Када је јануара 2005. године група суфија из храма Мевлевија Галата у Истанбулу извела свој „импресивни“ сема обред у београдском Дому омладине, мало ко од  радозналилих присутних  који је присуствовао том догађају био је доиста свјестан да турски дервиши нису премијерно дошли у Београд, већ су се у њега вратили . Јер, како сазнајемо из чувеног Путописа Евлије Челебије, у вријеме када је он боравио у Београду 1660. године, у том граду је било чак седамнаест текија. У периоду од 1521-1867. године, дакле, готово пуна три и по вијека, дервиши су живјели у Београду, редовно изводили зикр , изучавали дјела великих суфијских мислилаца, сами писали мистичка дјела и поезију, и имали једну од централних градских улица која се на аустријском плану Београда из 1789. године називала Дервиш Гасен .

Гдје су се све налазиле београдске текије, како су изгледале, којим редовима су припадале? С обзиром на мањкавост података који се тичу баш тог аспекта религијског живота у „Престолном Београду“ у споменутом периоду, није лако данас пружити недвосмислене одговоре на ова питања. Захваљујући турским и аустријским плановима града, пописима муслимана, дефтерима, бератима и вакуфнамама из различитих периода, као и каснијим  истраживањима историчара и историчара умјетности, археолога и етнолога за бар осам текија се, прилично поуздано, може одредити тачна или приближна локација. Још двије текије које се ту спомињу до краја 17. столећа остале су, на жалост, неубиљежене.У Београду су се још 1863. године могле видјети бар четири од тих десет текија, а једна од најзначајнијих, Хаџи-шејх Мухамедова, чије је турбе сачувано и данас се налази у некадашњем дворишту те куће, фотографисана је 1866. године након што је у њој, у једном краћем периоду, засиједао Правителствујући совјет.  Поред споменуте куће, која се налазила у врху некадашњих „Дервишица“, одмах испод данашњег Студентског парка, на списку лоцираних, убицираних београдских текија, налазе се још: текија на Сави, текија у тврђави Нарин (на западном крају Горњег града), као и текије назване по Шејх Али-ефендији, Мехедији, Шејх Али-ефендији, Шејх-ефендији. Шејх Хашим-ефендији, и Мехмед-паши Јахјапашићу.  Неубичне су текије за које се, према писаним изворима, верује да су се налазиле у махали Тир-и-бала џамије и Булбулдеру,  данашњој Звездари( Звездара се до почетка 20.вијека звала Велики Врачар). С обзиром на то да је сачувана њена фотографија, највише се данас зна о Хаџи-шејх Мухамедовој текији на почетку стрме Вишњићеве улице испод Студентског парка. Шта је најважније, и данас се зна како је она изгледала и гдје се тачно налазила. На плану аустријског официра Бруша из 1789. године, ова текија је уцртана одмах преко пута Кизлар-агине џамије из раног 17. вијека. Феликс Каниц, штавише, биљежи 1897.г. да су се у турбету ове текије налазили гробови тројице „вјерских јунака“: Хорашани баба-Мехмеда, Багдали Мустафа-бега и Антеђе хаџи-шејх Омер-ефендије,који су учествовали у погубљењу Игумана Пајсија и Ђакона Авакума новомученика Београдских . Претпоставља се да је текијска кућа из 1866. подигнута у 18. вијеку, док је изворна Хорасанијина текија била из Челебијиног времена, дакле, средине 17. вијека. Правоугаоне основе, она је имала димензије дужине 17,5м ширине  8м и краћом, стрмом страном, њен спољашњи зид се спуштао низ Дервишку улицу. Дужом страном она је била окренута ка данашњем Студентском парку и завршавала се тачно код данашњег улаза на ПМФ . Капија, и сама зграда текије, налазиле су се на тој страни. У текију се улазило из дворишта у коме се, поред споменутог маузолеја, налазило неколико нишана, као и штала, нужник и затрпан бунар. Поред текије се у истом дворишту налазила и мања приземна кућа, а главна кућа се састојала од три просторије у приземљу (већа соба, мања соба и ходник) и још четири на спрату, међу којима је, по свему судећи, била и семахана, просторија у којој су дервиши изводили свој централни обред – зикр ( дхикр ). На жалост, по Српску историју ова кућа је порушена 1892.г., а у земљи је остао још само њен подрум,тако да ни најбољи српски археолози ,архитекте и надасве историчари свог времена нису успјели да реконструишу ово мучилиште Српског народа.