Пише: Иван Милошевић

У новембру 1944. године у Подгорици прикупљао се са свих страна Црне Горе збјег народа и српских националиста ( четника). Комунисти су били пред вратима, а поучени крвавим грађанским ратом у Црној Гори и ликвидацијама угледних људи само зато јер нијесу припадали комуннстима, четници су одлучили да крену у Босну како би се састали са генералом Дражом Михаиловићем и организовали отпор новој идеолошкој пошасти. Ипак, четници, издани од савезника више нијесу имали ни грам шансе да се организују и пруже отпор новом окупатору. Црногорски четници су са народом прије 80 година клренули на пут без повратка и већином су их комунисти током маја 1945. године побили и закопали у словеначке јаме. Овај текст, а и наредни, покушај је да се не заборави највећи злочин у црногорској историји у режији Броза и његових идолопоклоника из Црне Горе.

Мало је познато да је парарелно са суђењем генералу Дражи Михаиловићу у Београду у Америци одржано суђење на исту тему, али са другачијим резултатом од оног у Београду. Више стотина савезничких пилота чији су авиони током рата оборени над Србијом спасили су Дражини војници и они су више мјесеци провели у четничким јединицама. У другој половини 1944. године у склопу акције „Халјард“ они су са  аеродрома у Прањанима пребачени у савезничке земље. Чим су чули да се у Београду води процес против српског генерала гдје је оптужен за сарадњу са Њемцима пилоти су се добровољно пријавили да свједоче у његову корист. Комунистичка власт је забранила њихов долазак, па су они изјаве дали на америчком процесу. Све њихове изјаве данас се чувају у Хуверовом институту, а један од организатора суђења у Америци Дејвид Мартин о томе је написао и књигу.

У изјавама пилота потанко је објашњен њихов живот у четницима, као и разговори са генералом Дражом и његовим командантима и обичним војницима. Сви они су потврдили да док су са четницима живјели у слободним српским планинама није било никакве сарадње са Њемцима. Они су били спремни да о томе посвједоче на било којем испитивању. Појашњавали су да је то њихова дужност, јер животе дугују генералу Михаиловићу, његовим војницима, али и обичном народу који их је крио и хранио у окупираној Србији. У то вријеме у часопису „Плава књига“ изашао је подугачак чланак који је потанко објашњавао операцију „Халјард“ и пожртвовање српског генерала и његове војске у спашавању и чувању америчких пилота.

И након што је генерал Михаиловић убијен пилоти нијесу мировали. Они су се у Вашингтону окупили и 17. јула 1975. године и америчком конгресу су предали захтјев за подизање споменика Дражи Михаиловићу у том граду. Иза тог предлога стало је више сенатора, генерала, као и обичних грађана и потомака спашених пилота. У захтјеву они пишу да је Дража Михаиловић био вјерни савезник Америке и да се у рату борио против Њемаца. Они су сматрали да Америка дугује споменик Дражи Михаиловићу и да је њена дужност да то уради. Средства за споменик су прикупили пилоти и грађани, па је и то био један од разлога због којег су пилоти сматрали да споменик треба да буде подигнут. Нажалост, против овог предлога побунило се комунистичко руководство тадашње СФРЈ, па амерички конгрес није усвојио захтјев пилота.

И ове податке требало би да имају у виду црногорски властодршци када и након 78 године од погубљења Драже Михаиловића, првог герилца у окупираној Европи, називају ратним злочинцем. Уколико неће да о томе консултују српске изворе о антифашистичкој борби Југословенске војске у отаџбини, ваљда ће пристати да чују шта о томе кажу америчке библиотеке. Због тога не морају да иду у Америку, јер се записи са Хуверовог института могу наћи и у Србији и Црној Гори. Данашњи челници ДПС-а се куну у америчке пријатеље и спремни су да за Америку гину гдје им НАТО каже, па нека успут нешто прочитају и о пилотима који су бранили Дражу и којима ни у сну није пало на памет да га оптужују за оно за што га данашња власт у Црној Гори терети.