Пише:Дејан Бешовић

Турбе је грађевина једноставне шестоугаоне основе, надвишено плитком калотом постављеном на тамбур. Објекат је изграђен од правилно тесаних камених квадера. Једини декоративни акценат на екстеријеру представљају подиони профилисани вијенци и профилисани портал над којим се налази ниша у којој је стајао првобитни натпис. Прекопута улаза у југоисточном зиду изведена је ниша, чији је горњи дио декоративно обрађен. На истом дијелу зида постављена су мања удубљења за кандила, која фланкирају поменуту нишу. На остала четири зида постављени су прозори. Цијела грађевин је висока седам метара. У средишту турбета је постављена правоугаона гробна конструкција, димензија 2,20 x 0,85 и дубине 1,45 m. Над овим гробом некада се налазио нишан Изет мехмед – паше, који није очуван.У доступној фотодокументацији, објекат је приказан са шестоводним кровом прекривеним ћерамидом. С обзиром да се у путописном дијелу, које се бави описом оријенталног Београда (*Ханс Куниц,* 1673), навођено да су „турски храмови“ били прекривени оловом, као и да је то био често употребљаван систем кровног покривача сакралних и фунерарних грађевина, постоји могућност да је кров Дамад Али пашиног турбета био реализован по истом систему.Турбе својим обликом одговара стандардном облику репрезентативних фунерарних грађевина из доба отоманске империје. Скромнији облици овог типа маузолеја су подразумијевали изградњу отворене форме балдехина који почива на четири или више стубова. Иако су овакве форме гробних обиљежја подизане на територији Београда, на срећу ,ниједна није сачувана. Развијени и репрезентативни облик турбета у форми затвортене, полигоналне, најчешће шестостране структуре био је уобичајен за отоманску фунерарну архитектуру и служио је за сахрањивање турских великодостојника .Преглед развоја турске архитектуре на територији Београда најбоље се може сагледати на простору Београдске тврђаве. Ипак на поменутом простору се ријетко може сагледати цјеловитост једног историјског раздобља, с обзором на обимна разарања и реконструкције. Временски преиод који би се могао, са мањим прекидима, одредити као турски период се датује у раздобље између 1521. и 1867. године.Оригиналних творевина отоманске архитектуре на Београдској тврђави остало је мало, тако да се увек надовезују на претходне периоде. Ријеч је прије свега о утилитарној војној архитектури. Један од ријетких објеката сачуваних у аутентичној форми је Дамад Али пашино турбе,које је смјештено у Горњем граду Београдске тврђаве. Уједно уз турбе Шеих Мустафе у улици Вишњићева бр. 1, овај објекат представља једини преостали сачувани примјерак турске фунерарне архитектуре у Београду. Објекат Дамад Али Пашиног турбета представља значајну културно-историјску вредност као материјално сведочанство историјског развоја града Београда и архитектонску вриједност као редак и репрезентативан споменик отоманске архитектуре на територији града Београда устврдиће Академик проф.др. Бранко Савов Вујовић ,декан факултета лепих уметности који је и сам рођен у Подгорици неколико стотина метара од суфијске Текије Судух,познате мучионице подгоричких Срба –_Бранко Вујовић „Знаменитости Београда „Београд ИЛУ УБ 2006_ . године .Аутор овог фељтона у тексту у Београдској „Политици “ исте године на страни 6 .одговорио је Академику Вујовићу текстом „*Кукурикање Савовог академика са Подгоричке сат куле* “ –Политика 23.септембар 2006 .г. Аутор је имао посебног обзира на то да су њихове породице кумски везане преко три вијека па је прилично благо одговорио“ Савом и Марином академику“ ,а том приликом задобио подршку рођене браће академика Вујовића ,мајстора спорта Момчила и маестра стоматологије проф.др .Мирка .  „Турбе се налази се на простору Београдске тврђаве, која је утврђена за културно добро од изузетног значаја_,до краја посрће Вујовић у полтронерији према реду Ел Дервиши ширећи тако Староварошко братство и јединство   .Основни ред је да читаоце подсјетимо а већини први пут саопштимо ко је био Дамат Али -Паша .Дамат Али-паша био је велики везир и силахдар-оружар и шехид-мученик Османског царства у периоду 27. април 1713 — 5. август 1716. у вријеме султана Ахмеда Трећег . Предводио је турску војску против аустријске у бици код Петроварадина 1716. године и ту је претрпио пораз. Мјесто на коме је разапео шатор из којег је командовао битком названо је Везирац. У тој бици је рањен и убрзо је на срећу по Српски народ , умро.