Ко је био шејх Мехмед (Мухамед) Хорашани и којем тарикату је припадао? У свом путопису Челебија спомиње текију Мехмед-паше Јахјалија (Јахјапашића),  једно од најстаријих београдских суфијских здања, подигнутих, свакако, проје пашине смрти 1548.године . Та текија се налазила у дну Дервиш Гасен , на Дорћолу, у блоку између данашње Душанове и Дубровачке стране,С обзиром на то да носе исто име, те да су се налазиле недалеко једна од друге, сасвим је могуће да су ова, и Хаџи-шејх Мухамедова текија, биле саграђене из истог вакуфа Мехмед-паше Јахјапашића, односно Мехмеда (Мухамеда) Хорасаније. А како је Мехмед-паша био познат као акинџијски бег, претпоставља се да су обије текије изворно припадале бекташијском реду, јер је међу акинџијама био развијен култ Хаџи Бекташа Велије, оснивача тог братства. Бекташије су биле типично турски дервишки ред, распрострањен међу припадницима османске војске. Њихови шејхови су обично вршили дужност имама међу посадама тврђава.Могуће је, исто тако, да су те двије текије, у каснијим  периодима, припадале и неким другим тарикатима. У натпису шејх-Мустафиног турбета, који је 1783.г. подигао дефтердар-пописивач  Хусни Јусуф, пише, на пример, –да је тај шејх био садија, па је основана претпоставка да је и Хаџи-шејх Мухамедова текија, с краја  18. вијека, припадала том реду. Садије су, као и бекташије и рифаије, биле типично вијачки тарикат. За бекташије се још везује и текија у тврђави Горњег града, као и Субашина текија на периферији Београда које такође спомиње Евлија Челебија у свом запису. Изгледа да је баш о тој другој текији римеч у вакуфнами београдског дефтердара Ахмед-ефендија, који спомиње некакву бекташијску кућу која се налазила на Булбулдеру. За храну у тој дервишкој текији дефтердар је намијенио 12 акчи дневно, док се, у истом документу, за садијску и халветијску текију одређује по 30 акчи. Овај документ, који у свом раду наводи Радмила Тричковић, драгоцјен је за истраживаче, нарочито због тога што се ту изричито спомињу три позната суфијска реда у Београду у 18. вијеку. Дефтердар Ахмед је, према том документу, „за стан шејхова халветијског реда наменио две куће, од којих је једна имала 5 одаја у приземљу и 6 на спрату, а друга две велике приземне одаје и мутвак, једну одају на спрату, затим зграду за сено, бунар, башту од 4 дунума 2 и дефтер авлијске одаје. завештао једну кућу близу конака београдског мукабелеџија на Зереку .Ова кућа имала је по 5 одаја у приземљу и на спрату, мутвак, подрум, једну засебну одају и малу авлију издржавање шејхова овог дервишког реда Ахмед-ефенди је оставио и један виноград од 45 дунума, који се налазио близу старог амбара у Вароши, на Дунаву“. Претпоставља се да је и дефтердар Ахмед био припадник неког од споменутих тариката.Из неких других докумената који припадају османском периоду у повијести Београда, сазнајемо имена бројних других дервиша. Најпре Евлија Челебија спомиње неког шејха Куруџизаде као старјешину ( деде ) београдских халветија, додајући да је он био добар и побожан шејх и халифа Махмуд-ефендије, прочелника главне текије у Ускудару, дервиши Хамзе и Хусеина из Рухиња ( деде ) из Анадолије, Е Багда Бабдија, Е Багда Бабдија. Бали из Кулича. Само четврт вијека касније (1560.) спомињу се још и Шабан-деде, Баба Бустан, Баба Махмуд, Дедезаде, Омер (син Дедекаима), Перване, дервиш у Ферхад–пашиној махали, и још неке суфије.Посебан углед у вјерско-правним и научним круговима тадашњег исламизованог Београда имао је, на прелазу из 16. у 17. вијек, шејх Нурулах Ибрахим бин Искендер, познатији по свом књижевном имену Мунири Белгради. Шејх Мунири је био родом из Босне, школовао се у цариграду, а у Београду је провео највећи дио свог живота као муфтија и професор чувене медресе Мехмед-паше Јахјапашића. Писац и пјесник, енциклопедик, проповједник, Мунири Београди је био аутор бројних вјерско-моралних и правних списа, укључујући и географски трактат Себ’ииат који је изгубљен, као и родослов дервишких редова на Балкану ( Силсилат ал-мугарабин ),  упутио старешини дервишишког реда меламије. Шејх Искендер је умро 1617. године, а његово турбе се дуго налазило на углу Дубровачке и Скендербегове улице на Дорћолу

                         ( наставиће се)