српски народ у данашње време, посебно када говоримо о омладини и деци школског узраста, мора имати у својим школским програмима, али и ваншколским активностима, стално подсећање на геноцид како бисмо увек знали на који начин да корачамо у будућност, закључује Мастиловић.