Сахрањен је као што смо и претходно саопштили у Београдској тврђави на Калемегдану. Ту је над његовим гробом сазидано турбе.Ово Дамат Али-пашино турбе сазидано је 1783. а данашњи изглед добило је приликом обнове 1928. У том турбету касније су сахрањени и заповједници Београдске тврђаве Селим паша 1847. и Хасан паша 1850.године .Далмат Али-паша био је велики крвник православних Срба а прогонио је и дорћолске Јевреје – старосједиоце .О погибији великог везира, османски историчар Рашид Паша у архиви Бајракли џамије записао је :“А он сам даде знак тројици својих коморника и они храбро нападоше непријатеља. Док је ишао за њима, један куршум га погоди у чело. Када је после овог страшног догађаја на његовом лијепом и развијеном коњу почела да му пада глава, пришло му је неколико храбрих и одважних из његове пратње. Његовог коња су узели и повели за својим коњима други чохадар Дели Омер-ага и од главних коњушара Курд Вели и остали из његове личне пратње. Пренијели су га на једна бојна кола која су се налазила у близини поменутог мјеста. Када су се карловачким путем упутили назад ка Београду, колико ми је познато, испустио је душу и тако је, поставши шехидом, стигао на крај свог срећног пута. Нека му се Алах смилује и настани га у џенету. У том моменту су се уз барјак заједно вратили дефтердар Мехмед-ефенди који се налазио покрај часне заставе и са њим Ибрахим-ефенди, реисулкутаб Елхаџ Мустафа-ефенди, ефендије тезкиреџије, ја понизни роб, пет до десет заима, спахијски ага и неколико диванских достојанственика. Узели смо бојна кола царске војске и која су се налазила на карловачкој страни и упутили се ка Београду.”Поражена османска војска се повукла ка Београду, гдје је стигла у првим јутарњим сатима наредног дана. Беживотно тијело великог везира, још у крвавој одјећи, сахрањено је у дворишту џамије султана Сулејмана. Као један од главних разлога за пораз војске било је неизвршавање добрих припрема приликом опсаде. Преживјели османски достојанственици кривили су везира и његову опсесију астролошким предвиђањима.Разлог за пораз османске војске треба гледати у тактици и начину ратовања. Разбијање армије, смрт или заробљавање османских војсковођа било је незаобилазно у биткама. Османска војска била је у сталним ратовима, а на походе је најчешће полазила са великим бројем помоћних трупа, па је велики број артиљеријских оруђа био редован плијен непријатеља.Када је у питању број погинулих османских војника, најчешће се наводи податак од 30.000. у Петроварадинској бици. „Нисмо узели више од 20 заробљеника јер су наши људи тражили њихову крв и све су их масакрирали”, записао је касније један о официра под командом принца Евгенија,Робер Фонд . Звјерства са једне и друге стране била су уобичајена како у прошлом тако и у овом рату. На примјер, османски шпијуни, који би били пронађени међу српским јединицама под комадом принца Евгенија, набијани су на колац.Неколико мјесеци касније, преко бојног поља проћи ће леди Мери, супруга сер Едварда Вортли Монтегјуа, делегираног британског амбасадора на путу ка Константинопољу. По доласку у Београд, она је, 18. фебруара 1717. године, написала писмо Александру Поупу, како су још увек видљиви трагови последње победе принца Евгенија „тог крвавог дана”. По њеним ријечима, *на бојишту су још увек лежале расуте лобање и лешеви несахрањених војника, коња и камила. Из писма се види да није могла, без ужасавања, да гледа на толики број искасапљених тијела а да се не осврне на неправедност рата, који убиство чини не само неопходним већ и заслужује част и похвалу. „Ништа не даје јаснији доказ о неразумности људског рода, него бијес са којим се сукобљава око малог парчета земље” –* закључиће леди Мери.Ова велика битка је оставила трагове који се и данас виде у топонима околним брда: Везирац, Алибеговац и Занош. Након битке код Петроварадина принц Евгеније је у исте године освојио Темишвар а наредне Београд чиме су стечени повољни услови за склапање мира Пожаревцу којим је Аустрија добила Банат, Малу Влашку и сјеверни дио Србије.

Споменик у част победе Савојског над Османлијама подигнут је на Везирцу 1902.године према пројекту загребачког архитекте Хермана Болеа.У самом Београду после погибије овог џелата Српског народа Дамат Али -Паше за Православне Србе живот је готово постао неподношљив .Приметила је нова масовна сеоба Срба преко Дунава и Саве .

                ( наставиће се)