Пише: Веселин МАТОВИЋ
Одредбом да се девет кључних чланова Устава ЦГ, сроченог по узусима и пројекцијама Демократске партије социјалиста и уз (не)свјесну помоћ дијела тадашње опозиције, могу промијенити само ако се на референдуму за то изјасне „три петине свих бирача“ (чл. 157), бивши ДПС-режим трајно је закључао највиши правни акт државе и у њему своју идеолошко-политичку и државотворну концепцију засновану на промјени језичког идентитета Црногораца, и сублимирану у чл. 13, којим је, умјесто српског, тзв. црногорски језик установљен као службени језик у Црној Гори. Може Демократска партија социјалиста и нестати, може бити и забрањена, али ће њен расколнички дух тровати Црну Гору са истом енергијом са којом је то и досад чинио, све док се не угаси његово жариште запретано у те двије уставне одредбе, које су безмало постале усуд Црне Горе.
Опстајање, таквих идеолошки тенденциозних уставних норми, и након пораза ДПС-режима, највећи је парадокс данашње Црне Горе. И неопростива срамота и њеног Парламента и све три њене влáде. формиране након 30. августа 2020. године.
Ако Црна Гора до прије четири године није успијевала да се ослободи ига ДПС-режима и спријечи његову разарајућу идентитетску стратегију која је изазвала морални расап у црногорском друштву, зашто се, послије његовог пада и компромитације на свим нивоима и у свим просторима, дави у загрљају тога распадајућег мртваца? Зашто за четири протекле године, ниједна влада, нити иједна државна институција – ни образовна, ни правна, ни културна ни научна – нијесу покренуле питање њеног ослобађања из тога морбидног загрљаја?
Одржано је за ове четири године стотине ТВ-расправа, научних скупова, округлих столова, о свему и свачему, али око онога што суштински разара историјско биће Црне Горе – уставној дискриминацији више од пола њеног становништва – не чусмо од њих ниједне ријечи.
Многи ће рећи да је о томе узалудно расправљати, јер се никада у Црној Гори не може створити ситуација да преко 60% њених бирача изађе на референдум и да сви гласају за промјену Устава.
Но, да ли је баш тако?
Као прво, устав или стега (устава, запрека самовољи, аутократији и тиранији), требало би, у свакој уређеној држави, да одражава њену укупну друштвену стварност – политичку, економску, културну, итд. Управо зато се устави с времена на вријеме мијењају и прилагођавају новој стварности коју производе живот и, уопште – нове историјске околности. Некад се то ради амандманима, као у случају Устава САД, некада измјенама или укидањем појединих уставних одредби, а некада и промјеном устава у цјелини, као што је био случај са промјеном црногорског Устава, након њеног осамостаљења, 2006. године. Некада се то дешава у мирној парламентарној процедури а некада и револуционарним путем, као што је, послије комунистичке револуције (1941 – 1945), промијењен Устав Краљевине Југославије. У сваком случају, ничији устав, па ни црногорски, не може бити непромјењив!
Друго, уредба из члана 157, у супротности је са правним начелом по коме се правни акти могу мијењати само на начин на који се и доносе и само од стране онога ко их доноси. Црногорски Устав донесен је у Парламенту, па се, логично, тамо може и промијенити. И за то референдум нити је потребан нити је обавезујући.
И треће, што је и најважније, та одредба је у супротности и са чл. 1 Устава, у ком се каже да је Црна Гора држава „заснива на владавини права“. Међутим, чланом 13, којим је, умјесто српског језика, као службени језик у држави именован тзв. црногорски, иако се на попису становништва за српски језик изјаснило 63% а за црногорски само око 20% грађана. Тиме је погажено основно демократско правило о поштовању воље већине, на коме, макар формално, почива и црногорски политички систем. Штитећи овакву одредбу, спорни чл.157 Устава ЦГ суштински оповргава то правило, па и сам Устав у цјелини, односно – делигитимише Црну Гору као правну државу.
Према томе, он се не може сматрати валидном правном нормом па не може бити сметња за промјену Устава. Та одредба унесена је у Устав само зато да би се заштитила политичко-идеолошка концепција бившег режима, и ко год се на њу позива, и сам је следбених те концепције.
Зато би било од огромне важности за будућност Црне Горе да се ово питање постави у Парламенту, па, иако би, евентуално, одговор посланика био негативан, показало би се, коначно и јасно, ко је данас следбеник идеологије ДПС-а, а ко није, и да ли је та идеологија заиста поражена 2020, године, или се само криптовала испод неколико нових страначких адреса. Тако би се, напокон, стало на пут безочним страначким манипулацијама и преварама грађана, макар оних који заступају свој српски национални и језички идентитет. Да се убудуће њиховим гласовима не формирају „парламентарни већине“ и влáде које ће радити против њихове воље и њихових интереса.
И да црногорски Парламент више никада не буде мјесто страначког свинглераја у ком ће се Јасеновцем подмиривати Сребреница!
