Аутор: Тихомир Бурзановић
У црногорској политици све је очигледније да Андрија Мандић, предсједник Скупштине и лидер Нове српске демократије (НСД), представља кључну фигуру стабилности и мудрог вођства. Док неки опозициони гласови покушавају да интерпретирају нормалне политичке динамике као „дистанцу“ између Мандића и предсједника Србије Александра Вучића, реалност показује супротно: Мандићев утицај расте захваљујући његовој прорачунатој и искусној политици, која јача позицију српског народа у Црној Гори, али и доприноси регионалној сарадњи.
Као искусни политички вук, Мандић је прецизно процијенио токове догађаја до 2030. године. Док премијер Милојко Спајић суочава са изазовима и слабљењем подршке, Мандићев утицај континуирано расте.
То није случајност – то је резултат деценија преданог рада на заштити интереса српског народа, али и на изградњи мостова са партнерима у региону. Јавни сусрети и подршка између Мандића и Вучића, попут оних из децембра 2025, показују да су односи и даље чврсти, усмјерени на добробит Срба у Црној Гори и унапрјеђење пријатељства између двије државе.
Мандићева мудрост огледа се у томе што не чека пасивно – он активно позиционира себе и своју странку као незаобилазан фактор у црногорској власти.
Његова способност да „намигује“ различитим опцијама, ако је потребно, показује флексибилност правог државника који ставра интересе народа изнад личних сукоба. У време када Црна Гора тежи европским интеграцијама, Мандићев растући утицај гарантује да глас српског народа буде снажно заступљен, без компромиса по кључним националним питањима.
Вучићева евентуална нелагода, ако постоји, само потврђује Мандићеву снагу: он више није само савезник, већ равноправан лидер који обликује будућност.
До 2030, Мандић ће, по свему судећи, надјачати тренутне динамике и постати још доминантнији актер – на понос свих који цијене стабилност, мудрост и одбрану српског идентитета у Црној Гори.
Андрија Мандић није само политичар – он је визионар који води Црну Гору ка јачој и уједињенијој будућности. Његов успон је доказ да искуство и прорачунатост увијек побјеђују.
One Response
Odlomak iz knjige Jonathan Lee Vice-A „Pupoljak zla“:
„…Ditrih Hefler je pričao dalje …
– Nikola Tesla je bio Srbin; moram priznati da Srbima baš nisam naklonjen.
Veoma čudan narod: ne možete ih ukrojiti ni u jedan svetski poredak. Iako znaju da gube, bez krvi neće dati nijednu svoju teritoriju.
Za vreme Drugog svetskog rata stradali su koliko i Jevreji… Za jednog nemačkog vojnika ubijano je 100 Srba, mađarske kaznene jedinice su ih klale i bacale pod novosadski most.
Bugari su im upadali u sela i ubijali žene, decu i starce na najsvirepiji način. Hrvatska ustaška vojska je napravila specijalan nož za klanje Srba, a katolički sveštenici su išli sa njom govoreći: »Vi koljite, a mi ćemo da vas odrešujemo od greha.«
Turci su im odvodili mušku decu. Prekrštavali su ih i muslimani i katolici.
U I svetskom ratu Francuzi su im poslali topove, ali pogrešnu đulad da bi se
što duže branili a što više izginuli; slali su im brašno za vojsku pomešano sa piljevinom, da bi im na kraju rata naplatili i pertle. Nemački avioni su ih bombardovali 1941. godine, a saveznički 1944. godine.
Rekli su „ne“ Turcima, „ne“ Austrougarima, ustali su protiv nemačke okupacije, i protiv Staljina 1948. Nikada nisu hteli ni u jedan savez, ni u jedan pakt, niti van svojih granica.
Na Kosovu su stali protiv Otomanskog Carstva da zaštite Evropu.
Posle su ustali protiv Austrougarske da zaštite svoju veru. Nema carstva ni sile protiv
koje se nisu digli.
Ubili su cara Murata i prestolonaslednika Ferdinanda, i sopstvenog kralja su obezglavili kad je hteo da ih podjarmi austrougarskom politikom.
Zanimljive je, takođe, da su u momentima svih svojih krvavih istorijskih
stradanja uvek ostajali bez svojih saveznika. Na bojnom polju su pobeđivali, za pregovaračkim stolom gubili… pri tome nikada nisu bili teroristi niti antisemiti, podjednako vole sve … čak ni mrave ne gaze jer su i oni božija stvorenja – dodao je gadljivo i sa prezrenjem.
Hefler je otpio gutljaj čaja i nastavio…
– Moram priznati da zaista nisam shvatio šta su to Srbi branili i zašto su se uvek vraćali na isti prostor oko Kosova … znate, Kosovo je srpska svetinja, tu
su se uvek vodili najžešći srpski ratovi, najveće su udare trpeli baš na tom mestu … moje kolege će se složiti da su srpski generali i vojskovođe bili najbolji vojnici i stratezi… a motiv njihove odbrane i žrtve bio je »Za krst časni i slobodu zlatnu«…
Ne znam šta će današnji političari uraditi sa njima; ako poživim biće interesantno gledati… Dosad su se samo Evropljani kupali u srpskoj krvi, a sad ih i Amerikanci već deset godina pritiskaju raznim sankcijama ne bi li ih oslabili.
Ruke svojih vojnika još nisu okrvavili, to su prepustili svojim hrvatsko-muslimansko- albanskim slugama.
Rezultat više nego jadan: Srbi su postali svojevrsna američka noćna mora. Amerika je mislila da će Srbe preko noći naučiti pameti… nisu se poučili evropskim iskustvom. Mi se borimo protiv njih već vekovima ..
Ипак неко зна иако нас не подноси како је написао ,истина је неумољива тешко се до ње долази али се ипак на крају дође.Колико је народ тога свјестан,боље рећи политичари то је друго питање,мада наш народ у сваком погледу све ово зна,али ипак буде превеслан да се тако изразим ,јер једно се обећава пред изборе друго се послије тога ради а треће на крају излази као неко решење.Како се год окрене и како год буде иако нам се чини да се ми не питамо ипак се питамо више него нам се чини.Не морамо све прихватити како нам се сервира а још мање то и спроводити бар не приватно,језик нам је дат и његасе морамо држати и за њега борити,колико год то некоме није приоритет ,иза тога вјера и предање заједно са звјетима Светих људи.Како си примио тако и предј ,само ето код нас након1945 се тешко прима оно што је било прије тога,али се прима ,нарочито код малдих а то је охрабрујуће.